Debata o propasti multikulturalizma besnela je pre samo jedne decenije, ali se činilo da se poslednjih godina povukla duboko u političku pozadinu. To jest, sve dok ministarka unutrašnjih poslova Suela Brejverman nije ponovo pokušala da potpali vatru, u govoru koji je krajem septembra održala na Američkom preduzetničkom institutu u Vašingtonu. Multikulturalizam je, tvrdila je Brejverman, „propao jer je omogućio ljudima da dođu u naše društvo i u njemu žive paralelnim životom“.
Njena prava publika, kao što su mnogi komentatori primetili, nisu bili ljudi koji su sedeli u prostoriji, već Konzervativna stranka kod kuće. Brejverman se nije ozbiljno bavila nijednim od pitanja koje je pokrenula, od azila do multikulturalizma, već je nastojala da se pozicionira kao predvodnica desnice u nekoj predstojećoj trci za vođstvo torijevaca.
Ipak, njen govor i debata koju je pokrenula pružaju priliku da se ponovo razmisli o multikulturalizmu. Poteškoća da se shvati smisao ove debate delimično izvire iz toga što se termin koristi na dva različita načina: on je ujedno opis proživljenog iskustva različitosti i politika neophodnih za upravljanje takvim društvom.
Iskustvo življenja u društvu koje je manje homogeno i izolovano, a više otvoreno i kosmopolitsko, nešto je što treba pozdraviti i negovati. Međutim, kao politički proces, multikulturalizam znači nešto sasvim drugo: skup politika i praksi, čiji je cilj da upravljaju različitošću tako što ljude raspoređuju u etničke i kulturne kategorije i koriste te kategorije za definisanje potreba i obaveza ljudi.
Mešanje proživljenog iskustva i političkih odluka pokazalo se vrlo lošim. To je mnogima na desnici – i ne samo na desnici – omogućilo da masovnu imigraciju okrive za neuspehe socijalne politike i da manjine predstave kao problem. Takođe je dovelo do udaljavanja mnogih liberala i radikala od klasičnih pojmova građanskih sloboda, kao što je sloboda govora, u ime odbrane različitosti.
Sva ova pitanja, od imigracije do slobode govora, centralna su za savremenu politiku, ali se kontekst promenio kako su se stare debate o multikulturalizmu izmeštale. Delimično, to je zato što je multikulturalizam, u oba svoja značenja, postao dublje usađen u naše društveno tkivo.
U Britaniji se u međuvremenu beleži rast podrške – 72% Britanaca smatra da je „raznovrsnost porekla i kultura deo britanske kulture“; tri četvrtine je naklonjeno mešovitim vezama. Istina, od tržišta rada do policije, rasizam i dalje nanosi štetu mnogim životima. Pa ipak, manjine napreduju na način koji bi pre samo pola veka bio nezamisliv. Iz ove perspektive, raznolikost u Britaniji uspeva i to bolje nego u većini evropskih nacija.
Istovremeno, barijere između zajednica su se učvrstile jer su politike ohrabrivale ljude da sebe gledaju kroz identitarsko sočivo. Od sukoba hinduista i muslimana u Lesteru, do incidenta u prodavnici u Pekamu, koji su pretvoreni u rasni sukob između crnaca i Azijaca, koncepcija Britanije kao „zajednice zajednica“, rečima uticajnog izveštaja o multikulturalizmu iz 2000. godine, doprinela je da se podele učvrste, a društvene tenzije oboje rasnim odnosima.
A tu su i slučajevi kao što je svađa u školi u Betliju, u kojoj je nastavnik suspendovan jer je učenicima pokazao sliku Muhameda iz francuskog satiričnog časopisa Charlie Hebdo tokom časa veronauke. Mada ga je podržala nezavisna inspekcija, tri godine kasnije još uvek se krije zbog pretnji smrću. Ili incidenti kao što je protest muslimanskih roditelja protiv uključivanja gej veza u školsku nastavu o seksu i međuljudskim odnosima.
Takve kontroverze pokazuju kako se društvena trvenja mogu transformisati u sukobe unutar okruženja „zajednice zajednica“ i kako je kontrolisanje „uvreda“ postalo sredstvo za jačanje granica zajednice. Takođe otkrivaju način na koji multikulturalne politike oblikuju odnose ne samo između zajednica već i unutar njih. Prečesto se manjinske zajednice posmatraju kao homogene celine, dok se određenim pojedincima ili institucijama prepušta, ili je oni preuzimaju, uloga „čuvara prolaza“, koji definišu šta je prihvatljivo reći toj zajednici ili o njoj. To je proces koji često guši glas onih sa manje moći – žena, homoseksualaca, mladih, nereligioznih. Takođe je jedan od razloga iz kojih se toliko „uvreda“ nalazi u radovima manjinskih pisaca i umetnika, od Salmana Rušdija do Gurprita Kaur Batija, od Monike Ali do MF Huseina.
Za to vreme, desnica eksploatiše nejasnoću u značenju multikulturalizma. Problemi podela stvoreni politikama koje nastoje da upravljaju različitošću, prevedeni su u neprijateljstvo prema imigraciji i samoj raznolikosti. U svom govoru u Vašingtonu, Brejverman je pomenula Francusku kao naciju koja otkriva štetnost „multikulturalizma“. S obzirom na to da je Francuska neprijateljski raspoložena prema samoj ideji multikulturalizma, insistirajući umesto toga na asimilacionističkoj politici, Brejverman je ovde signalizirala da pod „multikulturalizmom“ nije mislila na neke određene politike, već naprosto na činjenicu raznolike nacije.
Mnogi desničarski kritičari odbacuju „tribalizam“ multikulturalizma i politike identiteta. Malo ko je, međutim, više investiran u takvu politiku od njih. Od lamenta nad Evropljanima koji „gube svoju domovinu“, preko optužbi da beli Britanci „ustupaju [svoju] teritoriju“, do uzbune zbog pretvaranja Londona u grad u kom su „belci manjina“, desničarski kritičari imigracije i multikulturalizma često se naslađuju upravo onom društvenom podelom za koju tvrde da je preziru.
Treba izbegavati takve kritike koje teže da rebrendiraju rasizam. To, međutim, ne bi trebalo da nas spreči da budemo kritični prema multikulturalnim politikama koje zarobljavaju različitost i stvaraju nesuglasice u zajednici.
Kada govorimo o raznolikosti, zapravo govorimo da je svet neuredno mesto, puno razlika i neslaganja. Ta neurednost je upravo suština političkog i kulturnog angažovanja, koja nam omogućava da proširimo svoje vidike, da se bavimo različitim vrednostima, verovanjima i životnim stilovima i da kroz takvo angažovanje stignemo do dubljeg razumevanja sveta i univerzalnijeg jezika pripadnosti.
U nastojanju da se ljudi kategorizuju po etničkim, kulturnim i verskim kriterijumima, dok se granice tih kategorija kontrolišu, multikulturalizam kao politički proces podriva mnogo toga što je vredno u vezi sa raznolikošću kao proživljenim iskustvom. Činjenica da su desničarske kritike multikulturalizma često prožete netrpeljivostima ne bi trebalo da zamagli probleme same multikulturalne politike.
The Guardian, 01.10.2023.
Prevela Milica Jovanović
Peščanik.net
