Kapitalizam i Korporativizam

Ljudi koji ne vole kapitalizam, obično mu zameraju to što se neki  bogate  na račun svih i to (pošto smo ipak u većini prerasli teorije o eksploataciji radničke “klase”) zbog specijalnih veza, privilegija, dilova koje moćni imaju sa vlašću i političarima. To nije kapitalizam i ovo pišem zbog pripisavanja odlika korporativizma – kapitalizmu.

Kapitalizam je prevashodno ekonomski sistem slobodne – tržišne razmene dobara i usluga. Država u kapitalizmu služi da zaštiti privatnu svojinu – pravo njenog sticanja i prenosa, obezbedi pravnu sigurnost ugovorima koje akteri na tržištu među sobom sklapaju i za te stvari garantujevladavinom prava – pravednim, opštim, univerzalnim i poznatim zakonima i nezavisnim sudstvom. O njenoj ulozi u vezi negativnih eksternalija (npr. oporezivanje zagađivanja) i antimonopolskog zakonodavstva može da se veća, ali na ovom najopštijem nivou, zanemarimo.

Korporativizam ili crony capitalism može se smatrati pervertiranom opcijom kapitalizma (mada sam zastupnik stava da ono što nije idealtipski kapitalizam, nije kapitalizam uopšte) i podrazumeva sistem u kojem su nosioci političke moći i pojedini nosioci ekonomske moći (obično veliki) do te mere prožeti da se mogu smatrati telom – corps (lat). U tom sistemu koji odgovara jakim igračima na tri strane – ekonomskoj, političkoj i sindikalnoj, uređenje se prilagođava tim igračima i zakoni koji se donose idu isključivo njima na ruku. Ti zakoni su, dakle, partikularni (daju privilegije samo nekim grupama) a ne univerzalni, kao kod vladavine prava i kose se sa zahtevom pravednosti. Najradikalniji oblik korporativizma bio je prisutan u fašističkoj Italiji.

Uprošćeno, kapitalizam je kada sam slobodan da kupim/prodam nešto na tržištu na kome supravila jednaka za sve i gde me isključivo moja i volja onoga s kim poslujem (dakle, niko drugi – pa ni država) može ograničiti da u tom poslu uradim ono što želim. Korporativizam je kada kao velika firma stavim 50.000€ na račun neke stranke koja zbog toga glasa za zakon koji mi daje olakšice zbog kojih ću zaraditi mnogo više, a vlast sindikatima poreskim parama plati neke privilegije zbog kojih oni o dilu ćute.

Stvar koja me je inspirisala da pišem je slučaj dvojice lekara, trgovaca smrću: u Hitnoj pomoći je dispečer dobijao pozive porodica pacijenata koji su umirali i, u dilu sa dvojicom lekara, namerno slao njih na intervenciju, uprkos tome što je imao i bliže lekare, koji bi brže došli do pacijenta. Ta dva lekara su ili namerno dodatno kasnili ili nisu hteli da reanimiraju pacijenta, pošto su bili u dilu sa privatnim pogrebnicima, koji bi dolazili odmah po smrti i nudili svoje usluge. Dešavalo se da dođu i pre nego što je čovek umro! Njihove usluge su 300€ skuplje od državnog pogrebnog i tu razliku su delili lekari i dispečer. I tako minimum pet godina i 49 ljudi, praktično nekažnjeno.

Ova užasavajuća priča, koja je imala tužno mali odjek u javnosti nije problem privatnih firmi kao takvih, nego upravo problem koruptivne povezanosti institucije nad kojom država ima monopol (Hitna pomoć) i jedne privatne pogrebne firme. Izmeštanjem ove priče u kapitalizam, Hitna pomoć bila bi privatna i bilo bi joj u interesu da zapravo spase ljude, i kao takva dobije sve veće poverenje tržišta umesto da ih pusti da umru kao danas, kad je odgovornost gotovo nikakva, firma ne može da propadne, a ljudi u svakom slučaju moraju da koriste državne usluge prve pomoći u nuždi. U kapitalizmu, vladavina prava ne dopušta da to toliko traje – ti lekari monstrumi bili bi u zatvoru odavno, a pogrebna preduzeća bi se takmičila kvalitetom, a ne snalažljivošću u kanalima korupcije, koje državni okvir uvek, uvek otvara, pa i po cenu tuđih života.

nikolaparun.wordpress.com