Разорне последице Великог рата по човечанство – 17 милиона мртвих, више од 20 милиона осакаћених, остављених без крова над главом и егзистенцијалних услова – биле су цена распада гломазних и тенденциозних монархија: Аустроугарске, Другог Рајха, али и Руске империје. Први светски рат представља катастрофу империјалистичког поретка света у политичко-друштвеном смислу што се најбоље рефлектује кроз културну производњу послератног стваралачког потенцијала.
.
Исијавање авангардне уметности
Авангарду као комплексни друштвено-уметнички појам изнедрила је опадајућа снага грађанске елите у свим својим облицима – констелација политичких односа и тежњи ствара увертиру за катастрофични моменат који можемо датирати на 1914. годину. Свегерманске (аустроугарске и немачке) снаге биле су концентрисане на политику пробоја ка геополитичком истоку, с обзиром на то да нису досегле капацитете за „равноправну“ изградњу колонијалних поседа какве су имале друге западноевропске силе. Са друге стране, на Балкану се налази озбиљна препрека и инструмент западноевропске дипломатије – недовршени пројекат националног ослобођења у јужнословенском простору. Све то осликава турбни поларитет и оронулог капиталистичког друштва које је и покренуло лавину највећег (корпоративног) рата у дотадашњој историји.
Милош Црњански
Уметност, са друге стране, мења идеолошку матрицу: уметност ради уметности постаје део историјског достигнућa цивилизације, док утилитаристички приступ добија на снази, али и своју примену. Године 1909. у Милану Филипо Томазо Маринети пише манифест новог ументичког и једног од првих авангардних праваца – Манифест футуризма. Програматски приступ и излагање кроз манифест представља једну од типичних тековина авангардистичког стваралачког периода (тзв. манифестатизам). Међутим, вид представљања идеје одређеног авангардног покрета кроз манифест наслеђе је управо оног манифеста из 1847/48. године, Енгелсовог и Марксовог Манифеста комунистичке партије. То није случајно тако – идеолошка основа нових уметности проткана је и политичком и филозофском мишљу антагонизма према европском грамзивом и капиталистичко-империјалном грађанском друштву (Фојербахов материјализам). Тако су настали бројни уметнички правци строго критички настројени према учмалом друштву – фоизам, експресионизам, кубизам и сл. Међу њима је било и оних чија се идеологија ослања на социјал-анархистичке идеје и која је деловала чврстој спрези са комунистичким организацијама – дадаизам. Дадаистичка тенденција разарања капиталистичког културног наслеђа требало је да отпочне нову еру, нову уметност, чија би основна функција била друштвено сврсисходна.
Авангарда у југословенском простору је, иако идеолошки поткрепљена, заузимала једно меланхоличније становиште. Вероватно због потицања из различитих крајева и под утицајима обеју културних страна света – окцидента (запада) и оријента (истока) на балканској међи, српска авангарда покушава да пронађе своју позицију дајући одговор на тескобну недавну прошлост:
[…]И нама је досадно, зар не,
и Косово, и јаук, итд., све?
Та то је била само шала.
Треба већ нешто ново,
ко би још спомињао ово,
крв и срам и рат.
Вечна су само тамница и вешала,
њих ће ти радо нудити и брат.Што ти је жао нашег покољења?
Зар то није весела маскарада:
данас је укус цар, а сутра барикада,
Христос, па Нерон, па Лењин.
Укус се мења, укус се мења:
само су хуље све исти.
Хиљаде година вуку нас за нос,
песници, месије, цареви и комунисти[…].
(Куга, М. Црњански)
.
Међутим, српско језичко подручије је дало огроман допринос европској и светској авангардној уметности, а све то програматским, списатељским и уређивачким деловањем превасходно браће Мицић. У школама је практично искључен из званичних програма за наставу националне књижевности и историје уметности. Име покрета –зенитизам – потиче од имена светски реномиране ревије за нову уметност „Зенит“. Зенитизам је досегао оно што многи светски познати „изми“ нису – сарадњу најразноврснијих уметника, највећих имена тада нове уметности и заједничке изложбе у Београду, поштовање међународне штампе, мултилингвално издавање прилога у званичном часопису, развој позоришне и филмске уметности, достигнућа око којег се и данас препиру западноевропски културни гиганти и изградња јединственог идентитета кроз развој тзв. зенитософије. Као многа друга достигнућа српског културног развоја, аутентични српски културни производ – зенитизам, као и сазнање о њему, прогутала је цензура социјалистичке Југославије.
.
Јединствен у Европи – часопис Зенит
У новонасталој држави Срба, Хрвата и Словенаца, по узору на западноевропске уметничке трендове, развијају се медијски и програматски часописи за културу и уметност, најчешће локалног карактера. Листови излазе у свим већим местима од Љубљане, преко Загреба, до Суботице, па даље преко Новог Сада, до Београда и Сарајева. Часописи као „Светокрет“, „Дада Џез“, „Ут“, „Сведочанство“, „Хипнос“, „Вечност“, „50 у Европи“ били су реномирани локални и национални листови у чијим садржајима су се нашли рани радови познатих аутора, критички и књижевно-теоријски текстови.
Насловница првог броја Зенита (детаљ) | Фото: wdl.org
Међународна ревија за уметности и културу „Зенит“ се пак разликује и истиче по својим карактеристикама. Прво издање је изашло 4. јануара 1921. године у Загребу, где је забрањен у мају 1923. (бр. 24) године, након чега је објављиван у Београду до трајне забране 1926. (бр. 43).
Оснивач и главни и одговорни уредник овог часописа је био Љубомир Мицић (1895-1971), филозоф, писац и водећа личност целокупног покрета. Љубомир и његов брат Бранислав (алиас Бранко Ве Пољански, важна личност зенитистичког покрета рођ. 1898) рођени су у Јастребарском. Љубимир је завршио Војну школу у Галицији, након чега је дипломирао филозофију на загребачком свеучилишту. Пре покретања „Зенита“, Мицић је издао две збирке песама („Ритми мојих слутњи“ 1919. и „Спас душе“ 1920. са предговором Тина Ујевића). Љубимир Мицић је уврштен у јединствену антологију модерног југословенског песништва раме уз раме са Ујевићем, Крлежом, Црњанским, Крклецом и др. Бранко Ве Пољански је због „националистичких ставова“ избачен из загребачке гимназије, након чега се преселио за Љубљану, где је уређивао часопис „Светокрет“ и био је активан као глумац Љубљанске драме. У Трсту је режирао представе у Словенском театру. Након гашења „Светокрета“, Пољански се вратио у Загреб где се придружио брату у амбициозном подухвату – оснивању „Зенита“.
Иако још идеолошки неопредељена, прва свеска „Зенита“ је обележена Љубомировим текстом „Човек и уметност“, у којем се назиру обриси будућег зенитистичког покрета – потрага за новим човеком и интернационални карактер, као и позив за стварањем нове уметности, јер је претходна изграђена на капиталистичко-империјалним основама. У свесци бр. 5 од 5. јуна 1921. појављује се коначно уобличен текст „Манифеста зенитизма“ који потписују Љубомир Мицић, Бошко Токин, један од водећих српских експресиониста и Иван Гол, француско-немачки аутор и један од утемељивача суреализма (надреализам) у Паризу средином 20-их година. Иван Гол је у размени писама са Љубомиром Мицићем преузео на себе одговорност да врши дужност заступника зенитизма за Западну Европу.
Љубомир Мицић (1925)
Дизајн „Зенита“ је био веома прогресиван за двадесете године прошлог века. Укључивао је репродукције дела бројних аутора, међу којима су Василиј Кандински (који је написао и објавио текст „Апстрактна уметност“ у „Зениту“) и Пабло Пикасо. Текстови су објављивани на оригиналном језику, чиме је уоквирен мултилингвални тј. интернационални карактер часописа. Мицићева неуморна борба да задобије што већу пажњу европске уметничке сцене, као и стална коресподенција са бројним ауторима, допринела је да списак сталних и повремених сарадника Зенита буде готово непрегледна: Карл Ајнштајн, Херварт Валден, Рудолф Панвиц, затим руска елита Сергеј Јесењин, Владимир Мајаковски, Борис Пастернак, Александар Блок, па Лајош Касак, Карел Тајге. Међу оригинално објављеним текстовима били су и од оснивача чувене Баухаус школе, Валтера Гропијуса, као и од оснивача најпознатијег европског часописа за уметност 20-их година Де Стил (De Stijl), Холанђанина Теа ван Дусбурга. Вајари и сликари Георг Грос, Казимир Маљевич, Рудолф Шлихтер слали су своје минијатуре у сврху репродукције на страницама Зенита. У почетку су међу ауторима чије су се песме и фрагменти објављивали били и Милош Црњански, Мирослав Крлежа, Растко Петровић, Станислав Винавер, Стеван Живановић, Војислав Авакумовић и др.
Колику пажњу у европској јавности је привукао сам часопис сведоче и прилози из најчитанијих дневних новина и најзначајнијих уметничких ревија, попут немачких „Франкфуртских новина“ и „Пословног“ листа (Frankfurter Zeitung und Handelblatt) и популарног „Штурма“ (Der Sturm), чувеног „Де Стила“, затим чланци у „Лимијеру“ и „7Артсу“, па чехословачки „Народни лист“, „Трибуна“, „Прашке дневне новине“ и „Руде право“, мађарски „Ма“ и пољски „Блок“. Слава Зенита је досегла обале Тихог океана. Зенит је био часопис какав Европа дуго након његовог гашења није имала.
Зенитизам представља културно благо српске историје уметности прве половине ХХ века. Комплетна идеја поткрепљена филозофском и идеолошком мисли и стваралачким капацитетом њених, уистину, малобројних преставника неправедно је запостављена, иако њен допринос авангарди сачињава непроцењиви изражај прогресивног уметничког набоја какав се није могао срести на овом „балканском континенту“, како га је Љубомир Мицић именовао у једном од есеја.
.
Барбарогеније и Зенитософија
Иван Гол (1924) | Фото: Википедија
Колико је зенитистички покрет био авангардан говори и једна – данас – готово незамислива мисао: супротставити се „европеизацији Балкана“ револуционарном „балканизацијом Европе“. Мицић кроз моделовање културолошког Истока и Запада уочава алегорију и успоставља паралелу између односа Римске империје и варварских племена и савременог послератног поретка. Вероватно под утиском предратне пропаганде, када су балкански народи били посматрани као варварска племена, он је развио филозофски модел натчовека који би требало да донесе Европи препород – Барбарогенија.
Како је писао Иван Гол, Европа се може препородити, али само кроз сирову снагу и новим семеном, никако сама од себе. Барбарогеније је требало да буде носиоц „сирове виталности, чисте вере и душе“. У „Манифесту варварима духа и мисли на свим континентима“објављеног 1925. Љубомир Мицић пише: „У име барбарогенија, живело ново-културно варварство, чија је садржина независно човечанство. Јер, барбарогеније нов је човек, наоружан бомбама варварског духа и ватрометом варварских чистих осећања. Барбарогеније, одредио је да Балкан буде мост за прелаз варварских легија новога духа. Барбарогеније, заповедио је шестом континенту Балкану, да буде авангарда нових варварских оплођења. У име тога барбарогенија и његовог духа зенитизма – ми смо данас варвари културе – ми смо данас варвари цивилизације. То је балканизација Европе!“ Барбарогеније представља врхунско достигнуће зенитистичке мисли. Мицић га се није одрекао ни много година касније, након одласка у емиграцију 1926, када је „Зенит“ трајно забрањен. У публикацијама на француском језику објавиће текстове који још увек садрже зенитистичку мисао: „Зенитист мора бити ствараоц. Зенитист мора ново да ствара. Зенитизам је уметничка афирмација универзалног духа.“
Наслова страна Зенита бр. 24 и Мицићев текст „Папига и монопол хрватска култура“. Након овог броја (мај 1923.) у Загребу је забрањен Зенит због Мицићевог текста о хрватској култури као одговор на учестале увреде Стјепана Радића: „Срби су добар народ али само да гину, а ми Хрвати имамо да створимо културу.“
У свесци за март-октобар 1924. године Мицић објављује занитистички памфлет којим објашњава настанак зенитистичке филозофске мисли и идеала којем се стреми – Зенитософија или енергетика стваралачког зенитизма. У форми персифлаже на тему Књиге о постанку, али кроз поетски и метафорични израз Љубомир Мицић описује настанак зенитизма и у кратким цртама даје своје објашњење зашто Срби одговарају барбарогеним лучоношама. Наиме, филозофија, према његовом писању, долази тек након почињених свих грехова. Западни свет је досегао филозофију, а Срби још увек нису испунили све грехе. Зато су и погодни за развој надчовечанске врсте. Премда се види јасан утицај ничеанске филозофије (прим. Фридрих Ниче је веома ценио Србе), Мицић уобличава Барбарогенија у виду фигуре чији дух није „заражен“ буржоазном, империјалном културом. Срби, још увек осакаћени и свежих рана из једног анти-империјалног рата, без великог утицаја западњачке буржоазије, требало је да представљају носиоце тог чистог духа. Међутим, овакво идеолошко гледање на западне културе, доводило је зенитисте у везу са комунизмом, иако нико од зенитиста никада није био члан комунистичке партије. Власти побуђене пажње због оваквог приступа у текстовима, али и због забране из маја 1923. године (бр. 24; тада је у Загребу угашен Зенит због Мицићевог текста о хрватској култури под називом Папига и монопол „хрватска култура“ као одговор на учестале увреде Стјепана Радића „Srbi su dobar narod ali samo da ginu, a mi Hrvati imamo da stvorimo kulturu“) трајно су забраниле Зенит децембра 1926. због текста „Зенитизам кроз призму марксизма„ потписан песудонимом др М. Расинов.
Један од сарадника „Зенита“, Ристо Ратковић, публициста, песник и филозоф објавио је полемички текст Барбарство као култура у којем конкретно објашњава да зенитизам не позива на примитивизам и анархију, нити да је по среди „Изокретање свих вредности“, већ својеврстан препород културе. Традиционално, варварство носи динамика историјског и физичког кретања. Та динамика представља и незаустављиви елемент развоја и обогаћивања цивилизације, чиме жели да спречи злоупотребе.
Иван Гол и Љубомир Мицић под зенитизмом у својим програматским текстовима подразумевају све авангардне правце: кубизам, футуризам, креационизам, дадаизам и наравно – експресионизам. Мицић то експлицитно наводи у Манифесту зенитизма: „Експресионизам, кубизам, футуризам – мртви су. Ми смо продужетак једне линије – на горе.“ Он зенитизам посматра као синтезу свих „изама“ и као њихову реинкарнацију. Тешко је утврдити зенитизам као „кровни“ покрет свих авангардних покрета, али идеолошка и духовна платформа овог покрета свакако спада у најразвијеније: филизофска теорија зенитизма учврстила је његову праксу, док се сама идеја битно разликује од већине праваца анвангарде, и то пре свега због поднебља где настаје и својеврсног етноцентричног елемента којим се дефинише дистинкција у односу на преосталу европску авангарду.
.
Достигнућа нове зенитистичке уметности
Бранислав Мицић алиас Бранко Ве Пољански (1897 – тачна година и место смрти су непознати, вероватно у Паризу)
Псеудоним потиче од назива родног села мајке, Мајске Пољане, где је као дечак доста времена провео.
У свеопштој уметничкој продукцији авангарде материјали и надасве предмети играју важну улогу. Развијајући утилитаристички концепт, авангардни уметници примењивали су предмете из свакодневне употребе у стварању. Убрзани развој технологија пратио је и развој медија. Нови медији, нарочито филм и фотографија, добијају посебно место у уметничком стваралаштву.
Бранислав Мицић (алиас Бранко Ве Пољански) и Бошко Токин били су први експерти из области филма у Краљевини СХС. Пољански је уређивао и објављивао часопис „Кинофон“ 1921/22. у Загребу. На њега је у великој мери утицао експресионистички филм. Он је већ тада разумео колики је значај развоја филма и предвиђао је огромне предности и могућности филма као медијума и као друштвеног инструмента. Године 1923. у једном аматерском позоришту у Загребу Пољански је режирао тзв. зенитистичку гротеску „Судијска пресуда“ у коју је као изражајно средство увео – филм. То је било четири године пре првог извођења „Метузалема“ Ивана Гола. Сукоб између француских и немачких теоретичара траје и данас, да ли је Фанцуз Жан Пенлев (редитељ „Метузалема“) први употребио филм као медијум у позоришној пракси или је пак то био славни немачки редитељ Ервин Пискатор (Erwin Piscator). О значају филма Пољански ће писати и у последњим бројевима „Зенита“, где ће критиковати државу што не увиђа важност и у крајњој линији профитабилност улагања у филм и филмску индустрију.
Насловна страна романа „77 самоубица“. Корице је израдио сам Пољански.
Данас готово заборављени филмски романи чинили су омиљено штиво младог Пољанског. Под тим утицајем, а непосредно уносећи аутентичну зенитистичку грађу, Пољански је 1923. написао и објавио фрагмент романа „77 Самоубица, надфантастичан веома брз љубавни роман“. Овај сценарио инкорпориран у роман представља причу која продире у ирационални простор. Главни лик је Никифор Мортон, „негативни Месија“ који има један једини задатак на овом свету – да га уништи. Помало алегорична љубавна прича проткана мноштвом симбола представља зрелу фазу зенитизма и усавршавање зенитистичког изражајног потенцијала: потреба за уништењем трулог (буржоаског) света завршава се тужним крајем и „невиношћу“ уништитеља Никифора Мортона. Његов чин не уништава свет, већ шаље поруку која треба да га промени. Као што је зенитизам и претендовао.
У марту 1924. књижевник, писац и филмски драматург, Марјан Микац, један од малобројних сталних сарадника „Зенита“, исписао је полемички прилог о новој уметности зенитизма. У том тексту Микац изводи три основна елемента зенитистичког песништва: парадоксију, симултаност и асоцијацију. Сва три стилска средства су типична авангардна форма. Парадокс: „Семе по семе – полача / камен по камен – погача / ћушка по ћушка – победа“ (Пољански); симултаност је тековина дадаизма, али своје место у сведочењу стварности нашла је и у зенитистичкој песничкој пракси: „…Лењинова смрт у новинама / Чарли Чаплин јаше на магарцу / увоз луксузне робе је забрањен“; асоцијација се базира на декомпозицији речи и повезивању њихових елемената у назначавању догађаја односно појмова:
…Сагнем главу и мислим
Рево
Рево
Рево
У тебе су дивне очи Луција….
(Пољански)
.
Јо Клек: Рекламе из 1923 (детаљ), Народни музеј у Београду.
Од авангардних пракси у употреби нових материјала у стварању дела, зенитизам није одступао. Године 1923. у издању „Зенита“ изашла је посебна едиција албума „Архипенко – нова пластика“, а у уводном тексту Према оптикопластици Мицић је дефинисао место пластике у уметности зенитизма. Употреба технике монтаже и колажа обезбедила је зенитизму авангардистички идентитет у ликовним уметностима. Пропагандни дух ове епохе увео је рекламу у уметничку област. Јосиф Сејсел (Јо Клек) израдио је читав низ репродукција за потребе часописа. Јо Клек је 1924. израдио нацрт за модел споменика зенитизму „Зенитеум“, што у уметничкој традицији Европе представља раритет и једину дотадашњу паралелу са „Гетеанумом“ Рудолфа Штајнера.
Поред ових књижевних и визелних (филм, дизајн, вајарство и сликарство) уметности, бројни теоретичари и историчари уметности би уврстили и музику као област деловања зенитизма. Наиме, верује се да је „Балканофонија“ Јосипа Славенског уствари музички израз Мицићевог Барбарогенија.
Период након Првог светског рата био је један од најплоднијих фаза у развоју српске књижевности и уметности уопште. Зенитизам, ретко где помињано и веома скромно обрађивано достигнуће српске културе, доказ је великог духовног потенцијала и европског идентитета. Идеју балканизације Европе из данашњег угла многи би квалификовали као дрску опаску, међутим треба увидети мизерију стања нашег колективног духа и схватити да је балканизација Европе авангардна идеја чак и за XXI век.
Немања Јовановић
Svi članci autorke/a – P.U.L.S.E →
