Kakva regija – takva diplomatija

Srbijanski predsednik Tomislav Nikolić svoju je regionalnu spoljnopolitičku aktivnost započeo, blago rečeno, nedopustivim gafovima. Najpre je, u intervjuu poznatom nemačkom listu, Vukovar nazvao „srpskim gradom“. Nakon oštre reakcije iz Zagreba, pokušao je da se izvadi nespretnim objašnjenjem da su njegove reči bile izvučene iz konteksta; kasno, šteta je već učinjena.

Nedugo potom, u razgovoru za londonski Guardian, Nikolić je negirao genocid u Srebrenici, što je kasnije ponovio u još par navrata. U Makedoniji je, pak, izjavio da se Bosna „raspada pred našim očima“; premda se takva izjava po sebi ne mora nužno tumačiti kao provokacija, već može biti shvaćena i kao izraz iskrene zabrinutosti, nimalo ne iznenađuje da je izazvala negodovanje bošnjačkog člana Predsedništva BiH, Bakira Izetbegovića, s obzirom iz čijih je usta potekla.

Poslednja u nizu Nikolićevih detinjastih egzibicija odnosi se na sa-elementarnom-realnošću-ozbiljno-posvađanu Platformu o Kosovu, koja je praktično na propast bila osuđena i pre nego je formalno objavljena; i to baš u trenutku kada je, zahvaljujući lukavom pragmatičaru Ivici Dačiću, konačno napravljen iole vidljiv pomak u normalizaciji odnosa sa Prištinom.

Ukratko, Tomislav Nikolić uspeo je da sebe za kratko vreme učini personom non grata za većinu svojih kolega iz regije. Za razliku od predsednika Srbije, druge dve najmoćnije figure iz njene vlasti pokazuju neuporedivo više mudrosti i diplomatskog takta. Ako bismo uporedili Nikolićeve izjave sa retorikom njegovog najbližeg stranačkog saradnika, ujedno i velikog ličnog prijatelja, prvog potpredsednika vlade Aleksandra Vučića, pomislili bismo da njih dvojica ne da nisu pripadnici iste partije, nego da su maltene krvni neprijatelji; ako je neki član srbijanske vladajuće koalicije od njenog formiranja ostao dosledan forsiranju konstruktivne, nedvosmisleno proevropske politike, onda je to, bez sumnje, upravo Vučić.

Za sve to vreme, njihov glavni koalicioni partner, premijer Dačić, uglavnom se vešto drži zlatne sredine: prvo se proslavi svadljivim populizmom za unutrašnju upotrebu, a zatim povuče ozbiljan državnički potez na spoljnom planu. I dok Nikolića, kako vidimo, u komšiluku s razlogom konstantno izbegavaju, neumorni bi Dačić, prema najavama hrvatske šefice diplomatije Vesne Pusić, uskoro trebalo da se susretne sa premijerom Milanovićem; pre toga, Dačić je već posetio Sarajevo, čime je, uprkos Nikolićevim neumesnim izjavama,  najavio mogućnost poboljšanja u odnosima sa Bosnom i Hercegovinom.

Logično je da neupućenog posmatrača cela ta igranka može samo da zbuni. Na terenu su stvari ipak bitno jednostavnije. Iznenađujuće krupne razlike između Nikolića i Vučića u postupcima i retorici treba posmatrati iz perspektive unutarpartijske dinamike u njihovoj Srpskoj naprednoj stranci (SNS). Bez obzira što su nakon razlaza sa Vojislavom Šešeljem i napuštanja Srpske radikalne stranke (SRS) dvojica prvih ljudi SNS-a zauzeli proevropski kurs, činjenica je da većinu njihovog biračkog tela i dalje čine antizapadno nastrojeni nacionalisti, mahom nižeg stepena obrazovanja. Na to ukazuju sva relevantna ispitivanja javnog mnenja; u ovo se čak i bez praćenja rezultata takvih istraživanja lako možete uveriti ukoliko se, poput autora ovog teksta, družite i komunicirate sa ljudima from all walks of life, različitih ideološko-političkih profila i stranačkih preferencija. Shodno tome, Nikolić i Vučić podelili su uloge, pri čemu prvi nastoji da kroz udvaranje nacionalistima sačuva i, po mogućstvu, dodatno ojača visok rejting stranke, dok je potonji zadužen da učvrsti mukotrpno izborenu poziciju naprednjaka među zapadnim političarima i diplomatama, gradeći usput ogromnu ličnu popularnost na žestokoj – ali za sada ipak pretežno kampanjskoj – borbi protiv korupcije.

Priča postaje nešto složenija kada u jednačinu ubacimo premijera Dačića, jer je nemoguće pouzdano razlučiti da li SNS na njega i njegovu stranku više gleda kao na ključnog koalicionog partnera ili kao na potencijalno najozbiljnijeg konkurenta u budućoj konstelaciji snaga na političkoj sceni Srbije, tim pre što se donedavno vladajuća Demokratska stranka (DS) evidentno raspada po šavovima, bez izgleda da se u dogledno vreme konsoliduje; veliko je pitanje gde se zapravo nalazi tačna granica između te dve pomenute percepcije SNS-a prema Dačiću. Otuda ujedno i potiču stalne špekulacije o mogućim prevremenim izborima u Srbiji.

Što je jedna država više politički nedovršena, a pritom i u institucionalnom pogledu nedovoljno jasno definisana, to će se njene unutrašnje političke prilike i međustranački odnosi više odražavati na njenu spoljnu politiku. Ovaj princip se, uz određene razlike u nijansama, može primeniti na manje-više kompletan region Zapadnog Balkana, odnosno bivše Jugoslavije. Srbiju sam ovde posebno analizirao iz dva jednostavna razloga: prvo zato što njenu politiku, kao neko ko tamo živi, najbolje poznajem; a drugo, jer Srbija u očima Zapada, koliko god to paradoksalno zvučalo, nesumnjivo predstavlja ključni faktor mira i stabilnosti u regionu.

Srbija se za taj status kvalifikovala upravo time što je u bliskoj prošlosti isti taj region svojom etno-hegemonističkom politikom gurnula u krvavi ratni haos od čijih se posledica nikada nismo oporavili, a ko zna i da li ćemo se ikad oporaviti.  Drugim rečima, jedino ukoliko je Srbija korektna i miroljubiva prema svojim susedima, region ima šansu da bude miran i stabilan; u suprotnom, tenzije su neizbežne, čak i onda kada Srbija, kao što je danas slučaj, nema na raspolaganju oružanu silu kojom bi ponovo mogla da ozbiljnije ugrozi bilo koga u komšiluku (izuzev, eventualno, Kosova, ukoliko bi iznenada ostalo nezaštićeno od strane NATO snaga).

Uglavnom, poenta je u tome da su međusobni odnosi država sa prostora bivše Jugoslavije, a time i njihova kako regionalna tako i ukupna spoljna politika, neizbežno opterećeni unutrašnjim dnevnim politikama svake od njih. Hrvatska bi, zahvaljujući skorom prijemu u EU, postepeno mogla postati makar delimičan izuzetak od tog pravila, budući da će sve više morati da svoju stratešku poziciju usklađuje sa vodećim evropskim centrima moći; opet, dosta toga će zavisiti i od daljeg razvoja događaja unutar same Evropske unije vezano za aktuelnu ekonomsko-političku krizu.

Realno, nije nimalo jednostavno kreirati i voditi uspešnu, a naročito konzistentnu, diplomatiju u zemljama naše regije. Najveći izazov krije se u dilemi kako imperativ stabilnih dobrosusedskih odnosa, kao neophodan uslov u procesu evropskih integracija, pomiriti sa borbom za političku moć na unutrašnjem planu, gde je nacionalistički populizam još uvek dominantan u najvećem delu javnosti. Ako si previše mek sa susedima, gubiš popularnost na domaćem terenu; ako si, pak, previše agresivan, rizikuješ packe iz Brisela.

Pri tome, nijedna od ovdašnjih država nema ni teoretske šanse da ekonomski preživi bez pomoći sa Zapada, što je, kad se sve uzme u obzir, ipak povoljna okolnost; ali u isto vreme i uzrok mnogih komplikacija i nesuglasica. Prevedeno na međudržavne odnose u regiji, to se najjednostavnije može objasniti na sledeći način: glavni cilj stranih sila je stabilan Zapadni Balkan; u tom smislu, fokus je na dobrim odnosima Beograda i Zagreba, kao tradicionalnih rivala u borbi za glavnog igrača – lidera ili siledžiju, kako kad – u regionu. Kada Srbija i Hrvatska sarađuju i fino se slažu, Evropa i Amerika su zadovoljne; ali zato u Sarajevu neretko vlada nelagodnost, posebno među Bošnjacima (muslimanima), pošto iz iskustva na vlastitoj koži odlično znaju u kom pravcu (taktičko) savezništvo Srba i Hrvata ponekad može da ode.

Zato će se stvari ovde  još dugo vrteti u krug, po principu toplo-hladno; ili, narodski rečeno: da komšijama crkne krava, ali prirodnom smrću, tako da ne ispadne da smo mi odgovorni. S tim u vezi, bilo bi lepo da se oni koji i dalje žale za Borisom Tadićem, hvaleći njegovu prividno pomirljivu politiku prema susedima¹, konačno otrezne od zabluda. Bez obzira na brojne neumesne ispade njegovog naslednika Nikolića, na strateškom nivou se nakon smene na čelu države nije dogodila nikakva suštinska promena u politici Srbije prema neposrednom okruženju. Obojica, i Tadić i Nikolić, nepopravljivi su sledbenici iste nacionalne politike, zacrtane još u devetnaestom veku.

Ako se nekakva promena i dogodila, ona je isključivo kozmetičke prirode. Tadić je, to jest, samo bolji glumac – da ne kažem opasniji licemer² – od Nikolića; prteni četnik zamenio je fensi četnika. Ali četnik je, svejedno, četnik – i tu leka nema.

 

 

Fusnote:

¹ Uprkos dobrim ličnim odnosima između Borisa Tadića i Ive Josipovića, malo se toga tokom Tadićeve vladavine uistinu kvalitativno promenilo na ukupnoj relaciji Beograd – Zagreb.

² Tadić je posetom Srebrenici, kasnije i čuvenom razvodnjenom deklaracijom srbijanskog parlamenta u kojoj je izbegnuta ključna reč genocid, uspeo da pobere određene poene na Zapadu, kao i u pojedinim krugovima u BiH i Srbiji, ali je sve to praktično u potpunosti anulirano njegovom otvorenom podrškom Miloradu Dodiku, a time, posredno, i destruktivnoj politici Banjaluke prema Bosni i Hercegovini kao državi; vrhunac Tadićevog dvoličnog odnosa prema Bosni, a još više prema zločinačkom nasleđu minulih ratova, predstavlja njegovo prisustvo kao počasnog gosta prilikom otvaranja škole na Palama, cinično nazvane „Srbija“, na šta su mnogi izgleda u međuvremenu zaboravili.

Milan Marinković -tačno.net