Globalizacija i novi svjetski ekonomski poredak
Odlomak iz knjige Economics: The User’s Guide (Ekonomija: uputstvo za upotrebu)
Autor: Ha-Joon Chang
Do sredine 1990-ih, neoliberalizam se proširio na čitav svet. Najveći deo starog socijalističkog sveta apsorbovan je u kapitalističku svetsku ekonomiju, bilo kroz reforme „velikog praska“ ili, u slučaju Kine i Vijetnama, postepenim ali konstantnim otvaranjem i deregulacijom. Do tada su otvaranje tržišta i liberalizacija dosta odmakli i u većini zemalja u razvoju. Ovo se najčešće odigravalo brzo, ali bilo je i drugih slučajeva gde se odvijalo postepeno kroz dobrovoljnu promenu politike, na primer u Indiji.
Otprilike u to vreme, potpisani su neki važni međunarodni sporazumi koji su označili novu eru globalnih integracija. Godine 1994, sporazum NAFTA (North American Free Trade Agreement) potpisali su SAD, Kanada i Meksiko. To je bio prvi veliki sporazum o slobodnoj trgovini između razvijenih zemalja i neke zemlje u razvoju. Godine 1995, zaključena je Urugvajska runda pregovora o GATT-u, što je dovelo do prerastanja GATT-a u STO (Svetsku trgovinsku organizaciju). STO obuhvata mnogo više oblasti (npr. zaštitu intelektualne svojine, kao što su patenti i žigovi i trgovina uslugama) i ima veća ovlašćenja nego GATT. U EU je napredovala ekonomska integracija, sa završetkom projekta „jedinstvenog tržišta“ 1993. godine (sa takozvane „četiri slobode kretanja“ – roba, usluga, ljudi i novca) i 1995. pristupanjem Švedske, Finske i Austrije. Krajnji rezultat je bio stvaranje međunarodnog trgovinskog sistema koji je bio mnogo naklonjeniji slobodnijoj (iako ne potpuno slobodnoj) trgovini.
Takođe, ideja globalizacije bila je ključni koncept tog doba. Međunarodna ekonomska integracija se, naravno, odvijala od šesnaestog veka, ali prema novom globalizacijskom narativu ovaj proces je sada ušao u potpuno novu fazu. To je omogućila revolucija u komunikaciji (internet) i transportu (avio-saobraćaj, kontejnerski transport), koji su doveli do „odumiranja razdaljine“. Prema tvrdnjama globalizatora, države više nisu imale drugog izbora osim da prihvate novu realnost i potpuno se otvore za međunarodnu trgovinu i investicije, istovremeno liberalizujući domaću privredu. Oni koji su se opirali ismevani su kao „savremeni ludisti“ koji misle da mogu da vrate davno prošlo vreme i preokrenu tehnološki napredak. Knjige sa naslovima Svet bez granica, Svet je ravan i Jedan svet, spremni ili ne odražavale su suštinu ovog novog diskursa.
Početak kraja: Azijska finansijska kriza
Euforija s kraja osamdesetih i početka devedesetih nije potrajala. Prvi znak da u „vrlom novom svetu“ nije sve kako treba pojavio se sa finansijskom krizom u Meksiku 1995. Previše ljudi je investiralo u meksičke finansijske hartije očekujući da će ova zemlja, pošto je bezrezervno prihvatila tržišnu politiku i potpisala sporazum NAFTA, postati najnovije ekonomsko čudo. Meksiko su spasile vlade SAD i Kanade (koje nisu želele da se njihov novi slobodnotržišni partner sruši) kao i MMF.
Godine 1997, usledio je veći udar sa azijskom finansijskom krizom. Neke dotad uspešne azijske zemlje – takozvane „MIT ekonomije“ (Malezija, Indonezija i Tajland) i Južna Koreja – zapale su u finansijske nevolje. Uzrok je bilo pucanje mehura aktive (cene aktive porasle su iznad svog realnog nivoa, na osnovu nerealnih očekivanja).
Iako su bile opreznije od drugih zemalja u razvoju u otvaranju svojih ekonomija, ove države su prilično drastično otvorile svoja finansijska tržišta krajem 1980-ih i početkom 1990-ih. Pošto više nisu imale tolika ograničenja, njihove banke su se agresivno zaduživale kod bogatih zemalja sa nižim kamatnim stopama. Banke bogatih zemalja smatrale su da nije rizično kreditirati države sa višedecenijskim odličnim ekonomskim uspehom. Kako se prilivalo sve više stranog kapitala, cene aktive su skočile, što je preduzećima i domaćinstvima u azijskim zemljama omogućilo da se još više zaduže, koristeći svoju sada vredniju imovinu kao kolateralu. Ovaj proces se uskoro pretvorio u samoispunjavajuće proročanstvo, budući da su rastuće cene aktive opravdavale dodatno zaduživanje i pozajmljivanje. Kada je postalo jasno da su takve cene aktive neodržive, novac je povučen i usledila je finansijska kriza.
Azijska kriza ozbiljno je pogodila ove države. U ekonomijama gde se rast od 5 procenata (po glavi stanovnika) smatra recesijom, proizvodnja je 1998. pala za 16 odsto u Indoneziji i 6-7 odsto u ostalim zemljama. Desetine miliona ljudi ostalo je bez posla u društvu gde nezaposlenost podrazumeva bedu, imajući u vidu slabu socijalnu državu.
U zamenu za novčanu pomoć MMF-a i bogatih zemalja, pogođene azijske zemlje morale su da pristanu na velike promene – sve u pravcu liberalizacije svog tržišta, naročito finansijskog. Iako je gurnula azijske ekonomije u pravcu tržišta, azijska kriza – poput brazilske i ruske koje su odmah za njom usledile – posejala je prvo seme nepoverenja u posthladnoratovski tržišni trijumfalizam. Počelo je ozbiljno da se govori o reformi globalnog finansijskog sistema, a diskusije su bile vrlo slične onima posle globalne finansijske krize 2008. Čak su i mnogi vodeći zagovornici globalizacije, poput kolumniste lista Financial Times Martina Volfa i tržišnog ekonomiste Jagdiša Bagvatija, počeli da preispituju mudrost dozvoljavanja slobodnog međunarodnog protoka kapitala. Globalna ekonomija nije bila u sjajnom stanju.
Lažna zora: od internet buma do velikog stišavanja
Kada su krize zauzdane, razgovor o globalnoj finansijskoj reformi je zamro. U Americi, velika kontrareakcija nastupila je 1999. ukidanjem legendarnog njudilovskog Glas-Stigalovog zakona, koji je strukturno razdvojio komercijalno i investiciono bankarstvo.
Godine 2000 usledila je nova panika, kada je internet mehur – pošto su akcije internet kompanija, bez ikakvog izgleda da će u doglednoj budućnosti postati profitabilne, narasle do apsurdno visokog nivoa – pukao u SAD. Panika je ubrzo popustila, pošto su Federalne rezerve intervenisale i agresivno smanjile kamatne stope, što su ubrzo učinile i centralne banke drugih bogatih zemalja.
Od tada, činilo se da prve godine milenijuma protiču glatko u bogatim zemljama, naročito u SAD. Rast je bio konstantan, iako ne baš spektakularan. Izgledalo je da će cene aktive (cene nekretnina, akcija itd.) zauvek rasti. Inflacija je i dalje bila niska. Ekonomisti – uključujući Bena Bernankea, predsednika upravnog odbora Federalnih rezervi od februara 2006. do januara 2014. – govorili su o „velikom stišavanju“, jer je ekonomska nauka konačno savladala nagli rast i pad. Alana Grinspena, predsednika upravnog odbora Federalnih rezervi od avgusta 1987. do januara 2006, zvali su „maestro“ (što je ovekovečeno u naslovu njegove biografije autora Boba Vudvarda, poznatog po Votergejtu) jer je skoro kao alhemičar umeo da upravlja permanentnim ekonomskim bumom a da ne podstakne inflaciju ili finansijski potres.
Polovinom prve decenije 2000-ih, ostatak sveta je konačno počeo da oseća „čudesni“ rast Kine iz prethodne dve decenije. Godine 1978, na početku ekonomskih reformi, kineska ekonomija činila je samo 2,5 odsto svetske ekonomije. Kina je imala minimalan uticaj na ostatak sveta – njen udeo u svetskom izvozu robe iznosio je samo 0,8 procenata. Do 2007. ove brojke su porasle na 6 i 8,7 odsto. Sa relativno malo prirodnih resursa a zaprepašćujuće brzim rastom, Kina je počela da usisava hranu, rude i gorivo iz ostatka sveta, a efekat njenog značaja počeo je sve jače da se oseća.
Ovo je pomoglo afričkim i latinoameričkim izvoznicima sirovina, omogućivši konačno ovim privredama da nadoknade vreme koje su izgubile 80-ih i 90-ih. Kina je pri tom postala veliki zajmodavac i investitor u nekim afričkim zemljama, što je ovima dalo prostora u pregovorima sa institucijama Breton Vudsa i tradicionalnim donatorima pomoći kao što su SAD i evropske države. U slučaju latinoameričkih zemalja, ovaj period je obeležilo napuštanje neoliberalne politike koja je napravila toliku štetu u mnogim zemljama. Brazil (Lula), Bolivija (Morales), Venecuela (Čavez), Argentina (Kirhner), Ekvador (Korea) i Urugvaj (Vaskez) su najistaknutiji primeri.
Pukotina u zidu: globalna finansijska kriza 2008.
Početkom 2007. primećuju se prvi znaci panike oko otplate hipotekarnih kredita koji se eufemistički nazivaju „drugorazrednim“ (čitaj „sa većom mogućnošću da ne budu vraćeni“). Ove kredite su davale američke finansijske firme u prethodnom periodu rasta nekretnina. Ljudima bez stabilnog prihoda, sa sumnjivom kreditnom istorijom, pozajmljivan je novac koji nisu mogli da priušte, pod pretpostavkom da će cene nekretnina nastaviti da rastu. Računalo se da će oni, ako se nešto desi, moći da vrate kredit prodajom kuće. Pri tom, hiljade ili čak stotine hiljada ovih visokorizičnih hipotekarnih kredita spojeni su u „kompozitne“ finansijske proizvode, zvane MBS i CDO, koji su prodavani kao niskorizične hartije, pod pretpostavkom da su šanse da veliki broj dužnika istovremeno zapadne u nevolju sigurno mnogo manje nego sa pojedinačnim dužnicima.
U početku, problematični stambeni krediti u SAD procenjivani su na 50-100 milijardi dolara – što nije mala suma, ali sistem može lako da je apsorbuje (kako su tada mnogi tvrdili). Međutim, kriza je izbila punom snagom u leto 2008, kolapsom investicionih banaka Bear Stearns i Lehmann Brothers. Ogroman talas finansijske panike preplavio je svet. Otkriveno je da su neka od najpoznatijih imena u finansijskoj industriji u velikoj nevolji, jer su stvorila i kupovala ogromne količine sumnjivih kompozitnih finansijskih proizvoda.
„Kejnzijanske proleće“ i povratak tržišne ortodoksije – sa osvetom
Prvobitna reakcija velikih ekonomija bila je sasvim drugačija od reakcije posle Velike depresije. Makroekonomske mere bile su kejnzijanske utoliko što su dozvolile da se napravi veliki budžetski deficit – makar tako što nisu smanjivale potrošnju uporedo sa padom poreskih prihoda i u nekim slučajevima povećavajući državnu potrošnju (Kina je to uradila najagresivnije). Velike finansijske institucije (npr. Kraljevska banka Škotske u Velikoj Britaniji) i industrijske firme (npr. GM i Krajsler u SAD) spasene su društvenim novcem. Centralne banke spustile su kamatne stope na istorijski minimum – recimo, Banka Engleske smanjila je kamatnu stopu na najniži nivo od svog osnivanja 1694. Kada više nisu mogle da spuštaju kamatne stope, upotrebile su takozvano kvantitativno popuštanje – što praktično znači da centralna banka stvara novac ni iz čega i pušta ga u ekonomiju, najčešće kupujući državne obveznice.
Međutim, tržišna ortodoksija ubrzo se vratila sa osvetom. Maj 2010. je bio prekretnica. Pobeda konzervativaca u Velikoj Britaniji i nametanje programa pomoći Grčkoj signalizirali su povratak stare doktrine budžetske ravnoteže. Štedljivi budžeti, gde se potrošnja drastično kreše, nametnuti su u Velikoj Britaniji i takozvanim PIIGS ekonomijama (Portugalija, Italija, Irska, Grčka i Španija). U Americi, republikanci su uspeli da nateraju Obaminu vladu da prihvati ogroman program kresanja potrošnje 2011. Uz potvrdu antideficitarnog opredeljenja centralnih evropskih zemalja u vidu evropskog Sporazuma o fiskalnoj stabilnosti iz 2012, to je označilo nastavak kretanja u tom pravcu. U svim ovim zemljama, naročito u Velikoj Britaniji, politička desnica koristi argument uravnoteženja budžeta kao izgovor da ozbiljno razgradi socijalnu državu, što joj je oduvek bio cilj.
Posledice: Izgubljena decenija?
Kriza 2008. donela je katastrofalne posledice, a kraj se još uvek ne vidi. Četiri godine nakon izbijanja krize, krajem 2012, proizvodnja po glavi stanovnika ostala je niža nego 2007. u dvadeset dve od trideset četiri članice OECD-a (Organizacija za ekonomsku saradnju i razvoj), kluba bogatih zemalja (i šačice zemalja u razvoju) sa sedištem u Parizu. BDP po glavi stanovnika 2012, kada se izuzme efekat inflacije, bio je 26 odsto niži nego 2007. u Grčkoj, 12 odsto niži u Irskoj, 7 odsto niži u Španiji i 6 odsto niži u Velikoj Britaniji. Čak i u Americi, koja se uspešnije oporavila od krize nego druge zemlje, prihod po glavi stanovnika 2012. bio je 1,4 procenata niži nego 2007.
Sa štedljivim budžetom, izgledi za ekonomski oporavak u mnogim ovim zemljama su slabi. Problem je u tome što radikalno kresanje državne potrošnje u stagnantnoj (ili čak opadajućoj) ekonomiji koči oporavak. To smo već videli tokom Velike depresije. Posledica je da će najverovatnije proći dobar deo decenije pre nego što se mnoge od ovih zemalja vrate na nivo iz 2007. One se trenutno verovatno nalaze na polovini „izgubljene decenije“, kakvu su imali Japan (devedesetih) i Latinska Amerika (osamdesetih).
Procenjuje se da je kriza ukupno proizvela 80 miliona novih nezaposlenih ljudi širom sveta. U Španiji i Grčkoj, nezaposlenost je skočila sa oko 8 odsto pre krize na 26 odsto i 28 odsto u leto 2013. Nezaposlenost mladih premašuje 55 odsto. Čak i u zemljama sa „blažom“ nazaposlenošću, kao što su SAD i Velika Britanija, zvanična stopa nezaposlenosti dostigla je 8-10 odsto.
Premalo i prekasno? Izgledi za reformu
Uprkos razmerama krize, reforme su bile spore. Uprkos činjenici da se uzrok krize krije u preteranoj liberalizaciji finansijskog tržišta, finansijske reforme su bile prilično blage i uvodile su se veoma sporo (tokom nekoliko godina, dok su američke banke u vreme Nju dila imale rok od godinu dana da svoje poslovanje usklade sa mnogo oštrijim reformama). U nekim finansijskim oblastima, poput trgovine kompleksinim finansijskim proizvodima, nije bilo nikakvih reformi.
Naravno, ovaj trend bi mogao da se preokrene. Uostalom, u SAD i Švedskoj posle Velike depresije, reforme su uvedene tek nekoliko godina nakon ekonomske krize i poteškoća. Birači u Holandiji, Francuskoj i Grčkoj oterali su sa vlasti zagovornike štednje u proleće 2012; italijanski birači su to isto učinili 2013. EU je uvela neke finansijske propise, ozbiljnije nego što su mnogi verovali da je moguće (npr. porez na finansijske transakcije, ograničenje na bonuse u finansijskom sektoru). Švajcarska, koja se često smatra utočištem superbogatih, usvojila je 2013. zakon koji zabranjuje visoke nagrade za najviše rukovodioce sa osrednjim performansama. Iako još mnogo toga ostaje da se uradi u vezi sa finansijskom reformom, ovakvi propisi bi se smatrali nemogućim pre krize.
Pelican Books, 2014.
Preveo Ivica Pavlović
