Kad pošteni beže od politike, pokvarenjaci vladaju

U najnovijem Mostu Radija Slobodna Evropa razgovaralo se o tome može li se u Bosni i Hercegovini i Srbiji desiti ono što se dogodilo na nedavnim izborima u Sloveniji, kada je ugledni profesor prava Miro Cerar, koji je osnovao stranku samo šest nedelja pre izbora, odneo ubedljivu pobedu nad profesionalnim političarima. Sagovornici su bili Esad Bajtal, filozof iz Sarajeva, i Filip Balunović, politikolog iz Beograda.

Bilo je reči o tome zašto su na kandidatskim listama u Bosni i Hercegovini i Srbiji uvek iste partije i isti ljudi i zašto im građani daju glasove kada iz godine u godinu žive sve gore, da li je moguća politika bez političara, zašto građanska pobuna u Bosni i Hercegovini nije prerasla u pokret, zašto na sindikalnim protestima u Srbiji učestvuje veoma malo ljudi, o sprezi političara i tajkuna, kao i o tome zbog čega ugledni i nekompromitovani ljudi u Srbiji i Bosni i Hercegovini beže od politike.

Omer Karabeg, Radio Slobodna Evropa

Omer Karabeg: Zašto u Bosni i Hercegovini nema novih političkih partija? Kad kažem novih partija – mislim na istinske nove stranke, a ne one koje formiraju ljudi koji su već dugo na političkoj sceni, pa napuste jednu i formiraju drugu stranku.

Esad Bajtal: Ovdje imamo dominaciju etno uma koji vlada ovim prostorima od devedesetih godina i koji je proizveo rat. Njemu ne treba demokratija koja podrazumijeva smjenjivost, pa je teško očekivati pojavu nekih novih političkih snaga, razmišljanja i ideja.

Omer Karabeg: U Srbiji nema te nacionalne zamke, sve političke partije su manje-više srpske, pa ipak nema novih pokreta i novih stranaka?

Filip Balunović: Politička elita, koja je nastala početkom i tokom devedesetih godina, uspostavila je zajedno sa ekonomskom elitom novu vladajuću strukturu u postsocijalističkom kontekstu. Stvorena je sprega između krupnog kapitala i novih političkih elita koja traje do danas. Kao što su u Bosni i Hercegovini, gde vlada etno um, političke strukture zatvorene u etno zajednicama, tako su i u Srbiji političke strukture zatvorene u zajednicama gde vlada sprega tajkuna i političkih partija.

Omer Karabeg: Zašto u Bosni i Hercegovini već 20 godina stalno gledamo ista lica – Bakira Izetbegovića, Zlatka Lagumdžiju, Milorada Dodika, Mladena Bosića, Dragana Čovića – i da ne nabrajam?

Esad Bajtal: Dio odgovora dao je gospodin Balunović. Dakle, radi se o sprezi ekonomije i politike, a to nam govori da su ovi koji su na sceni već 20 godina dovoljno ekonomski jaki da mogu zaposjesti ukupan javni i politički prostor. U Bosni i Hercegovini 50 posto građana živi na granici siromaštva, a oko 700.000 ili 20 posto je ispod granice siromaštva. U isto vijeme 90 pojedinaca – multimilionera raspolaže bogatstvom od 9 milijardi dolara. Nisu to oni mogli steći, niti oguliti s naših leđa bez podrške političkih struktura i bez direktne saradnje s njima. Ko bio onda mogao biti konkurent našim političarima? Takvoga još nema, a ni u svijetu ga niko ne bi podržao. Politički moćnici vladaju političkom scenom jer imaju debelo ekonomsko zaleđe, toliko debelo da će, ako se ništa ne promijeni, oni i njihovi nasljednici vladati i u narednih 20 ili 25 izbornih ciklusa, dakle, još 100 godina.

Omer Karabeg: I u Srbiji se već dve decenije vrte uvek isti političari – Boris Tadić, Aleksandar Vučić, Tomislav Nikolić, Ivica Dačić, Aleksandar Vulin i tako dalje.

Filip Balunović: Zašto se vrte ista lica? Zato što su oni u devedesetim godinama obezbedili prvobitnu akumulaciju kapitala ekonomskim elitama, pa su i najpodobniji za održavanje i dalje obrtanje tog kapitala koji je akumuliran klasičnom krađom. Da li bi došlo do nekih promena kada bi se u srpskom političkom životu pojavio neki Miro Cerar? Možda da, ali te promene bi bile samo kozmetičke.

Filip Balunović

U Srbiji imamo Sašu Radulovića, bišeg ministra privrede, koji bi mogao da predstavlja novo lice na političkoj sceni, ali je njegova politika više neoliberalna nego politika ovih lica koje danas gledamo. Sve te ličnosti, koje povremeno izlaze na površinu i pretenduju da zamene ove današnje političare, nisu ličnosti koje žele da točak istorije obrnu na suprotnu stranu. Oni bi samo zamenili ove koje danas imamo i sprovodili istu, ako ne i radikalniju politiku suzbijanja svakog pokušaja nižih klasa da prodru u sferu javnog i političkog života.

Omer Karabeg: Građani Bosne i Hercegovine, među njima i ovih 50 odsto koji žive na ivici siromaštva, misle sve najgore o političarima – da su korumpirani, da su lopovi i da su ušli u politiku da bi se obogatili. Zašto onda za njih glasaju na izborima?

Esad Bajtal: Građani se prazne u kuloarima, kafanama, na kućnim sijelima, na ulici i u preduzećima tako što bacaju drvlje i kamenje na političare, a onda, kad se nađu licem u lice sa izbornim listićem, po inerciji zaokružuju te iste političare. Bojim se da je taj komformistički etno čip već toliko ovladao njihovim mentalnim sklopom da oni ne mogu da mu se odupru i pored toga što su svjesni da žive u zemlji koja je među 20 najjadnijih država na planeti, da imaju najmanju kupovnu moć u Evropi i da su im političari najplaćeniji u regionu, a poneki od njih po primanjima ne zaostaju za evropskim političarima.

Omer Karabeg: Slovenci, koji su se razočari u profesionalnu politiku i profesionalne političare, traže za njih zamenu. Oni bi želeli politiku bez političara, pa zato glasaju za stručnjake koji uđu u politiku. Na nedavnim izborima oni su glasali za Miru Cerara koji je ugledni profesor prava. Da li je tako nešto moguće u Bosni i Hercegovini?

Esad Bajtal: Teško da je to moguće upravo zbog dominacije etno uma. Demokratski um još uvijek ne stanuje u Bosni i Hercegovini, a odlika demokratije je upravo smjenjivost. Demokratski um traži dobre ideje i za njih glasa, a ovdje toga nema. Ovdje se rezonuje otprilike ovako: “Dobro, tačno je da me pljačkaju, ali pljačkaju me moji. Bolje da me pljačkaju moji, nego oni drugi”. E, ti “drugi” – to je proizvod etno uma. Pljačka se ne dovodi u pitanje, nego je problem u tome – ko će da me pljačka.

Dakle, normalno je da me neko pljačka, vara, laže, ali neka su to naši. To je razlika između demokratskog uma koji traži promjene nabolje i etno uma koji je zarobljen nacijom i nije u stanju da sam odlučuje o svojoj sudbini nego glasa po inerciji. Zato Bosna i Hercegovina nema birače, ljude koji biraju između opcija i ideja, nego glasače koji izlaze na izbore da bi glasali tačno prema instrukcijama koje su dobili od političkih struktura i vjerskih zajednica.

Omer Karabeg: Da li bi građani Srbije političare zamenili nekompromitovanim stručnjacima, odnosno da li bi tu prošla ideja o politici bez političara?

Filip Balunović: Politika bez političara nije nešto što je nužno korisno. Da li će u službi ekonomskih interesa krupne buržoazije biti eksperti ili političari – po meni je to manje-više svejedno. Važnije je da u politiku uđu ljudi koji će pokušati da prave društvene pokrete, kakav je u Španiji bio pokret Indignados iz koga su kasnije izašli pripadnici pokreta Podemos čiji su predstavnici ove godine ušli u Evropski parlament. Takav pokret postoji i u Sloveniji. To je pokret koji je na nedavnim izborima nastupio pod imenom Združena levica.

Omer Karabeg: U Bosni i Hercegovini smo početkom godine imali građansku pobunu. Međutim, ona praktično ništa nije donela, pa su se protesti na kraju ugasili. Najviše je postignuto u Tuzlanskom kantonu gde je oborena vlada, ljudi su izabrali novu vladu sastavljenu od nestranačkih ličnosti, ali ona izgleda ništa nije uradila, pa radnici najavljuju proteste i protiv nje. Kako to da građanski protesti nisu ostavila traga, da nisu prerasli u pokret?

Esad Bajtal: Ako se prisjetimo kakva je bila reakcija političkih struktura na ono što je zaista bila građanska pobuna protiv siromaštva, bijede, pljačke i prevara, biće nam jasno zašto ona nije uspjela. Političke strukture su svojim reagovanjem uspjele da taj građanski glas vrate u etno okvir. Tako ste imali reakcije tipa – “to je bošnjačko, a ne bosansko proljeće” i “neko hoće da ukine jedan entitet”, pa smo onda imali priče da neko hoće da sruši državu, da je to državni udar i tako dalje.

Sve je to bila praćeno insinuacijama da su u pitanju huligani i narkomani, a bilo je i policijskih akcija, pa je policija podobro istukla demonstrante u Tuzli. Šta možete očekivati u takvoj situaciji? Zastrašivanje, laži i obmane srušili su taj krhki građanski pokret. Ja se nadam da ga nisu ugušili. Ja vjerujem da je to samo zaustavljeno, a da će nužda – a Ernst Bloh kaže da nas nužda uči misliti – ponovo progovoriti svojim ljudskim, građanskim glasom, glasom koji traži pravdu, koji traži hljeb za svoju djecu.

Omer Karabeg: Zašto u Srbiji nema građanskih protesta? Ima sindikalnih, ali oni nisu masovni.

Filip Balunović: Pitanje, koje ste vi meni sada postavili, bilo je postavljeno slovenačkom sociologu Rastku Moćniku, kada je prošle godine bio u Beogradu. On je rekao: “Izgleda da su ljudi u Srbiji suviše siromašni da bi protestovali”. To bi mogao da bude jedan od odgovora. Naime, kada su ljudi svedeni na puko preživljavanja, onda oni ne mogu sebi dozvoliti da se bave bilo čime osim kako obezbediti hleb za svoju porodicu. Svaki preskočeni dan u toj borbi da se preživi mogao bi prouzrokovati katastrofu.

Međutim, ono što se desilo u Bosni i Hercegovini ipak pobija takav pristup. Iako ljudi u Bosni i Hercegovini žive čak i lošije nego u Srbiji, tamo se je svakodnevno propadanje prelilo u bunt. To se u Srbiji još uvek nije desilo. U Srbiji se još uvek kupuje socijalni mir, veliki broj ljudi se drži na granici siromaštva kako bi se predupredili socijalni nemiri. Ali mislim da je samo pitanje vremena kada će izbiti pobuna, jer sve više ljudi u svakodnevnom životu, u prodavnici, na ulici, u gradskom prevozu, izražava svoje nezadovoljstvo, što nije bio slučaj do pre nekoliko godina.

Omer Karabeg: Ali, zašto nema sindikalnih protesta? Nedavno je sindikat pozvao na proteste protiv novog zakona o radu, koji zaista oduzima prava radnicima i daje ogromna prava poslodavcima, ali se relativno malo ljudi odazvalo.

Filip Balunović: Ljudi nemaju poverenja u svoje sindikalne vođe. I u svetu sindikalnog vođstva se dešava isto što i u svetu političkog vođstva. I dalje imate ista lica. Potrebni su novi ljudi koji će bolje artikulisati zahteve obespravljenih.

Esad Bajtal

Esad Bajtal: Za vrijeme građanske pobune u Bosni i Hercegovini novinari su počeli istraživati zašto na protestima nema sindikalnih vođa, zašto nema sindikata. I utvrdili su da ovdašnje sindikalne vođe primaju mjesečno između tri i po do četiri hiljade konvertibilnih maraka. Šta to praktično znači? To znači da su oni sa takvim plaćama bliži vlastima nego onima koje treba da predstavljaju. Ne može čovjek koji ima plaću tri, četiri hiljade maraka predstavljati onoga koji nema ništa. On naprosto ne dijeli njegovu sudbinu. On ne dijeli njegovu bijedu, siromaštvo i poniženost. I onda se priklanja vladajućim strukturama tako što izbjegava da dođe na proteste i povede sa sobom sindikalno članstvo.

Omer Karabeg: Da li ugledni, nekompromitovani ljudi izbegavaju politiku? Da li se oni gade politike?

Esad Bajtal: To bi trebalo pitati svakog od njih, ali žalosna je činjenica da su svi okupirani svojim interesima – i univerzitet, i akademska zajednica, i sindikati. Glas pripadnika akademske zajednice nije se baš previše čuo za vrijeme građanskih protesta. Poneki od njih su i govorili, ali su zapravo govoreći šutili. Šutili su tako što su govorili o nebitnim stvarima, pa su stalno bili prisutni u javnosti, a ništa nisu rekli o onima koji su pogođeni svom ovom bijedom. Dakle, može se šutiti i tako što ćete govoriti o nebitnim stvarima, a to je najgori oblik šutnje.

Filip Balunović: Mislim da u Srbiji ugledni ljudi beže od politike, a i oni koji su se usudili da uđu u političku igru brzo su iz nje izašli ili su bili isterani. Politička igra je igra u mulju koji svakog trenutka preti da će vas udaviti. Ukoliko uđete u politiku, morate da igrate po pravilima po kojima niste navikli da igrate, bivate prinuđeni da pravite kompromise sa svojim uverenjima, pa vrlo brzo shvatite da ste na putu da izneverite svoja uverenja. To ugledne i poštene ljude drži van politike.

Ali, kada pošteni ljudi izbegavaju politiku, onda se dešava ono što što je vrlo lepo formulisala jedna baka s kojom sam nedavno razgovarao. A ona je rekla: “Kažu da pametniji uvek popušta, ali kad pametniji popusti, glupi zavlada”. To je upravo situacija u kojoj se nalazi naše društvo. Kad kažem “naše društvo” onda mislim na čitavu bivšu Jugoslaviju. Čini mi se da mlađe generacije i ljudi koji žele promene nemaju više pravo da se distanciraju od tog političkog mulja. Oni moraju da uplivaju u njega, inače će glupi nastaviti da vladaju.

Omer Karabeg: Znači li to da i mladi ljudi beže od politike?

Filip Balunović: Da, oni beže od politike, ali ne svugde. Pogledajte članove Združene levice u Sloveniji. To su sve momci i devojke koji imaju manje od tridesetak godina, koji se nikada nisu kompromitovali članstvom u bilo kojoj od mainstream stranaka. Takva omladina postoji i ovde u Srbiji, postoji i u Sarajevu.

Esad Bajtal: Što se tiče vašeg pitanja – da li mladi bježe od politike, evo, kako stvari stoje. Prije nekoliko godina 60 posto mladih ljudi izjavilo je da želi otići iz Bosne i Hercegovine, jer ovdje ne vide perspektivu. Ove godine možemo pročitati podatak da između 70 i 80 procenata mladih želi otići. Onaj ko želi otići neće se petljati u ovdašnje političke i druge društvene igre, on je odlučio da rješenje za svoje probleme potraži na drugoj strani, u nekom normalnijem društvu, gdje će vlastitim angažmanom i vlastitim znanjem moći sebi osigurati egzistenciju.

S druge strane, i kad neko ko je čestit i pošten odluči da uđe u politiku – a takvih naravno ima – čim kritički progovori o ovima koji su sada na vlasti, biće izložen raznim gadostima. Na portalu, koji je prenio vaše riječi, pojaviće se gomila brutalnih, prljavih, ljigavih komentara anonimnih osoba. To sam i ja osjetio na svojim leđima kao čovjek koji nikada nije pripadao nijednoj partiji. U ovoj zemlji postoji organizovani proces kaljanja čistih ljudi. Čak sam saznao da postoje i plaćenici koji za honorar od tridesetak maraka dnevno kopaju po biografijama onih koji pošteno, građanski progovore u korist ugroženih.

U takvoj atmosferi, kada možete očekivati da ćete zbog svojih kritičkih riječi biti okaljani, razumljivo je što se ljudi teže odlučuju na politički angažman, tim prije što ne postoji ni zakonska, niti bilo kakva druga zaštita od onih koji vas brutalno napadaju i kaljaju.

Omer Karabeg: I na kraju, u zaključku, da se vratimo pitanju iz naslova ove emisije. Ima li šanse da se u Srbiji i Bosni i Hercegovini pojavi Miro Cerar?

Filip Balunović: Ja bih pre voleo da se u Srbiji pojavi Združena levica, nego Miro Cerar. Jer, o Miru Ceraru zapravo ne znamo ništa. On je stručnjak, pravnik koji ni u jednoj svojoj izjavi pre izbora nije rekao šta je njegova politička agenda. Rekao je da ne bi baš da privatizuje Telekom i Aerodrom, ali nije rekao ni da hoće, ni da neće. Ne znamo kakav će biti njegov program, tako da bih ja svoj glas dao Združenoj levici i pridao joj veći značaj nego Miru Ceraru. Ako me pitate da li postoji mogućnost da se u Srbiji pojavi nešto novo što bi zaista bilo sposobno da napravi strukturne promene u ovom društvu, ja ću reći da se nadam da je to moguće, ali da je za to potrebno vreme. Ono što je, čini mi se, od ključnog značaja je da tu borbu za promene ne prepustimo nacionalnim pokretima ili pokretima unutar nacionalnih granica, već da je regionalizujemo, jer regionalni pokret ima više šansi.

Esad Bajtal: Ne vjerujem da se na ovdašnjoj političkoj sceni može pojaviti neki Miro Cerar. Mala je mogućnost da će se prije u bosanskohercegovačkoj gimnastici pojaviti neki novi Miroslav Cerar, poslavljeni svjetski i olimpijski šampion i otac Mire Cerara, nego što će se na političkoj sceni pojaviti neko poput Mire Cerara – sina, pobjednika slovenačkih izbora. Na žalost, to je tako.