Većina ljudi, čak i solidno obrazovanih, smatra da je introvertni Jung bio izrazito fokusiran na unutrašnji, duševni život, te je zato bio potpuno nezainteresovan za spoljašnja događanja, posebno na širem društvenom i političkom planu. Činjenice, međutim, demantuju ovo stereotipno shvatanje.
Jungova dubinska analiza socijalne patologije
Jung se osim patologijom pojedinca, pronicljivo i posvećeno bavio društvenom patologijom i nastojao da u burnim vremenima pruži odgovor na kolektivno ludilo koje je pretilo da uništi civilizaciju, kulturu i ličnost kao najviše ljudsko dostignuće. Posebno je bio duboko zabrinut burnim društvenim zbivanjima u Nemačkoj tridesetih godina 20 veka.
Nacizam je rezultat regresije masa na arhetipove kolektivnog nesvesnog Nemaca, tvrdi Jung u knjizi Civilizacija na prelasku (2006). Jung analizira psihologiju mase i uspon Hitlera „kao ilustraciju i još jedan dokaz postojanja i snage arhetipova” (Odajnik, Jung i politika, 1994, str. 102).
Fenomen Nemačke tih godina, obeležen usponom nacionalsocijalista, možemo najbolje razumeti, smatra ovaj psiholog, kao kolektivnu psihičku zarazu Nemaca, koje je zarazio njihov vođa, Hitler, jer je i sam bio „zaposednut“ (nem. „Ergriffenheit“). Ovu pojavu Jung tumači kao „stanje obuzetosti“ demonskim tevtonskim božanstvom. Votan je u nemačkoj mitologiji bog oluje i mahnitosti, vođa „besnih ratnika“, lutalica, majstor tajnih znanja, čarobnjak, predvodnik duša mrtvih, koji spopada ljude i izaziva u njima nemir, žestoki bes i destruktivnost, piše Jung u eseju „Votan“ iz 1936.
Moćno starogermansko božanstvo munja i rata, personifikuje izrazite crte germanske kolektivne psihe: nesvesne iracionalne sile, ratobornost, intuiciju, nadahnuće, sklonost okultnom i proročanski dar. Posle razočaranja u nedelotvorno, izbledelo hrišćanstvo i u Hrista kao spasitelja, duboko potisnuti arhetip krvožednog, okrutnog Votana silovito je izbio iz mračnog podzemlja germanske psihe i nezadrživo zaposeo kolektivnu svest izazivajući „pomamu, ludilo Nemaca“, furor teutonicus, mahniti bes Tevtonaca, piše Jung u Esejima o savremenim događanjima (2006).
Na osnovu kliničkog iskustva, kao i proučavanja tragičnih socijalnih zbivanja (ratovi, revolucije, diktature) u prvoj polovini dvadesetog veka, u Jungu sve jasnije sazreva misao da je najveća opasnost za čoveka on sam! „Najstrašnija opasnost sa kojom čovek mora da se suoči jeste moć njegovih ideja. Nijedna kosmička sila koja se obrušila na Zemlju nikada nije ubila deset miliona ljudi za četiri godine: čovekova psiha jeste. I može to opet da učini“, upozorava Jung.
I dodaje: „Svi smo mi podložni masovnoj zarazi. Te epidemije su jače od pojedinca. A pojedinac je njihova žrtva. (…) Okrenimo oko svesti ka unutrašnjosti psihe da bismo otkrili šta se tamo krije (…) Savremeni čovek mora potpuno osvestiti strahovite opasnosti koje se kriju u masovnim pokretima“, kaže Jung u jednom intervjuu 1934. (Govori Jung, 2022). Opasnost dolazi od suludih ideja koje zahvate masu i postaju masovni pokreti.
Diktatori imaju zajedničke osobine, ali Jung naglašava njihove razlike i uočava dva psihološka tipa diktatora – tip poglavice i tip vrača.
Psihološka analiza Staljina
Ugledni američki novinar Hjubert Renfro Nikerboker, dobitnik Pulicerove nagrade, koji je studirao psihologiju na Kolumbiji, bio inostrani dopisnik u Nemačkoj u vreme uspona Hitlera i ratni izveštač, napravio je 1938. pronicljiv, dobro utemeljen i značajan intervju o diktatorima sa Jungom.
Na početku razgovora sa Jungom, ovaj vrsni novinar ga provokativno pita: Kada bi u istoj sobi zaključali Hitlera, Musolinija i Staljina sa krčagom vode i veknom hleba za nedelju dana, ko bi se domogao sve hrane i vode?
Jung odgovara da bi se borili samo Staljin i Musolini jer pripadaju istom tipu poglavice, a kao „grublji i bahatiji“ pobedio bi Staljin, dok bi se Hitler „prezrivo držao po strani“. Ovo neobično, podsticajno pitanje je Jungu dalo priliku da dalje razradi svoju skicu tipologije diktatora.
Za razliku od Hitlera, Staljin je tip vođe koji vlada na svetovni način (baš kao i Musolini). On kao diktator pripada tipu poglavice, ratnika, cara, koji svoju moć utemeljuje na sili, vlastitoj telesnoj snazi, ili oružanoj sili (vojsci, policiji).
Staljin je grubijan, prepredeni seljak, predator, moćna, nemilosrdna zver. „S tim bikovskim vratom, uvijenim brkovima i osmehom mačka koji je omastio brk podseća na sibirskog sabljozubog tigra.“ On je kao vladar duhovni potomak Džingis-kana, kaže Jung u intervjuu („Dijagnoza diktatorima“).
On se ne identifikuje sa Rusijom (poput Hitlera sa Nemačkom). Njegova dominantna karakteristika je ogromna lična ambicija. Staljin zapoveda Rusijom kao pravi, nemilosrdni car. I, dodaje Jung, ne zaboravimo „on je zapravo Gruzijac“.
Na pitanje Nikerbokera „Kako onda objašnjavate to što je Staljin zauzeo kurs koji je zauzeo? (…) To je čovek koji je veći deo života proveo ka revolucionar boljševik. (…) Još veoma mlad, postao je revolucionar, i od tada, narednih dvadeset pet godina, nije radio ništa osim što se borio protiv cara i carističke policije. U zatvoru je bio desetak puta i svaki put je utekao. Kako, dakle, objašnjavate da čovek koji se celog života borio protiv tiranije cara sada odjednom i sam postaje neka vrsta cara?“
Pitanje deluje razumno i inteligentno. To što se Staljin, boljševik, na vlasti ponaša poput cara, mada izgleda apsurdno, Jungu je razumljivo.
„Uvek postanemo ono protiv čega se najviše borimo. (…) Kada se protiv nečega borimo, primorani smo da mu priđemo veoma blizu, a tada je lako zaraziti se time. Da biste porazili carizam, morate ga veoma dobra poznavati. A onda, kada oterate cara, i sami postanete car, baš kao što lovac na divlje zveri i sam može postati bestijalan.“
Psihološka analiza Hitlera
Hitler je tip vrača, šamana, proroka, verskog poglavara. On je glasnogovornik bogova, koji osluškuje glas odozgo, glas naroda i glas Boga koji mu se javlja u vidu otkrivenja u osami ili u snovima. Firer je medijum kroz koji se obelodanjuje Božja volja, odnosno glas nemačkog naroda, koji kroz njega kao posrednika izražava svoje misli, namere i težnje. Upravo zato su Nemci veoma osetljivi „na bilo kakvu kritiku ili uvredu njihovog vođe. Za njih je to bogohuljenje, jer je Hitler njihova Sibila, njihovo Delfijsko proročište“ (Jung, „Dijagnoza diktatorima“, intervju 1938). Hitlera Nemci obožavaju, dok strancima izgleda beznačajan i smešan pajac, primećuje Jung.
Hitlerova fizička konstitucija ne odaje snagu. Najistaknutija odlika njegove karakteristične fizionomije je „sanjalački pogled“, odnosno „pogled proroka“, zapaža Jung. Ova njegova mistična sklonost nagoni ga na iracionalne postupke „koji se nama čine nelogičnim, neobjašnjivim, nastranim i nerazumnim“.
Jung je imao priliku da ga, zajedno sa Musolinijem, posmatra u Berlinu prilikom parade iz neposredne blizine. Hitler izgleda poput obučene krojačke drvene lutke ili robota. On je nalik automatu s maskom, robot, a ne čovek. Nije se tokom ceremonije nijednom nasmejao, naprotiv, bio je namršten kao da je zlovoljan. Nije pokazao smisao za humor, niti bilo koji znak ljudskosti, svedoči Jung.
„Hitlerova moć nije politička; ona je magijska“, kaže Jung. Hitler, dakle, pripada tipu šamana, maga, vidovnjaka, koji svoju moć, svoj autoritet ne zasniva na sili, nego na obožavanju svojih saplemenika, naroda, koji u njega projektuju natprirodnu, magijsku ili božansku moć. Sve u svemu, Hitler je, dakle, mitski heroj, mistik, prorok i mesija koji ima svoju misiju. A ta sveta misija je „da ujedini svoj narod i odvede ga u Obećanu zemlju“.
On osluškuje poruke svog nesvesnog i pokorava im se, odnosno pretvara ih u delo. On se često poziva na Glas koji sledi.
„Istinski vođa uvek biva vođen“, lucidno konstatuje Jung. On je glas 78 miliona Nemaca, koji Hitlera čini moćnim. Bez nemačkog naroda, on nije ništa. Kako kaže sam Hitler, on je Nemačka. Hitler ima hiperosetljivost za najdublje i najskrivenije emocije, porive, namere i želje Nemaca. Firer, kaže Jung, „poseduje sablasnu moć da oseti kolektivno nesvesno Nemačke. To je kao da u svakom trenutku zna šta nacija zaista oseća“.
On je žrtvovao svoju individualnost, podredivši svoj lični identitet kolektivnom nesvesnom iz koga kao iz skrivene kolektivne riznice crpe smernice za svoje delovanje. Kolektivno nesvesno je proždralo celokupnu njegovu ličnost. On brižljivo osluškuje Glas transpersonalnog nesvesnog i sledi ga, ponaša se kao njegov poslušni instrument.
Hitler nikada nije uspeo da uspostavi zdrav odnos sa Animom, ženskom predstavom u nesvesnom, lucidno zapaža Jung, pa ga je ona zaposela. Zato je on neskladan, destruktivan, neuravnotežen i, otud, opasan. On se neće oženiti jer je svoju seksualnost žrtvovao Nemačkoj, kaže Jung.
„Hitler ima strahovit kompleks majke, što znači da će njime gospodariti ili žena ili ideja.“
Preventivne mere i otpor
Jung se nije zadovoljio time da postavlja dijagnozu masovne zaraze i da upozorava na opasnosti apsolutističke vladavine, već je nastojao da ukaže na preventivne mere i da pruži savete za pružanje otpora ovom zlu.
U vremenima političke pometnje i tiranije, upozoravao je Jung 1933, ljudi se osećaju uznemireno, zbunjeno i tada im potrebna pomoć psihologije, koja može da ih osvesti i pomogne im da povrate nadu da je moguće vaspostaviti normalan smisleni život. Ukoliko u tome ne uspeju, ljudi postaju žrtve hipnotičkog dejstva vođa masovnih pokreta, čija će ih ideologija i iracionalna snaga nadvladati i učiniti svojim oruđem. Zato, da bi se čovek odupro kolektivnom ludilu, Jung naglašava da su posebno danas „razvoj i samoostvarenje individue potrebniji nego ikad“ („Intervju za Radio Berlin“ 1934, u: Govori K. G. Jung, 2022).
Zaista je dirljivo koliko je Jung u svojoj devetoj deceniji posvećivao pažnje i brige budućnosti čovečanstva, nastojeći da mu pomogne u borbi protiv antidemokratskih tendencija. Za autoritarnu i totalitarnu vlast, koja ljude pretvara u neosvešćene podanike i anonimne pripadnike mase, po njemu je razvoj svesti i individualnosti, odnosno razvoj samosvesne i samoostvarene, integrisane ličnosti.
U jednom manje poznatom ogledu objavljenom 1957. kao posebna publikacija Jung piše:
„Organizovanoj masi može se oduprijeti samo čovek koji je u svojoj individualnosti dobro organizovan kao sama masa.“ A do ove samoorganizacije može se doći jedino samospoznajom, ogromnim naporom i spremnošću da osoba preuzme na sebe punu odgovornost. Nažalost, većina ljudi više voli da bude infantilna u tom pogledu i da slobodu i odgovornost prepusti drugima. Ali oni su, samim tim, „već na putu robovanja državi i postali su njen prozelit, ne znajući i ne želeći“ („Sadašnjost i budućnost“, u: Jung, Civilizacija na prelasku, 2006).
Po svojoj analizi diktature, ličnosti diktatora i savetima za otpor nedemokratskim režimima, Jung je naš savremenik. Ko u to ne veruje neka uporedi ove njegove pozne oglede sa knjigom savremenog američkog istoričara i profesora Timotija Snajdera, O tiraniji: 20 lekcija iz 20. veka (2016). Ova sjajna, jezgrovita knjiga, napisana je povodom Trampove samovoljne vladavine, sa namerom da ukaže na aktuelnu svetsku tendenciju povampirenja autokratske i totalitarne vladavine (fašizam, nacizam, komunizam), ali i da pruži savete kako na vreme prepoznati njihove savremene izdanke („istražujte“, „osluškujte opasne reči“) i kako im se odupreti („branite ustanove“, „verujte u istinu“, „budite hrabri koliko možete“).
Izvor: Velike priče
