Srećko Horvat: Stižemo u EU na prazan sto

Prvo je u knjizi „Protiv političke korektnosti“ načeo ovu, a onda je raskrinkavao i ostale mantre savremenog doba – novi totalitarizam, idealističku sliku Evropske unije… U skladu sa geslom da reč nije dovoljna, prepoznaje se i kao angažovan aktivista, premda je došao na konferenciju „O čemu govorimo kada govorimo o Evropi“ i upravo smo ga zatekli u „okupiranom“ beogradskom bioskopu „Zvezda“ gde je sa Aleksisom Ciprasom, vođom grčke Sirize, došao da podrži ljude sličnih nazora koji pokušavaju da ovu tranzicijom opustošenu ustanovu vrate svojoj svrsi.

Pa, u kom to filmu sad živimo, pitamo ga?
– Živimo u pustinji posttranzicije. Mislim da je bioskop „Zvezda“ najbolji primer onoga što se dogodilo i događa u tom postranzicijskom periodu i simbol drugih privatizacija koje su se dogodile u ovoj i drugim državama. S druge strane, ta „okupacija“ bioskopa pokazuje da situacija ne mora biti takva i da se mladi ljudi, kulturni radnici i aktivisti mogu skupiti, samoorganozovati i preuzeti te prostore iz ralja tranzicije!
Na frojdovskom tragu, sa Slavojem Žižekom napisali ste knjigu intrigantnog naslova „Šta Evropa želi?“. Frojd nije otkrio šta žena želi, da li ste vi bili bolje sreće sa Evropom?
– Naša je teza da sama Evropa ne zna šta želi i da ona trenutnim smerom u kom se kreće – a to su strukturalne reforme, mere štednje, borba protiv imigranata, nametanje

žestokih uslova zemljama koje tek treba da se priključe EU – gubi onu ulogu koju je nekad imala. Geopolitički gledano, imate sve Kinu, Brazil, Indiju, Tursku… zemlje koje postaju jače od same Evrope. Kad govorimo o Evropi, zapravo govorimo o Evropskoj uniji i postoji velika razlika između ta dva pojma. Ono što mi sa Balkana želimo od same EU često je puno više od onoga što nam ona može dati. Pratio sam pristupanje Slovenije i Hrvatske, sad pratim Srbiju i uvek je to proces u kome nas političari koji vode te pregovore uveravaju da ćemo završiti u blagostanju, prosperitetu, stabilnosti i sistemu jednakih šansi i bez korupcije. Međutim, kad realno pogledate stanje u EU, vidite da tamo nema ni stabilnosti, ni prosperiteta i da i te kako ima korupcije. Za korupciju su optuženi i Žak Širak i nemački predsednik, na obalama Italije godišnje umire nekoliko hiljada ljudi koji pokušavaju da uđu u tvrđavu Evropu. U tom smislu, mislim da EU nije obećana zemlja i zato mi je začuđujuće što ta vrsta diskursa kad ljude uveravaju da treba ući u EU uvek iznova pali. Međutim, to što je Hrvatska imala svega 40 odsto izlaznosti na referendum o priključenju EU znak je da ta evroza slabi i da ljudi postaju svesni da to i nije neko svetlo na kraju tunela. Jer je, zbog mera štednje, svetlo isključeno!
Hrvatska je u EU, jeste li profitirali ili ste na gubitku?
– Mislim da je odgovor na to dao istoričar Nil Ferguson kada je ulazak Hrvatske u EU uporedio sa zakasnelim dolaskom na parti. Dakle, stigli smo u trenutku kad su svi gosti već pijani, hrane nema i šta ćete tu.
A Srbija?
– Srbija stiže na after parti, kad više ničeg ne bude bilo. Ipak, situacija Srbije je malo zanimljivija i ona je u boljoj poziciji od Hrvatske jer geopolitički pametnije igra, to jest sedi na svim stolicama, ako tako mogu reći. Sedi na ruskoj, arapskoj, kineskoj, sedi na stolici Angele Merkel, a Hrvatska u tom smislu nije imala takve geopolitičke veze. Igrala je na jednu kartu i išla je ka EU sa namerom da se nametne kao glavni igrač na Balkanu. Srbija, ako stvar sa EU propadne, uvek se može okrenuti Rusiji, Ujedinjenim Arapskim Emiratima…
Kad govorite o periferiji EU, pretpostavljam da ne mislite samo na geografiju?
– Sve zemlje Zapadnog Balkana se nalaze u sličnoj situaciji u kojoj su se nalazile pred izbijanje Prvog svetskog rata. Bosna i Hercegovina je bila druga iza Finske u Evropi po broju šuma i služila je Austrougarskoj za eksploataciju bogatstava i jeftine radne snage. Železnica je pravljena ne da bi se poboljšala infrastruktura već da bi se lakše crpli resursi i eksportovali u Austrougarsku. I zato ste imali situaciju da su ugarski proizvodi bili jeftiniji nego u BiH bosanski. Sličnu situaciju imate danas. Vi ste nedavno imali reklamu na CNN u kojoj se srpski radnici predstavljaju kao „high skilled low workers“, dakle kao jeftina radna snaga. I to, nažalost, jeste budućnost mladih danas. Kao što je premijer Italije Mario Monti rekao mladima da su generacija koja se mora naviknuti na to da nema neku budućnost, da neće imati stalni posao i da se naviknu na tu neku vrstu flekso-sigurnosti u kojoj je sigurnost u deficitu, a ostaje ta fleksibilnost. Dakle, kratkoročni poslovi, frilens, honorarisanje i to se uklapa u tu priču šta postaje obrazovanje. Nekad fakultet nije bio samo sredstvo kako biste se sutra što bolje plasirali na tržištu rada, već je bio cilj i neka vrsta utopijskog prostora gde možete steći znanje. Visokoškolsko obrazovanje danas se pretvara u neku vrstu fabrika koje isporučuju buduće radnike. To jest, jeftinu radnu snagu!
Opet se generišu animoziteti između hrvatske i srpske političke elite, a bačena koska se zove Šešelj pušten iz Haga?
– Svim strankama u Hrvatskoj Šešelj je lepo naleteo na volej kao sredstvo za predizbornu kampanju s obzirom na to da je nacionalizam ovde prilično uspešan opijum. Šešelj je dobrodošao i srpskoj strani i Vučiću u smislu da se priča o njemu, a ne o ekonomskim merama vlade.
Jesmo li iscrpli nacionalizme?
– Nisam optimističan. Ali, ima i drugih znakova. Na jednom od februarskih protesta u Sarajevu čovek pored mene je rekao: dobro, ako sam ja Bošnjak, onaj pored Hrvat, onaj tamo Srbin i ako smo svi gladni, zar mi nismo braća. I za tu neku vrstu univerzalizma se vredi boriti na Balkanu. U tom smislu je Mlada Bosna bila neka vrsta naznake kidanja tih razlika gde su se oni borili za istinu da mi nismo različiti zato što smo različitih religija i govorimo naizgled različitim jezicima, već da nas povezuje ista klasna svest. Dakle, naš odnos prema onim koji nas pljačkaju. Mislim da je potrebno razvijanje klasne, a ne nacionalne svesti.