Da li je put kritike put nelagodnosti i konstantnog poricanja kroz nevoljnu spoznaju? Njena neadekvatnost, da li se ogleda u svakoj optužbi, u svakoj reči postavljenoj iz pozicije nadmoći? Može li se njena neefikasnost dokazati najlakše slikovitošću stavova same uloge modernog kritičara stvarnosti?
Odrastanje nije tu da bi služilo sećanju na izbrisan film, na maglovitu svesnost sitnih vatri koje se ponekad spomenu u društvu sličnih nama. Moderni čovek se ne takmiči u preživljavanju, dok gleda iznad svog horizonta i hvata se za pokoji preživeli žar mladosti. On nije tu da bi preživeo. On nije tu da bi se opravdao svojim rečima „Vratili ste se, sada gledajte moj uspeh!“ – ne, to je samo projektor jednog drugog filma kolektivne uslovljenosti…
Misha Gordin, “Spring on Fire”
Ali, ako takvo biće dođe do svog infantilnog veštačkog uspeha i potroši godine na kreiranje tragične priče koja simbolično sumira njegovu skromnu društvenu prihvaćenost… Kako ga uopšte kritikovati? Ako je taj isti čovek – dete u telu odraslog, bez realnih uverenja i bez korisnih uputstava kako koračati kroz moderni bihejvioritetni sklop sveta, onda je ono ranjivo i velikim delom nezaštićeno… Ono na kritiku može reagovati samo krivicom ili arogantnošću.
Zapitajmo se sada, kako dokazati ovu intruzivnu generalizaciju koja već u startu pokreće bunt, poricanje i čitav proces preispitivanja kako kritičara tako i samog objekta kritike? Za šta je sve krivo ovo moderno dete/čovek?
Krivo je što ne zna, što u ovom dobu informisanosti nije došlo do pravih informacija i što nije učilo.
Ono nad takvom kritikom saginje glavu i stavlja se u službu autoriteta. Bio taj autoritet pravičan ili ne, za postmoderno dete, to nije bitno, ono misli da autoritet zna bolje, naučeno je da sluša kada se neko obraća nadmoćnim tonom i naučilo je da je krivica dokaz da treba da sluša bez pogovora.
Zatim, jedno drugo dete/čovek, koje je obezbeđeno u nekakvom situiranom blaženstvu i koje želi da nastavi putevima nasleđenog komfora – na ovakvu kritiku lične neostvarenosti može samo okrenuti glavu i pobeći. Ovo je drugi tip moderne infantilnosti i nešto komplkovaniji. Ovakav pojedinac zaboravlja kritiku i nastavlja bivstvovanje u okviru granica postmodernog komfora, a povremeno će da nadomešćuje svoju nesvesnu krivicu i neznanje površnom kreativnošću, površnim altruizmom i površnom etikom postmoderne „čistoće“. Dok srednja i niža klasa pati u potpunoj neobaveštenosti i potčinjenosti, nepokretna ispod utvrđenog kulturološkog tepiha egzistencijalnih strahova – dobro situirani pojedinci će da idu na proteste, usvajaće pse lutalice, baviće se površnim i nedovršenim umetničkim pokušajima opravdanja jezičke jednakosti i živeće „zeleno“… Na samo nekoliko kilometara od svakog ovog „čistog“ grada postoje „ne tako čiste“ industrijske zone gde danonoćno rade ljudi koji na krivicu reaguju nešto drugačije, jer njima životna priča nikada nije ponudila uslove da na pridiku okrenu glavu i pobegnu u neku veštačku „zelenu utopiju“. Prema već razrađenim terminologijama klasne selekcije (prevedenih u opšti jezik), ovakve impotentne težnje situiranih pojedinaca “da se nešto izmeni”, su klasična definicija zadovoljenja površnog smisla da oni “bar nešto rade” po tom pitanju. Ipak, pitanje je da li situirani pojedinac samo zadovoljava svoje poistovećenje sa aktivizmom u površnoj meri, uplašen za svoj sistem vrednosti i sada malo manje uplašen da njegovi stavovi imaju smisla, jer je “bar nešto uradio.”
Iako je potrebno naglasiti postojanost i ovakve kritike zbog njene prečeste neuspešnosti angažovanja situiranih komformista, ne bi smeli da se previše zadržavamo u klasnim pravednostima. Na punktualnost negativne kritike koju je još Frojd naslutio pre skoro jednog veka, tačnije na to da šetamo unaokolo kao nedovršena i neostvarena, prilično izgubljena bića – možemo reagovati i sveprožimajućim buntom. Možemo reći „Moj život vredi, ja vredim, samo ne znam kako i koliko vredim, ali siguran sam da ne zaslužujem ovo.“ a zatim možemo i upasti u mali milion zamki koji navode čoveka da ostane nepokretan u svom komforu, to jest u svojoj tragičnoj životnoj priči. Po društvenoj razlici, ovo buntovno dete/čovek u proseku može biti dovoljno sociološki i emotivno inteligentno da postane ili nasilnik koji ojađeno gleda na svet, ili vođa nekog rok benda dok se izmišljaju (već decenijama) neorginalne pesme protiv sistema, protiv mašine, za revoluciju bez prave revolucije. Očigledno je da prvi pripada atmosferi Tarkovskog i izgubljenosti u zoni, a drugi zelenom svetu neuspešne ironije i šarenog sarkazma.
- Šta je elitna fascinacija modernih mislilaca?
Da suočavaju sa istinom, a ne sa promenom? Da osuđuju i ostavljaju pojedinca u utopiji ili distopiji? Da za kratko probude pojedinca i da ubede u svesnost bola i patnje? Da objasne okruženje i sudbinu i da odu u stavu sopstvene neutralnosti, zadovoljni… stagnacijom, repeticijom?
Roberto Kusterle, “Streams of perpendicular thought”
Tako već čitav vek traje kritika ovakvog postmodernog čoveka i ništa se ne menja:
- Deca/ljudi koja osećaju krivicu, rade i ne postavljaju pitanja;
- Ona koja u apatiji traže smisao, kada im se u alarmantnom tonu predoči kritka na svo to bačeno vreme i podari im se mogući smisao, oni se onda žale na način ophođenja i na brutalnost napada na njihovu neostvarenost, a zatim beže u još više apatije i površnog altruizma, beže u ono što je već uveliko poznato kao „krivica bele rase“.
- Deca/ljudi buntovnog karaktera, ona iz industrijske zone, uglavnom samo pronađu kako što bolje da zatvore svoj smisao u takozvano trut – buntovništvo, gde nema izlaza i njihov narativ služi da bi dokazao da su oni uvek u pravu i da emocije ozlojeđenosti nikada ne treba menjati.
- Sa druge strane, njihov “zeleni” dvojnik nikada ne mora da se dokazuje, samo da smišlja još kreativnih pesmica o revoluciji koja se nikada neće desiti, mora da se oblači na pravi način i da poštuje jednakost jezika. Tako sva površna sreća površnog buntovništva, koje je zapravo samo još jedan brend, stil, kulturološki fragment sa svojom publikom i svojom šminkom, je upravo i samo to – neplodni rokenrol još jedne izgubljene generacije koja čeka na novu reprodukciju i repeticiju.
Šta onda raditi sa ovom decom, ako dokazi pokazuju da kritika ne stvara zdravo drvo života, već zapravo, samo dodatno isušuje već neplodnu zemlju kulture komplementarnih parova? Čovek zbog nje se samo nastavlja vrteti u svojim pričama i reketu osećanja koji deli sa svojim sudbinskim partnerom. Čak ako nasilno okrenemo njegovu glavu ka svetlosti, zbog nenaviknutosti na istu, njegove oči će da bole, njegov um će da negira i njegova duša će da nastavi da biva sve manja i manja…
Sada moramo zaći na teritoriju surealnog i postaviti pitanje koje pojedini umovi ne žele da pojme i čiju potencijalnu krajnost ne žele da prihvate: Da li je logična kritika kriva za to smanjenje duše? Da li je moguće da je čovek već toliko duboko uspavan da istina povređuje? Zar bi to značilo da jedan um svestan čitavog svog znanja i iskustva treba da bira svoje dalje angažovanje? Zar ovakva činjenica, da je kritika neplodna i da samo naknadno tera dublje u san, znači da se pojedinac sa znanjem i iskustvom stavlja na novi životni ispit? Da li čak i njegova priča sadrži polja distopije? Da li sme da prizna da hladnoća znanja i iskustva nije moć koja mu odgovara, već je to moć koja je stečena jer je to do sad bio put jedinke početno odbačene od kolektiva?
Šta bi bila krajnja okrutnost ovakvog navedenog individualnog sklopa?
On iza sebe ima čitavo kraljevstvo kreativnih kritika, koje je gradio samo da bi otkrio da vode ka još neplodnijem zemljištu gde moderni čovek nastavlja da preživljava u svom crno- belom svetu. Možda neplodna zemlja, mrak, hladnoća i nedostatak boja su novi dom ovih sudija. Možda su zastranili u svojoj ulozi čuvara i učitelja, i kada im se predoči ovakav dokaz oni neće moći da ostave iza sebe svo svoje kraljevstvo i neće znati da poklone pažnju onima za koje su decenijama unazad dokazivali da nisu vredni pažnje…
Uz lošu nameru, filozofija smisla je filozofija progonitelja. Ključno pitanje je, šta je njihova sujeta?
Ako je kritikujuće roditeljstvo postalo božanstvo modernog mislioca, da li su se moderni mislioci igrali Boga isuviše dugo?
Da li je njihova tragična priča postala tragična priča božanstva koje odbija da umre, koje odbija da se izmeni?
Jer bolje je vladati u mraku, u hladnoći, zahtevajući natčovečnu izdržljivost samo da bi nadgledali crno- bele svetove mediokritetne neplodnosti… nego služiti nekakvom novom raju?
Andre Brito, “Your body”
Izvan tog sveta surealnosti prikazuje se novi pogled na scenu, emotivni melem razumevanja jedne ogoljene duše. Nasuprot ponižavajućoj i detaljnoj kritici kolektiva, nova škola psihologije predlaže sklop ego stanja koji skoro indirektno zauzima stav da odraslom čoveku više kritika ne pomaže, već iskren, negujući podsticaj, logički nastrojen, ali negujuće usmeren. Stav koji podržava i slobodu deteta, koji otkriva da pored buntovnog i poslušnog, postoji i to slobodno i nasmejano dete koje smo zaboravili negde usput…
Promena ego stanja kritikujućeg roditelja u ego stanje negujućeg je enormna promena koja u potpunosti kreira novu percepciju stvarnosti. Cilj je zapravo promena stava “Ja ne vredim.” ili “Oni ne vrede.” u stav jednako podeljenih vrednosti u najpozitivnijem mogućem smislu. Svet počinje da izgleda, da zvuči i da se uopšte oseća drugačije. Kako individua počinje da reaguje drugačije, tako i svet reaguje na nju i tako dalje i bliže ka zdravom prirodnom odnosu.
– “Ego stanja i izlečenje”, Teodor Novej
Prihvatanje unutrašnjeg mira i ogledavanje našeg sveta kroz osećanja drugih, deluje kao podsticanje, a ne potčinjavanje života individue… Ipak, ako uzburkamo prirodnosti ovog toka još jednom i ako pogledamo analitički prikaz momentuma, da se uvideti da najveći problem ovakvog stava je možda indirektno priznanje da je psihologija kao nauka već prihvatila da se na čoveka više ne može uticati logikom. Zapravo, samo oni koji su svesni svih svojih buntovnih i poslušnih reakcija, i dodatno oni koji su upoznati sa bihejvioralnim tehnikama za zdravo procesuiranje kritika – mogu saslušati kritiku na pravi način. Dakle logično, kritika je privilegija emocionalno pismenih.
Sociolozi znaju da se ovim potezom neminovno stvara nova vrsta elite i pitaju se da li su psiholozi zaslužili ovo elitno zvanje novog vaspitno dobroćudnog roditelja, dok psiholozi jednostavno govore da se na to sve ponovo gleda kritikom, a ne osećanjima. Dodatno, čak i vreme dokazuje – da nemamo drugog izbora… Trening duha zahteva neku vrstu redovne kontrole i stoga i ova nova elita potire svoje zvanje time što i oni sami imaju one koji bolje vide njih, nego što oni sami sebe vide. Ergo – introspekcija se pokazuje kao skoro zastarelo oruđe… Pravo pitanje je možda da ta njihova elitna pozicija nije u činjenici da su oni novi autoriteti, već u činjenici da su prihvatili da konstantna samokontrola nikada nije ni postojala? Kao da je moderni čovek od početka bio jedno veliko dete u nesvesnoj potrazi za adekvatnim roditeljima…
Tu se nekako i zaustavlja dete/čovek u svom mesečarenju između realnosti i tragičnog sna, priznajući nesvesno, priznajući izgubljenost, priznajući da samo simbolično i za momenat shvata reči i stvarnost…
Ali kakva je to šteta zaista, za jedno biće koje je do skora verovalo u okrutna božanstva, pitaće se kritikujući roditelj, za individuu koja nikada nije imala pravu negu i prava uverenja, zar je potrebno slomiti značaj u smisao kada će ionako već sutra koračati starim stazama?
Malo je reći da takva deca koja razumeju reči, makar i za momenat, polusvesno, prisustvuju bitkama modernih Bogova. Za um tog sputanog odraslog deteta, priviklog na “neobjašnjeno”, božanstva su najpribližniji kalup koji mogu prihvatiti, kaže kritikujuće božanstvo, a za one koji traže nešto više tu su ponovo apsolutizmi, sada sa novom dozom adekvatnih osećanja.
Andre Žid je u jednom svom čuvenom delu pisao o grabljivicama koje su stekle neverovatnu otpornost na promenu slaniteta u vodi i one žive baš na tim “raskršćima”, tamo gde se reke ulivaju u druge reke, u jezera, u mora. One čekaju na tim posebnim mestima, trpeći pritisak promene, samo da bi došli do svog ošamućenog plena koji zbunjeno ulazi u nove vode.
Klaus Kampert, “On Body Forms”
Zašto je ova grabljivica bitna za našu priču? Pa ona je simbolični dokaz, pod uslovom da posmatramo tematiku na određeni način. Ako smo se upustili u komunikaciju o intimnim vrednostima i ako je započeta transformacija i mešanje sa drugim sistemima vrednosti – tada negativna kritika može još više da unazadi svest onog ko otkriva svoje slabosti i može još više da ga uspava. Kritika u većini slučajeva aktivira samo bunt ili samo poslušnost.
Ispostavlja se da je modernom dete/čoveku potrebna nega, ohrabrenje, pohvala, ljubav i uvažavanje njegovog sistema vrednosti – sve to, samo da bi prešao u nove vode. Sistemi vrednosti su druge reke, druga jezera i druga mora. Komunikacija je misao koja pliva između njih pokušavajući da evoluira u nešto više. Neki od ovih sistema vrednosti sadrže mnoge reke u sebi samima i ne smetaju im tuđa mišljenja ali pretpostavka je da njihovo mišljenje mora biti prilagođeno za sve one koji svesno i nesvesno ulaze u nove vode, ne bi li tako njihov napredak i učenje bilo što manje bolno.
Očigledno je, ono što će predstavljati pravu umetnost za svakoga ko proračunava ovu jedinstvenost čovečije psihe, jeste: kako naviknutost na komfor balansirati sa kristalizacijom traženja smisla i kako pritom ne slomiti nesigurnost u još veći bunt i poslušnost.
Poslednja zamka i poslednja stavka nege su svakako sveprisutne trut buntovne žrtve, koje će u svim ovim rečima videti savršen razlog da nikada ne izađu iz svoje inhibiranosti. Oni će se utopiti u ovoj zbunjenoj prilici “Glave za brisanje” potpuno svesno i reći će:
“Ja sam izgubljen, nesiguran, ne mogu bez svoje zone sigurnosti, ne želim da se menjam i ne želim da me kritikuju! Želim samo ljubav, nežnost i ohrabrenje. Želim da pripadam i želim da shvatim da vredim.”
Nova problematika saopštavanja svih datih činjenica, je i mogućnost ucenjivanja ovom žrtvenom pozicijom i pojedinac je može koristiti i može uvek glumiti da je u nekakvom prelazu iz jedne reke u drugu dok se skoro opušteno kupa u sopstvenom jezeru sitnih nelagodnosti.
Sa ovim zaključno, možemo slobodno reći da nova božanstva apsolutizma i emotivnosti konstantno vagaju modernog čoveka u njegovim funkcionalnostima jedne klasične post- subjektivne kulture. Izlečenje je kompleksan proces kalibracije i zahteva veliko znanje i iskustvo. Borba za smislenost se gubi u komforu, dok se i komfor gubi u smilsu. Oni koji grčevito jure zlatnu sredinu nikada se ne zapitaju čemu taj grč i ko ga je prouzrokovao. Čovek se klanja, besno viče i okreće glavu u bezosećajnosti. Nekada sve to u kratkom vremenskom periodu… Teško ga je voleti takvog.
Ali ne zaboravimo, on je još uvek, velikim delom – dete. I ostaće u toj ljusci odraslog čoveka dok ne bude spreman da kritiku prihvati, ne naučenom reakcijom, već svešću usredsređenog pojedinca. To znači da sve mine prošlosti moraju biti demontirane i njihova svrha mora biti reprogramirana.
.
Misha Gordin, “Doubt Revisited”
.
Tek onda, čovek će početi da oseća da sme zaista da odraste. Nadajmo se da pojedina mora nisu isuviše hladna, da nisu isuviše duboka i da te dubine poseduju makar malo svetla.
.
Za P.U.L.S.E: Juror 8
Ukratko: Juror 8
Svi članci autorke/a – Juror 8 →
