Rasel – Istraživanje značenja i istine
Ova knjiga “Istraživanje značenja i istine” je zamišljena kao jedno dublje ispitivanje izvesnih problema koji se odnose na empirijsko saznanje. Nasuprot tradicionalnoj teoriji saznanja, metod, ovde prihvaćen, pridaje veliki značaj lingvističkim razmatranjima i od nje se uglavnom po tome i razlikuje. Nameravam da razmatram jezik u odnosu na dva glavna problema, koji mogu, preliminarno i ne baš sasvim precizno, biti formulisani na sledeći način:
I. Šta podrazumevamo pod ˝empirijskim dokazom istine jednog iskaza˝?
II. Šta može da bude zaključeno na osnovu činjenice da ovakav dokaz ponekad postoji?
Ovde, kao i obično u filozofiji, prva teškoća se sastoji u tome da se uoči da je problem težak. Ako se obratite nekoj osobi, koja ne poznaje filozofiju, sa pitanjem ˝Kako znate da (ja) imam dva oka?˝ ona će vam odgovoriti ˝Kakvo glupo pitanje! Ja mogu to da vidim˝. Ne mora se pretpostaviti da ćemo, nakon završenog istraživanja, doći do nečeg što je radikalno različito od ovog ne-filozofskog stava. Ono, međutim, što će se, u međuvremenu, desiti jeste to da ćemo sagledati jednu komplikovanu strukturu tamo gde smo mislili da je sve prosto; da ćemo postati svesni polusenke neizvesnosti što okružuje situacije koje ne izazivaju nikakve sumnje; da ćemo naići na sumnje, često opravdanije nego što smo pretpostavljali; i da će se, štaviše, pokazati da su najprihvatljivije premise u stanju da rađaju najneprihvatljivije posledice. Tako da će čist rezultat biti zamena neartikulisane izvesnosti artikulisanom nedoumicom. Da li ovaj rezultat ima nekakvu vrednost, to je pitanje koje neću razmatrati.
Čim uzmemo da naša dva pitanja ozbiljno razmotrimo, pred nama iskrsnu teškoće. Uzmimo frazu ˝empirijski dokaz istine jednog iskaza˝. Ova fraza zahteva od nas da definišemo reči ˝empirijski˝, ˝dokaz˝, ˝istina˝, ˝iskaz˝, osim ako, nakon ispitivanja, ne zaključimo da je naše pitanje bilo loše formulisano. Počnimo sa ˝iskazom˝. Iskaz je nešto što može biti rečeno na bi lo kom jeziku: ˝Sokrat je smrtan˝ i ˝Sokrates is mortal˝ izražavaju isti iskaz. U jednom datom jeziku iskaz može biti izražen na više načina: razlika između ˝Cezar je ubijen na Martovske ide˝ i ˝Na Martovske ide je ubijen Cezar˝ je čisto retorička. Moguće je, dakle, da dve forme reči ˝imaju isto značenje˝. Tako možemo, bar za sada, da definišemo ˝iskaz˝ kao ˝sve rečenice, koje imaju isto značenje kao data rečenica˝.
Sada možemo definisati ˝rečenicu˝ i ˝imati isto značenje˝. Ostavimo trenutno na stranu ovo poslednje, te razmotrimo šta je rečenica? To može biti samo jedna reč ili, uobičajeno, više, izvestan broj reči sastavljenih zajedno, shodno pravilima sintakse; ali ono što je karakteriše jeste nešto što je po svojoj prirodi tvrdnja, negacija, zapovest, želja ili pitanje. Ono što je, sa našeg stanovišta, u pogledu rečenice najznačajnije jeste to da možemo razumeti ono što ona izražava, ako su nam poznata značenja reči koje je čine i pravila sintakse. Otuda naše istraživanje mora početi prvo sa ispitivanjem reči, a zatim sintakse.
Pre no što se upustimo u razmatranje pojedinosti, nekoliko opštih na pomena u pogledu prirode našeg problema mogu nam pomoći da shvatimo ono što je relevantno.
Naš problem je jedan od problema teorije saznanja. Šta je teorija saznanja? Sve ono što znamo ili mislimo da znamo pripada nekoj posebnoj nauci, i, ako je tako, šta je onda ostalo preko toga za teoriju saznanja?
Postoje dva različita istraživanja, oba značajna, i svako ima pravo da nosi naziv ˝teorija saznanja˝. U svakoj diskusiji je lako upasti u konfuziju kroz neuspeh da se odredi kojem bi, od ova dva istraživanja, pripadala data diskusija. Zbog toga ću, na početku, reći nekoliko reči u cilju njihovog objašnjenja.
U prvoj formi teorije saznanja, naučno objašnjenje sveta ne prihvatamo kao apsolutno istinito, već kao aktuelno najbolje moguće objašnjenje. Svet, kako se predstavlja naukom, sadrži jedan fenomen, naz van ˝znanje˝, i teorija saznanja, u njenoj prvoj formi, mora da istraži kakve je vrste ovaj fenomen. Viđen spolja, ovaj fenomen je, najpre, karakteristika živih bića, koja se uopšte uzev povećava u istoj meri u kojoj organizam postaje kompleksniji. Jasno je da je znanje relacija organizma prema nečemu što je izvan njega ili što je deo njega samog. Uzeto sa stanovišta spoljašnjeg posmatrača, uvek možemo razlikovati opažajnu svesnost od znanja po navici. Opažajna svesnost je vrsta ˝osetljivosti˝, koja nije ograničena na živa bića, nego je takođe otkrivena kod naučnih instrumenata i, u izvesnom stepenu, u svim stvarima. Osetljivost se ogleda u ponašanju, tako što se životinje ili stvari, u prisustvu stimulusa određene vrste, ponašaju na način na koji se ne ponašaju u njegovom odsustvu.
Mačka ima karakteristično ponašanje u prisustvu psa, što nas navodi da kažemo da mačka ˝opaža˝ psa. Jedan galvanometar takođe ima karakteristično ponašanje u prisustvu električne struje, a, ipak, ne možemo reći da on ˝opaža˝ električnu struju. Razlika između ova dva slučaja ima veze sa ˝znanjem po navici˝.
Neživa stvar, onoliko dugo koliko njena fizička konstitucija ostaje nepromenjena, uvek daje isti odgovor na isti stimulus. Životinja će, naprotiv, kod ponavljanog prisustva stimulusa, najpre davati izvestan odgovor, da bi postepeno menjala njegov karakter sve do tačke na kojoj ovaj postaje (bar privremeno) ujedna čen. Kada je ova tačka dosegnuta, životinja je stekla ˝naviku ˝. Svaka navika, sa bihejviorističkog stanovišta, implicira ono što bi se moglo smatrati kao verovanje u neki opšti zakon ili, čak, kao znanje jednog takvog zakona, ako bi ovo verovanje bilo istinito.
Na primer, pas koji je obučen da stoji uspravno i da se umiljava da bi dobio hranu mogao bi u očima bihejvioriste izgledati kao životinja koja veruje u opšti zakon: ˝Miris hrane sa umiljavanjem je praćen hranom, sam miris hrane nije˝.
Ono što se naziva ˝učenje putem iskustva˝ jeste ista stvar kao i sticanje navika, što je karakteristika živih organizama. Pas iskustvom uči da ljudi mogu otvarati vrata, i ako je njegov gospodar prisutan kada on želi da izađe, on pred njim laje, umesto da grebe po vratima. Po pravilu, ˝znaci˝ zavise od navika stečenih iskustvom. Za psa, znak njegovog gospodara je gospodarev glas. Možemo reći da je A znak za B, ako (ono) podstiče B na određeno ponašanje, koje nije svojstveno samom A. Ali, ipak, mora se prihvatiti da neki znaci, u pogledu njihove delotvornosti, ne zavise od iskustva: životinje odgovaraju na neke mirise onako kako bi bilo prikladno da odgovore na objekte koji emituju takve mirise, a ponekad mogu to činiti i kada nikada nisu iskusile objekte u pitanju. Precizna definicija ˝znaka˝ je teška, kako sa ovog stanovišta, tako i zbog nepostoja nja zadovoljavajuće definicije ˝prikladnog ˝ ponašanja. Ali uopšteno uzev, ono što se pod njim podrazumeva je prilično jasno i videćemo da je jezik jedna vrsta koja spada pod rod ˝znak˝.
Čim je ponašanje organizma pod uticajem znakova, moguće je prati ti početke razlikovanja između ˝subjektivnog˝ i ˝objektivnog˝, kao i između ˝znanja˝ i ˝zablude˝. Subjektivno, A je znak B-a za organizam O, ako se O, u prisustvu A, ponaša na način prikladan B-u. Objektivno, A je znak B-a ako B stvarno sleduje A. Svaki put, kada je A subjektivno znak B-a, za organizam O, možemo reći, govoreći bihejvioristički, da O ˝veruje˝ u opšti stav ˝A je uvek praćeno ili sledovano B-om˝, ali ovo verovanje je ˝istinito˝ samo ako je A objektivno znak B-a. Životinje mogu biti zavedene ogledalima ili mirisima. Ovakvi primeri jasno pokazuju da, sa našeg aktuelnog stanovišta, razlika ˝subjektivno-objektivno˝ i ˝znanje-zabluda˝ počinje na jednom vrlo ranom stadijumu životinjskog ponašanja. Znanje i zabluda su na ovom stadijumu uočljivi odnosi između ponašanja organizma i činjenica sredine.
Unutar njenih granica, teorija saznanja navedene vrste je legitimna i značajna. Ali postoji druga teorija saznanja, koja ide dublje i koja je, mislim, od mnogo većeg značaja.
Kada bihejviorista posmatra ponašanje životinja i odlučuje da li ono manifestuje znanje ili zabludu, on ne misli o samom sebi kao o životinji, već kao o jednom hipotetički nepogrešivom registratoru onoga što se realno dešava. On ˝zna˝ da su životinje ogledalima zavedene, i veruje da ˝zna˝ da on sam nije tako zaveden. Zanemarujući činjenicu da je on – organizam kao svaki drugi – u položaju posmatrača, on rezultatima svog posmatranja daje lažan izgled objektivnosti. Čim se prisetimo moguće pogrešivosti posmatrača, mi smo uveli zmiju u bihejvioristički raj. Zmija natukne sumnju i nema nikakvih teškoća da u tu svrhu citira naučne spise.
Naučni spisi, u svojoj najkanoničnijoj formi, otelovljeni su u fizici (uključujući i fiziologiju). Fizika nas uverava da pojave koje nazivamo ˝opažanje objekata˝ jesu kraj jednog dugog kauzalnog lanca, koji počinje objektima i teško da te pojave na njih liče, izuzev, u najboljem slučaju, na izvesne vrlo apstraktne načine. Svi mi polazimo od ˝naivnog realizma˝, to će reći, od doktrine po kojoj su stvari onakve kakve nam izgledaju. Mi mislimo da je trava zelena, da su stene tvrde i da je sneg hladan. Ali nas fizika uverava da zelenilo trave, tvrdoća stena i hladnoća snega nisu zelenilo, tvrdoća i hladnoća koje poznajemo našim vlastitim iskustvom, nego nešto sasvim različito. Ako je verovati fizici, kada posmatraču izgleda kao da posmatra stenu, on, u stvari, posmatra efekte koje stena u njemu izaziva. Tako nauka izgleda da je u ratu sa samom sobom: kada misli da je objektivna, ona je i protiv svoje volje uronjena u subjektivnost. Naivni realizam vodi fizici, a fizika, ako je istinita, pokazuje da je naivni realizam lažan. Prema tome, naivni realizam je, ako je istinit, lažan; dakle, on je lažan. Otuda sledi, kada bihejviorist misli da posmatra spoljašnji svet,
on u stvari posmatra ono što se dešava u njemu.
Ova razmatranja izazivaju sumnju i, otuda, vode nas kritičkom is pitivanju onog što se prihvata kao znanje. Ovo kritičko ispitivanje se odnosi na ˝teoriju saznanja˝ u njenom drugom od dva gore pomenuta smisla, ili ˝epistemologiju˝ kako se ova još naziva.
Prvi korak u ovakvom ispitivanju je aranžiranje onog što želimo saznati u izvestan poredak, u kome je ono što dolazi kasnije saznato (ako je saznato) zbog onog što dolazi ranije. Ova koncepcija, međutim, nije tako jasna, kao što bi moglo da izgleda. Ona nije identična sa logičkim redom niti pak sa redom otkrića, premda ima veze sa oba reda. Ilustrujmo to sa nekoliko primera.
U čistoj matematici su, s obzirom na elemente, logički red i red saznanja identični. Kad čitamo neku raspravu o teoriji funkcija (recimo), mi verujemo u ono što autor izlaže, jer je on to dedukovao iz prostijih iskaza, koji su već prihvaćeni, to će reći da je uzrok naših verovanja, isto tako, njihova logička osnova. Ali ovo se ne odnosi na početke matematike. Logičari su redukovali nužne premise na jedan vrlo mali broj visoko apstraktnih simboličkih iskaza, koji su teško razumljivi i u koje i sami logičari veruju samo na osnovu toga što su logički ekvivalentni jednom velikom broju poznatih iskaza. Činjenica da matematika može biti dedukovana iz ovih premisa upravo nije razlog našeg verovanja u istinitost matematike.
Ono što epistemologija zahteva od matematike, mada nije logičkog reda, takođe nije ni psihološki razlog našeg verovanja. Zašto vi verujete da je 7 x 8 = 56? Jeste li ikada proverili ovaj iskaz? Ja sigurno nisam. Verujem u njega, jer mi je tako govoreno u detinjstvu i jer sam video da je to ponavljano od uglednih autora. Ali kada se upustim u epistemološko istraživanje matematičkog saznanja, ja ignorišem ove istorijske uzroke mog verovanja da je 7 x 8 = 56. Epistemološki problem nije ˝zašto stvarno verujem u ovo ili ono˝, nego ˝zašto bih trebalo da verujem u ovo ili ono˝. U stvari, pitanje je u celosti izazvano kartezijanskom sumnjom. Ja vidim da se ljudi varaju, i pitam sebe šta moram da činim da bih izbegao grešku. Očigle dno je, da jedina stvar koju moram činiti jeste da ispravno rasuđujem, ali moram raspolagati i premisama od kojih u rasuđivanju polazim. U jednoj besprekornoj epistemologiji iskazi moraju biti aranžirani u izvesnom logičkom redu, ali ne u onom logičkom redu koji bi logičari preferirali.
Uzmimo slučaj astronomije. U matematičkoj teoriji planetarnog kretanja logički red polazi od zakona gravitacije, ali istorijski red polazi od opservacija Tiha Brahea (Tycho Brahe), koje će voditi Keplerovim zakonima. Epistemološki red je sličan istorijskom redu, ali nije identičan sa njim, jer se ne možemo zadovoljiti ranijim opservacijama. Ako bismo hteli da ih koristimo, morali bismo naći dokaz njihove pouzdanosti, a to bismo mogli samo posredstvom naših sopstvenih opservacija. Ili, opet, uzmimo slučaj istorije. Ako bi postojala nauka o istoriji, njene činjenice bi morale biti dedukovane iz opštih zakona, koji bi najpre dolazili u logičkom redu. U epistemološkom redu, većina od nas se zadovoljava da o Juliju Cezaru (recimo) veruje u ono što nađe u verodostojnim knjigama. Ali kritički istoričar se mora pozivati na rukopise i natpise; njegovi podaci su izvesni oblici, čija interpretacija ponekad može biti veoma teška. U slučaju klinastog pisma, na primer, interpretacija zavisi od vrlo složenih indukcija; izložiti razloge našeg verovanja u ono što se odnosi na Hamurabija jeste komplikovan posao. Za kritičkog istoričara bitne premise predstavljaju izvesni oblici koje on vidi na izvesnim tablicama; a za nas je bitno to da on kaže da ih vidi, zajedno sa svim razlozima, koje možemo imati, da mu verujemo da je to istinito, a koji se moraju sastojati u upoređivanju njegovih iskaza sa našim vlastitim iskustvima.
Epistemologija mora aranžirati sva naša verovanja, i ona u koja smo uvereni i ona koja nam izgledaju samo više ili manje verovatna, u izvestan red, počinjući sa onima koja nam, nakon razmišljanja, izgledaju da su verodostojna, nezavisno od bilo kakvog argumenta u njihovu korist, i navesti prirodu zaključaka (od kojih većina nisu strogo logički) kojima možemo preći od ovih verovanja ka izvedenim verovanjima. One tvrdnje o činjenicama koje izgledaju verodostojne nezavisno od bilo kakvog argumenta u njihovu korist mogu biti nazvane ˝osnovni iskazi˝.1 Oni su povezani sa izvesnim neverbalnim okolnostima, koje mogu biti nazvane ˝iskustva˝. Jedno od fundamentalnih pitanja epistemologijeodnosi se na prirodu ove veze.
Epistemologija uključuje i logičke i psihološke elemente. Sa lo gičkog stanovišta, treba razmotriti inferencijalnu relaciju (po pravilu ne onu stroge dedukcije) između osnovnih iskaza i onih u koje verujem na osnovu njih, zato što iz njih proizilaze. Treba takođe razmotriti logičke relacije koje često postoje između različitih osnovnih iskaza, i koje, pod uslovom da prihvatamo izvesne opšte principe, dovode do toga da se uklapaju u sistem koji, sa svoje strane, kao celina, jača verovatnoću svakog njegovog konstituenta.
Ujedno treba razmotriti i logički karakter samih osnovnih is kaza. Sa psihološkog stanovišta, treba ispitati relaciju osnovnih iskaza prema iskustvima, stepen sumnje ili izvesnosti koji osećamo u pogledu svakog od njih, kao i metode koje nam omogućujuda umanjimo onaj prvi, a povećamo ovaj drugi.
Nastojaću da u ovoj knjizi zaobiđem razmatranje logičkog i matematičkog saznanja, što ne predstavlja problem za ono što želim da raspravim. Moj glavni problem, od početka do kraja, biće relacija osnovnih iskaza prema iskustvima, to će reći, relaciju iskaza koji dolaze prvi u epistemološkom redu prema događajima koji su, u nekom smislu, naši razlozi za verovanje u te iskaze.
Predmet kojim ću se baviti razlikuje se od onog o kome se raspravlja, na primer, u Karnapovoj Logičkoj sintaksi jezika, iako su rasprave u ovoj knjizi, kao i u drugima koje tretiraju slične teme, u mnogim tačkama relevantne. Ja se bavim onim što empirijske iskaze čini istinitim, i definicijom ˝istine˝, ukoliko je ona primenjena na ovakve iskaze. Osim kada je njihov objekt, eventualno, lingvistički, empirijski iskazi su istiniti na osnovu okolnosti koje nisu lingvističke. Otuda, pri ispitivanju empirijske istine imamo posla sa relacijom između lingvističkih i nelingvističkih događaja, ili, bolje rečeno, sa jednom serijom relacija čija složenost postepeno raste. Kada vidimo zvezdu padalicu i kažemo ˝Pogledaj!˝, relacija je prosta, ali relacija zakona gravitacije prema opservacijama na ko jima se on zasniva krajnje je složena.
Empirizam, u saglasnosti sa zdravim razumom, drži da verbalna tvrdnja, ako je smislena i nije logička, može da bude potvrđena ili pobijena opažanjem. ˝Opažanje˝ je, u ovom slučaju, nešto neverbalno, što ˝doživljavamo˝. Ali, ako jedno opažanje treba da potvrdi ili pobije neku verbalnu tvrdnju, ono samo, u izvesnom smislu, mora da obezbedi osnovu za jednu ili više verbalnih tvrdnji. Priroda relacije neverbalnog iskustva prema verbalnoj tvrdnji, koju ono opravdava, jeste, dakle, problem i empirizam je obavezan da ga ispita.
Opšti tok moje argumentacije biće sledeći.
U prva tri poglavlja se bavim neformalnim i uvodnim razmatranjem reči, rečenica i relacije iskustva prema rečenici koja ga (delom) opisuje. Jedna od teškoća u ovoj stvari sastoji se u tome što uobičajene reči moramo da upotrebimo u preciznom tehničkom smislu, koji one obično ne poseduju. U ovim uvodnim poglavljima sam izbegavao tehničke definicije, pripremajući osnovu za njih, ukazivanjem na prirodu problema zbog kojih su one neophodne. Prema tome, ono što je rečeno u ovim poglavljima nema onaj stepen preciznosti koji je neophodan za predavanja koja nakon njih slede.
Poglavlja IV-VII se bave izvesnim problemima koji se tiču analize jezika. Jedan od rezultata koji je najjasnije proizišao iz logičkog istraživanja jezika jeste to da mora postojati jedna hijerarhija jezika i da reči ˝istinito˝ i ˝lažno˝, primenjene na tvrdnje bi lo kog datog jezika, same pripadaju jeziku višeg reda. Ovo povlači, kao konsekvencu, postojanje jezika najnižeg reda, u kojem se reči ˝istinito˝ i ˝lažno˝ ne javljaju. Ukoliko je reč samo o logičkim razmatranjima, ovaj jezik bi mogao da bude konstruisan na više načina; njegova sintaksa i vokabular ne bi bili determinisani logičkim uslovima, osim što se ne bi tolerisalo prisustvo prividnih varijabli, to će reći, što ne bi sadržavao reči ˝svi˝ i ˝neki˝. U pogledu psihološkog reda, konstruišem jezik (ne jedini jezik) koji ispunjava logičke uslove za jezik najnižeg tipa, koji nazivam ˝objektjezik ˝ ili ˝primarni jezik˝. U ovom jeziku svaka reč ˝označava˝ ili ˝znači˝ neki čulni objekt ili neki skup ovakvih objekata, i, kada je upotrebljena sama, ona tvrdi čulno prisustvo ovog objekta ili nekog od objekta skupa koji označava ili znači. Pri definisanju ovog jezika nužno je definisati ˝označavanje˝ ili ˝značenje˝, ukoliko se primenjuju na objekt-reči, to će reći na reči ovog jezika. Reči u jeziku višeg reda ˝znače˝ na drukčije i mnogo komplikovanije načine.
S primarnog na sekundarni jezik prelazimo dodavanjem onog što nazivam ˝logičkim rečima˝, kao što su ˝ili˝, ˝ne˝, ˝neki˝ i ˝svi˝, zajedno sa rečima ˝istina˝ i ˝laž˝, primenjenim na rečenice u objekt-jeziku. Razvijanje jezika višeg reda od sekundarnog jeste posao logičara, budući da ne izaziva nove probleme, u pogledu relacije između rečenica i nelingvističkih okolnosti.
Poglavlja VI i VII se bave sintaktičkim pitanjima, naime, ˝vlastitim imenima˝ i ˝egocentričnim partikularijama˝ – to će reći, rečima kao ˝ovo˝, ˝ja˝, ˝sad˝ koje imaju značenje relativno prema onome ko govori. Ako je istinita, predložena teorija o vlastitim imenima posebno je značajna kad je reč o prostoru i vremenu.
Sledeća četiri poglavlja odnose se na opažajno saznanje, a posebnije na ˝osnovne iskaze˝, to će reći na one iskaze koji najdirektnije izveštavaju o znanju izvedenom iz opažanja.
Rekli smo da je posao epistemologije da aranžira iskaze koji konstituišu naše saznanje u izvestan logički red, u kome su kasniji iskazi prihvaćeni zbog njihovog logičkog odnosa prema onima koji im prethode. Nije nužno da kasniji iskazi moraju biti logički izvedivi iz prethodnih, ali je nužno da prethodni iskazi mogu obezbediti nekakvu osnovu, koja nam dozvoljava da mislimo da su kasniji iskazi verovatno istiniti. Kada razmatramo empirijsko saznanje, najraniji iskazi u ovoj hijerarhiji, koji čine osnovu za sve druge, nisu dedukovani iz drugih iskaza, a ipak nisu puko arbitrarne pretpostavke. Oni imaju svoje osnove, ali ove osnove nisu iskazi, već opažene okolnosti. Ovakve iskaze, kako je gore rečeno, zvaću ˝osnovnim˝ iskazima. Oni ispunjavaju istu onu funkciju koju logički pozitivisti dodeIjuju onome što oni nazivaju ˝protokolarni iskazi˝. Po mom mišljenju, jedan od nedostataka logičkog pozitivizma i jeste u tome što lingvističke predrasude logičkih pozitivista čine teoriju protokolarnih iskaza maglovitom i nezadovoljavajućom.
Prelazimo zatim na analizu ˝propozicijskih stavova˝, to će reći verovanja, želja, sumnji, itd. da je ovo ili ono slučaj. I za logiku i za teoriju saznanja, analiza propozicijskih stavova je značajna, posebno u slučaju verovanja. Nalazimo da verovanje u dati iskazne uključuje nužno reči, već samo zahteva da se onaj koji veruje nalazi u jednom od brojnih mogućih stanja, određenih, uglavnomako ne u celosti, kauzalnim osobinama. Tamo gde se reči javljaju, one ˝izražavaju˝ verovanje, i ako je ono istinito, ˝ukazuju˝ na činjenicu koja je drugačija od samog verovanja.
Teorija istinitosti i lažnosti koja prirodno rezultira iz ovakvih razmatranja jeste jedna, kako sam sugerisao, epistemološka teorija, što će reći da ona pruža definiciju ˝istine˝ i ˝laži˝ samo tamo gde postoji neki metod koji omogućuje dobijanje takvog saznanja koje bi odlučilo, odnosno isključilo alternativu. Ovo sugeriše Brauer (Brouwer) svojim poricanjem zakona isključenja trećeg. Prema tome, postaje nužno da se razmotri da li je moguće datineku ne-epistemološku definiciju ˝istinitosti˝ i ˝lažnosti˝ i time sačuvati zakon isključenja trećeg.
Konačno, ostaje pitanje: U kojoj meri, ako je to uopšte slučaj, logičke kategorije jezika korespondiraju elementima u ne-lingvističkom svetu, kojim se jezik bavi? Ili, drugim rečima, obezbeđuje li logika osnovu za bilo kakvu metafizičku doktrinu? Uprkos svemu onom što je rečeno od strane logičkih pozitivista, sklon sam da na ovo pitanje odgovorim potvrdno, ali to je težak predmet o kome se ne bih usudio da budem dogmatičan.
U onom što sledi posebno mi značajne izgledaju tri teze:
I. Jedan broj verbalnih tvrđenja se opravdava pojedinačnim iskustvom. Karakter ovakvih tvrđenja je ispitan i utvrđeno je da uvek mora ju biti ograničena na pitanja koja pripadaju biografiji posmatrača. Ona mogu biti takva kao ˝Vidim jednu psoliku obojenu mrlju˝, ali ne takva kao što je ˝Tamo je pas˝. Tvrđenja ove poslednje vrste, pri njihovom opravdavanju, sadrže izvesne elemente zaključivanja.
II. U svakoj tvrdnji dve strane moraju biti odvojene. Sa subjektivne strane, tvrdnja ˝izražava˝ stanje govornika; sa objektivne strane, ona smera da ˝ukaže na˝ neku ˝činjenicu˝, i u toj nameri ona uspeva kada je istinita. Psihologija verovanja se bavi samo subjektivnim aspektom tvrdnje, dok je pitanje istinitosti i lažnosti stvar objektivne strane. Ustanovljeno je da analiza onoga što rečenica ˝izražava˝ čini mogućom jednu psihološku teoriju značenja logičkih reči, kao što su ˝ili˝, ˝ne˝, ˝svi˝ i ˝neki˝.
III. Na kraju, postavlja se pitanje relacije između istine i znanja. Činjeni su pokušaji da se ˝istina˝ definiše pomoću ˝znanja˝, ili pojmova, kao što je ˝proverljivost˝, koji obuhvataju ˝znanje˝. Ovakvi pokušaji, ako su obavljani logički, vode paradoksima, te nema razloga da se prihvate. Zaključio sam da je ˝istina˝ fundamentalan pojam i da ˝znanje˝ mora biti definisano pomoću ˝istine ˝, a ne obrnuto. Ovo povlači to da iskaz može biti istinit, premda ne možemo videti nikakav način da pribavimo dokaz ni za, ni protiv njega. Ovo takođe znači delimično napuštanje totalnog metafizičkog agnosticizma, koji favorizuju logički pozitivisti.
Iz naše analize znanja, osim ako nije mnogo više ograničena nego što pretpostavljamo, proizilazi da moramo prihvatiti principe ne-demonstrativnog zaključivanja, koji se teško mogu pomiriti sa čistim empirizmom. Ovaj problem se pomalja na mnogim mestima ali sam se uzdržao od toga da ga razmatram, delom zato što bi za njegovo tretiranje bila potrebna jedna knjiga, isto toliko velika kao što je ova, ali uglavnom zato što svaki pokušaj njegovog rešenja mora biti zasnovan na analizi pitanja razmatranih u poglavljima koja slede, te bi nepristrasnost ovih analiza mogla biti ugrožena preuranjenim ispitivanjem njenih konsekvenci.
Preveo Vladislav Nikolić
Biblioteka GRADITELJI FILOZOFSKE MISLI
Osnivač i urednik Dragan Mojović
