Gužva na nebu, pakao na zemlji
Dok nemoćno posmatramo snimke stravičnih zločina koje izraelska vojska vrši nad Palestincima u Pojasu Gaze, po društvenoj mreži X, nekadašnjem Tviteru, proširio se jedan sasvim drugačiji snimak: snimak dela govora izraelskog novinara Gideona Levija od pre osam godina. U njemu Levi analizira stanje dubokog poricanja u kojem se nalazi izraelsko društvo. Kao neko ko do sad nije čuo ovaj govor, ali se već duže vreme bavi politikama sećanja u Srbiji, nisam mogla da ne primetim sličnost između dominantnih narativa o Izraelu i Srbiji, nacionalnom identitetu i istoriji.
Levi na početku ističe da ogromna većina izraelskih Jevreja svoj narod smatra „izabranim narodom“, što ih ohrabruje u uverenju da im je, kao božijim miljenicima, dozvoljeno sve. Motiv „izabranog naroda“ odgovara motivima „nebeskog naroda“, odnosno „nebeske Srbije“, koje su izmaštali i raširili ideolozi srpskog nacionalizma u 20. veku. I danas je ova fantazma aktuelna u javnom diskursu, bilo da je reč o religijskom, političkom, ili pop-kulturnom, a prečesto je i ozbiljno shvaćena. Na primer, u junu ove godine, najbolji teniser sveta Novak Đoković izjavio je nakon pobede na Rolan Garosu: „Mislim da ljudi moraju da shvate da smo mi stvarno bogom dan narod. Ne kažemo bez veze da smo nebeski narod, stvarno jesmo.“
Drugi element poricanja realnosti je samoviktimizacija. Jevreji, kako kaže Levi, ne samo da sebe smatraju žrtvom, iako su već decenijama u ulozi okupatora palestinskih teritorija, nego sebe smatraju jedinom žrtvom na Bliskom istoku. Motiv naroda-žrtve prisutan je i u zvaničnoj politici sećanja u Srbiji i poslednjih godina neumorno je eksploatisan. Ono što je za Jevreje Holokaust, za Srbe je Jasenovac. Nesporno je da je Holokaust najstrašniji zločin u zapamćenoj istoriji čovečanstva, kao i da je nad Srbima u Nezavisnoj državi Hrvatskoj tokom Drugog svetskog rata izvršen genocid. Problematična je zloupotreba ovih događaja kao svojevrsne carte blanche koja Jevrejima odnosno Srbima daje odrešene ruke i koja funkcioniše po principu moralne ucene: ko kritikuje politiku Izraela, taj negira Holokaust.
U Srbiji je narativ o narodu-žrtvi zasnovan ne samo na istorijskom iskustvu genocida u NDH, nego i na tumačenjima kasnijih periodima. Političari nacionalisti razvijaju svojevrstan antijugoslovenski program, ističući da je Jugoslavija bila najveća istorijska zabluda srpskog naroda i greška koju su skupo platili upravo Srbi. Tvrdnja da su Srbi tokom celog razdoblja SFRJ bili izloženi progonima i nasilju pojačava osećaj ugroženosti i obesmišljava svaki pokušaj stvaranja političke zajednice koja nije etnički određena. Takve su zajednice, ako je verovati srpskim zvaničnicima, osuđene na propast, a Srbima mogu doneti jedino zlo.
„Nezapamćeno je u istoriji okupacija da okupator sebe predstavlja kao žrtvu“, nastavlja Levi svoju analizu izraelskog bega od stvarnosti. Ovde nije sasvim u pravu, jer nešto slično postoji i u Srbiji. Srpski nacionalizam viktimološki narativ zasniva čak i na ratovima devedesetih, tokom kojih su srpske snage činile masovne zločine, uključujući genocid. Pa ipak, ove mračne epizode nacionalne istorije se ignorišu ili negiraju, tako da i ratovi devedesetih postaju deo konstrukcije naroda-žrtve.
Treći element, po mišljenju Gideona Levija suštinski i najopasniji, jeste sistemska dehumanizacija. Mnogi Jevreji, kaže on, Palestince ne smatraju ljudskim bićima jednakim sebi, te se vređaju na svako poređenje sa Palestincima ili zahtev da zamisle sebe na njihovom mestu. Ovo je, nesumnjivo, posledica propagande, rada ideoloških aparata. Danas, osam godina nakon Levijevog govora, zvaničnici Izraela nazivaju Palestince „ljudskim životinjama“.
Dehumanizacija može imati razne oblike. Albanci su, na primer, tokom 20. veka u Srbiji predstavljani kao divljaci koji žive na plemenskom stupnju organizovanja, a visoka stopa prirodnog priraštaja među Albancima smatrana je vidom agresije prema Srbima – što je ideja koja se danas ponavlja kada je reč o Palestincima i njihovom natalitetu. I dalje su Albanci u srpskim medijima mahom viđeni kao krvožedni teroristi, a u beletristici ponekad i kao zveri. Ni drugi narodi Jugoslavije nisu izbegli dehumanizaciju. Tokom svog svedočenja pred Haškim tribunalom, Ivo Atlija iz sela u opštini Prijedor priča o tome kako je Radio Prijedor 1991. godine emitovao lažne vesti o muslimanskom lekaru koji je navodno, kako bi smanjio mušku srpsku populaciju, trudnicama Srpkinjama davao injekcije zbog kojih su one rađale isključivo devojčice. „Jednostavno, oni nisu mogli a da ne vjeruju u to,“ kaže Ivo Atlija za neke od svojih tadašnjih kolega, što govori o tome da propagandna mašinerija često nadjača zdrav razum.
Gideon Levi u svom govoru pominje i jednu „izraelsku“ kontradikciju koja se maltene preslikava na srpski kontekst. Premijer Izraela Benjamin Netanjahu izjavio je da je Izrael najbezbednija zemlja za Jevreje, da bi samo 24 sata nakon toga govorio o pretnji od iranske nuklearne bombe. Predsednik Vučić poznat je po sličnim apsurdnim tvrdnjama: Srbija je navodno jača nago ikad, ali istovremeno i ugrožena sa svih strana; u dobrim smo odnosima sa svima, ali i okruženi neprijateljima. Srbija je, tvrdi Vučić, „ekonomski tigar“, ali kada je u junu 2022. godine razgovarao sa ratnim veteranima koji žive u teškim socio-ekonomskim uslovima, rekao im je da ne može da ispuni sve njihove zahteve jer bi to Srbiju „u potpunosti finansijski razorilo“.
Jedno je sigurno: kao što položaj žrtve nije rezervisan samo za Srbe ili Jevreje, tako ni stanje poricanja nije specifično srpsko ili jevrejsko – iako su u ovom tekstu analizirana ta dva konteksta. Ideološka indoktrinacija koja nas gura u mitomaniju i zloupotrebljava identitete nema etnički predznak, moguća je svuda i, u manjoj ili većoj meri, dešava se svuda. Dok ratovi imaju kompleksne uzroke koji se uglavnom tiču kontrole teritorija i resursa – drugim rečima, profita, raspodele i bogaćenja – ideološka priprema za ratove je ono što omogućava pristanak i odobravanje, ono što, kako ističe Levi, „omogućava nama Izraelcima da živimo tako lako sa ovom brutalnom stvarnošću“.
Prestanak ubijanja u Gazi i Izraelu trenutno je prioritet, ali moraćemo nekad da razgovaramo i o tome na šta nam ukazuje Gideon Levi. U suprotnom, osuđeni smo na začarani krug poricanja i nasilja.
Peščanik.net
