Hulja je bitno ljudska pojava. Životinje se ponašaju poglavito adaptivno. Pacovi ne mogu biti hulje. Nema hulje bez samosvesti, koja uključuje razumevanje i mogućnost izbora.
Čovekolika stvorenja svoju samosvest grade ispod čekića bioloških algoritama, poput nagona za preživljavanjem i njemu svojstvene neizbežne agresivnosti, na nakovnju društvene prinude. Ovo kovanje je fino i teško salomivo: niko od nas nije izabrao maternji jezik; niko nije voljno prihvatio tabu incesta. Ponašamo se, kao i drugi naši animalni rođaci, adaptivno, osim ukoliko (na sreću međusobno neusklađeni) sadržaji kulturnih algoritama svojom suptilnom muzikom ne nadvladaju kakofoničnu buku kovačnice različitih prinuda.
Hulja zna za mogućnost da ne bude hulja i on jeste to što je zato što tu mogućnost odbacuje. Nema hulje tamo gde nema poznavanja vrednosti i njihovog odbacivanja. Hulje ne mogu da biraju svoje biološke algoritme; one vrše izbor kulturnih matrica. Mlade ljudske jedinke uključene su u borbu na seksualnom tržištu; zrele se nadmeću na polju sticanja, zadržavanja i maksimiranja moći; sa starenjem dolazi do usredsređivanja na zaimavanje sigurnosti, imetka i zdravlja, najčešće tim hronološkim redom. Logika tržišnog društva nastavak je logike prirodne evolucije: borba za opstanak, preživljavanje najsposobnijih član/ov/ic/a vrste, iskorišćavanje ili uništavanje poraženih. Hitler je 1932. pitao industrijalce Rura zbog čega su nedosledni, pa afirmišu preživljavanje najsposobnijih na planu privrede, a osporavaju ga u politici i u privatnom životu.
Društveni svet je zatvorena tegla u kojoj se međusobno kolje mnoštvo pauka. Balzak je primetio da na dvadeset hiljada dobrih mesta dolazi mnogo više aspiranata. Tek poneki od njih uleti u ljudske mase kao topovsko đule; ostali se uvuku kao kuga. Ove brojnije nazivamo huljama.
Iracionalno ustrojeno društvo funkcioniše po principima evolucione biologije. Pristupam, danas, na primer, naprednjacima, umrežavam se, prihvatam da budem klijent, postajući patron zastrašujem i ucenjujem svoje štićenike, kombinujući pretnju prinude sa obećavanjem materijalnih ili psiholoških naknada. Najgluplje zavodim laskanjem, najčešće tako što im ustupam deo medijskog prostora. Kad moram, delim prebende, pojedincima, ili, masama sledbenika, dionizijske rituale mržnje prema Drugima i Drugačijima. Hulja sam, od strane takmičarskog društva i svojim izborom takvim stvoren, okružen huljama, inercijom adaptivnog ponašanja stvarajući hulje oko sebe.
Kultura nudi oruđa da sebe napravim drugačijim. Društvo me odvraća od njihove upotrebe. U društvu borbe za opstanak mogu, kako je primetio Gete, imati savesti samo ako se ograničim na intelektualno voajerisanje. No, u početku beše delo. Hoću li postati otvoreni ili prikriveni naprednjak, ili ću se suprotstaviti vučićevskoj mafiji? Da li ću shvatiti da nam se vučići nisu ni iz čega desili, nego da ih je stvorila sama struktura, odnosno kristalizovana priroda postojećeg društva? Hoću li tražiti demontažu ne samo mafijaškog režima, nego celog političkog sistema, u kojem je naprednjaštvo prirodan i prirodno nadmoćan način ponašanja? Ili ću se složiti sa Jovom Bakićem (i sa Marksom i Lenjinom) kada ovaj tvrdi da ne postoje demokratije, nego da su zapadnoevropska društva oligarhije? Hoću li reći, sebi i drugima, da su hulje prirodan i jedino normalan tip Homo sapiensa u takmičarskim društvima? Reći: sadašnje društvo je tegla, a mi smo u njoj zatvoreni pauci i ponašamo se shodno tome. Razbiti teglu? Onečistiti svoju savest delanjem koje već zato što je delanje mora u sebi imati nečeg mefistofelskog? Izložiti se hapšenju, nesigurnosti, progonu?
Neka ova poslednja upitna rečenica bude bez upitnika na kraju: U čemu je, u krajnjoj liniji, razlika između ćutljivog parazita koji sistemu ne smeta i grabežljive, nemilosrdne, agresivne hulje.
Možda je istina da je antropološki pesimizam činjenično neutemeljen. Pa ipak, hulje ne stvara prirodna evolucija, nego nečovečno društvo.
Peščanik.net
Nije greška, foto: Slavica Miletić
