Pisao: Paul Veyne / xxzmagazin.com
Aktivna homofilija je takođe svuda prisutna u grčkim i rimskim tekstovima. Katul se hvali svojim podvizima, Ciceron je opevao poljupce koje je oteo sa usana svog roba – sekretara. Svako je birao, prema ukusu, žene ili mladiće, ili i jedne i druge. Vergiliju su se dopadali isključivo mladići, caru Klaudiju žene, a Horacije ponavlja da voli oba pola. Pesnici su opevali mladića zastrašujućeg cara Domicijana isto onako slobodno kao što će pisci 18. veka slaviti madam Pompadour, a poznato je da je Antinoj, ljubavnik cara Hadrijana, nakon prerane smrti dobio status božanstva. Kako bi udovoljili publici, latinski pesnici, bilo kakvi da su bili njihovi lični ukusi, hvalili su i jednu i drugu ljubav. Jedna od uobičajenih tema lake književnosti bilo je stavljanje obe vrste ljubavi jedne do druge i poređenje njihovih privlačnosti. U društvu gde su najstrožiji cenzori videli u homoseksualnosti čin razuzdanosti, aktivna homofilija se nije krila i oni koji su prepuštali mladićima bili su brojni koliko i ljubitelji žena: to najviše govori o „neprirodnom” karakteru ljudske seksualnosti.
U suton paganske antike, asketa i filozof mističar, Plotin, izrazio je želju da istinski mislioci „prezru lepotu žena i mladića.“ Voleti jednog mladića ili ženu – formulacija koja se primenjuje za muškarca, neprestano se sreće u antičkoj književnosti. Jedno je bilo dobro koliko i drugo, i kako se o jednom mislilo, mislilo se i o drugom. Nije istina da su pagani sa povlađivanjem gledali na homoseksualnost. Istina je da je nisu smatrali problemom, a ono što su odobravali ili osuđivali bila je ljubavna strast, čija je legitimnost u njihovoj slobodi običaja bila diskutabilna.
Ako su i imali nešto protiv homofilije, nisu se prema njoj odnosili drugačije nego prema ljubavi uopšte, sve dok je u pitanju bila aktivna homoseksualnost. Pravili su tri razlike: sloboda u ljubavi ili isključivo ljubav u braku, aktivnost ili pasivnost, slobodan građanin ili rob. Imati seksualni odnos sa vlastitim robom bilo je opšte prihvaćeno, dok se podavanje slobodnog građanina pasivnim ljubavnim praksama osuđivalo.
Kada Apulej, u Metamorfozama, određena zadovoljstva kvalifikuje kao protivprirodna, ne misli na njihov homoseksualni karakter, već na njihovu servilnost i izveštačenost. Kada se u antici kaže da nešto nije prirodno, pod tim se ne podrazumeva da je to odvratno, već da ne odgovara društvenim pravilima, ili da je iskrivljeno i izveštačeno: priroda je bila ili društvo ili jedna vrsta ekološkog ideala koji usmerava ljude na samosavlađivanje: trebalo je znati zadovoljiti se malim jer priroda to traži. Iz toga proističu dve pozicije u odnosu na homofiliju: većina ju je smatrala normalnom, dok su neki politički moralisti povremeno nalazili da je izveštačena, ali ne drugačije no što bi moglo da bude bilo koje ljubavno zadovoljstvo.
Artemidor, u delu Onirocritica, razlikuje „veze koje se slažu sa normom“: sa bračnim partnerom, ljubavnicom, sa „robom muškim ili ženskim,“ ali „biti penetriran od strane roba nije dobro: to je pitanje moći i obično ukazuje na to da rob prezire svog gospodara.“ Od norme odstupaju incestuozne veze, a protivprirodne su bestijalnost, nekrofilija i sjedinjavanje sa bilo kojim od božanstava.
Politički mislioci bili su puritanistički nastrojeni, a po njima je svaka ljubavna strast bila nešto što je teško kontrolisati i što slabi građanina – vojnika. Njihov ideal bila je pobeda nad svakim zadovoljstvom. Platon je sastavio zakonik koji bi odgovarao utopijskoj državi, gde je pederastiju proglasio nesaglasnom prirodi, budući da je mislio kako se životinje nikada ne sjedinjuju sa sopstvenim polom. Kada se njegovi tekstovi pažljivije pročitaju dolazi se do zaključka da je pederastija za njega bila ono što prevazilazi prirodne zakone, nadilazi ono što priroda od nas traži. Homoseksualni čin je isuviše razuzdan, nedovoljno prirodan. Platon se okreće protiv mekuštva i strasne raspusnosti, a priroda je za njega samo jedan od argumenata. Njegova namera ipak nije da se strast svede na pravo prirode, pri čemu bi se dopuštala isključivo ljubav prema ženama, već da se suzbije bilo koja strast, tako što se ne bi dopustila ni jedna druga seksualnost, sem one koja dovodi do reprodukcije. Za njega je i gastronomija bila pogubna za građanski duh, budući da životinje jedu da bi živele, nikako obrnuto. Ono što je protivprirodno u pederastiji nije greška u pogledu izabranog pola nego komplikovano zadovoljstvo: pederastija za njega nije anormalnost dostojna lomače, nego neprimeran čin, iz razloga njegovih „pozicija”. Ona ostaje zabranjena, ali iz istog razloga kao i spajanje sa svakom ženom koja nije zakonita supruga.
Nije dovoljno, pak, naći u tekstovima reči „protiv prirode”: mora se pre svega pokušati razumeti u kom smislu ih je antika poimala. Nije homoseksualac za Platona protivprirodan, već strast sa kojom se seksualni čin obavlja. Razlika je bila prilična: homoseksualac nije monstrum, pripadnik rase sa nepojmljivim nagonima, on je bio prosto razuzdan, potaknut univezalnim instinktom zadovoljstva, i otišao u tome daleko sve do homoseksualnog čina, koji ne poznaju životinje. Sveti strah od homoseksualnosti nije postojao.
Aktivna homofilija je takođe svuda prisutna u grčkim i rimskim tekstovima. Katul se hvali svojim podvizima, Ciceron je opevao poljupce koje je oteo sa usana svog roba – sekretara. Svako je birao, prema ukusu, žene ili mladiće, ili i jedne i druge. Vergiliju su se dopadali isključivo mladići, caru Klaudiju žene, a Horacije ponavlja da voli oba pola. Pesnici su opevali mladića zastrašujućeg cara Domicijana isto onako slobodno kao što će pisci 18. veka slaviti madam Pompadour, a poznato je da je Antinoj, ljubavnik cara Hadrijana, nakon prerane smrti dobio status božanstva. Kako bi udovoljili publici, latinski pesnici, bilo kakvi da su bili njihovi lični ukusi, hvalili su i jednu i drugu ljubav. Jedna od uobičajenih tema lake književnosti bilo je stavljanje obe vrste ljubavi jedne do druge i poređenje njihovih privlačnosti. U društvu gde su najstrožiji cenzori videli u homoseksualnosti čin razuzdanosti, aktivna homofilija se nije krila i oni koji su prepuštali mladićima bili su brojni koliko i ljubitelji žena: to najviše govori o „neprirodnom” karakteru ljudske seksualnosti.
Antički pisci su sebi dopuštali aluzije na homofiliju u onoj meri u kojoj su se škakljive aluzije uopšte dopuštale. Nema razlike u tome između grčkih i rimskih autora i ljubav koja se naziva grčkom, mogla bi isto tako nazvati i rimskom. Može li se poverovati u to da su Rimljani ovu ljubav naučili od Grka, koji su u tolikim oblastima bili njihovi učitelji? Ukoliko se potvrdno odgovori na ovo pitanje, iz toga će se zaključiti da je homofilija tako retka perverzija, da je jedan narod može usvojiti samo od drugog naroda, koji mu je dao loš primer. Kada, međutim, postane jasno da je pederastija u Rimu bila autohtona, zaključiće se da nije iznenađujuće to što jedno društvo poznaje homofiliju, nego to da je ne poznaje; ono što zaslužuje objašnjenje nije rimska tolerancija, nego savremena netolerancija.
Drugi odgovor je tačan: Rim nije morao da čeka na helenizaciju da bi prema određenoj formi muške ljubavi imao razumevanja. Jedan od najstarijih spomenika latinske književnosti kojim raspolažemo, Plautove drame, koji neposredno prethodi grekomaniji, pun je homofilnih aluzija potpuno domaćeg karaktera. Uobičajeni način zadirkivanja roba jeste onaj kojim se on podseća na to kakvu uslugu vlasnik od njega očekuje, tj. da se sagne na sve četiri. Fasti Praenestini, praznik u rimskom kalendaru koji pada 25. aprila, jeste praznik muških prostitutki, dan nakon praznika kurtizana, i Plaut opisuje ove prostitute koji očekuju svoje mušterije na Via Toscana. Katulova poezija je puna grubih uvreda kojima pesnik preti neprijateljima koitiranjem, da bi obeležio trijumf nad njima. Na terenu smo folklornog hvalisanja mediteranskog ukusa, gde je važno penetriranje, dok pol žrtve ne igra nikakvu ulogu. U Grčkoj su važili isti principi, s tim što se u Grčkoj tolerisao i čak obožavao romantični običaj, koji je za Latine bio strašan – u Grčkoj se tolerisala sklonost, koja je važila za platonsku, odraslih muškaraca prema slobodno rođenim efebima, koji su pohađali školu ili pre gimnaziju, gde su njihovi ljubavnici išli da ih posmatraju gole za vreme vežbi. U Rimu je mesto slobodno rođenog efeba zauzeo rob, koji je služio kao Ijubavnik. Ako je gospodar bio tako opsednut seksom da mu nisu bile dovoljne robinje – morao je nasrtati na mlade robove; išao je dalje od granica prirode, na što se običan svet smejao sa odobravanjem.
Važna stvar je bila respektovanje udatih žena, devica i mladića slobodnih po rođenju. Zakonodavstvo koje je navodno suzbijalo homoseksualnost imalo je zapravo za cilj da spreči slobodno rođene građane da budu napastvovani kao robovi. Lex Scatinia iz 149. godine p.n.e. bio je potvrđen avgustovskim zakonodavstvom o istom predmetu. On je štitio slobodno rođene mladiće i devojke. Pol nema ništa zajedničko sa ovim pitanjem. Ono što se računalo bilo je biti slobodan i ne biti pasivan. Zakonodavac nije pokušavao da zabrani homoseksualnost. On je prosto želeo da zaštiti mladog građanina od nasrtaja aktivnih.
To je dakle svet u kojem se u bračnom ugovoru specifikovalo da budući muž neće imati „niti konkubine, niti ljubavnike” i gde Marko Aurelije sebi čestita u svom Dnevniku, jer se odupreo privlačnosti koje su za njega imali njegov sluga Teodot i sluškinja Benedikta; svet u kom se nečije ponašanje nije klasifikovalo prema polnom preferiranju, ljubavi prema ženama ili ljubavi prema mladićima, nego u odnosu na to da li je neko imao aktivnu ili pasivnu ulogu. Biti aktivan značilo je biti muškarac, bilo kog da je pola partner koji je preuzimao pasivnu ulogu. Dobiti od nekoga zadovoljstvo bilo je muški, davati ga bilo je ropski, i to je manje – više bila cela priča. Žena je po definiciji pasivna, osim ako nije monstrum, čime se ovde nećemo baviti. Svi problemi su viđeni sa pozicija muškaraca. Deca takođe o ovome nemaju ništa da kažu, pod uslovom da odrasli nisu njima na usluzi, da im pričine zadovoljstvo, nego se ograničavaju na to da se njima zadovolje. Ta deca su u Rimu robovi, koji se ne računaju, a u Grčkoj efebi, koji još nisu postali građani, tako da bez obeščašćenja mogu imati pasivnu ulogu.
Jedan neshvatljiv prezir bio je rezervisan za odraslog slobodnog muškarca koji je bio pasivan homofil, ili kako se govorilo impudicus (to je pravi smisao ove reči) ili diatithemenos. Neki stoici su bili zlurado osumnjičeni za prikrivenu feminiziranost koju su krili ispod afektacija naglašene muževnosti, imajući verovatno na umu filozofa Seneku koji je preferirao atlete namesto dečaka. Pasivni homoseksualci bili su proterani iz vojske, i u vreme masovnih pogubljenja, zabeleženo je da je imperator Klaudije poštedeo život jednom impudicusu koji je imao „ženska zadovoljstva”, jer bi krv takvoga uflekala dželatov mač.
Pasivni homoseksualac se nije odbacivao zbog svoje homoseksualnosti, nego zbog svoje pasivnosti, budući da je otkrivala moralni nedostatak, ili pre politički, ekstremno ozbiljan: mekuštvo (la mollesse). Nečija pasivna feminiziranost nije bila posledica njegove perverzije, daleko od toga: ona je bila jedna od posledica nedostatka njegove muževnosti, a taj nedostatak bio je ključni porok čak i tamo gde nije bilo homoseksualnosti. Rimsko društvo nikad nije mučilo pitanje da li su ljudi homoseksualci ili ne, ali je pridavalo izuzetnu pažnju sitnim odevnim detaljima, govoru, gestikulaciji, držanju, u produžavanju njegovog prezira prema onima koji su pokazali nedostatak muževnosti, ma kakvi da su njegovi seksualni ukusi. Rimska država je u više navrata zabranila muzičke priredbe (za koje je izmišljen naziv „pantomima”), jer su bile raznežujuće i nedovoljno muške – za razliku od gladijatorskih predstava.
Sve ovo pomaže da se shvati druga, neočekivana, opsesija. Postojao je tip seksualnog ponašanja koji se smatrao apsolutno sramnim, tako da su ljudi mogli da provode dane pitajući se: „Ko je taj?”. Takvo ponašanje, koje za raznosioce tračeva zauzimalo isto mesto kao naše savremeno upiranje prsta na „pedere”, bilo je felacio (fellatio). Istoričar ne bi trebalo da se ispričava što to iznosi na videlo, jer rimski i grčki tekstovi to neprestano pominju, i naš je posao da ukažemo društvu na relativnost njegovih vrednosti. Felacio je bila najveća uvreda, i čitamo o slučajevima gde sramni felatori pokušavaju da sakriju svoju sramotu ispod manje bruke, izdavajući se da su pasivni homoseksualci! Postoji zaprepašćujuća scena kod Tacita: Neron daje na mučenje ropkinju njegove žene Oktavije kako bi od nje iznudio priznanje da je carica izvršila preljubu. Ona podnosi svaku torturu da bi spasila čast njene gospodarice i svom mučitelju odgovara – „Oktavijina vagina čistija je od tvojih usta”. Pomislićemo da ona misli da ništa ne može biti prljavije nego usta klevetnika. Greška – ona želi da kaže da je islednik monstrum srama, i sažima sav sram u činu felacija. Ova perverzija opisuje se kao nešto fantazmagorično izopačeno, slično rasističkim uvredama u današnje vreme. Apulej opisuje bandite, a Svetonije čak i Nerona, koji se prepuštaju oralnom zadovoljstvu, kao ljude koji se iz perverznosti odaju porocima, čija sramnost pričinjava zadovoljsto. Nije li felacio bio vrh samouniženja? Na pasivan način se zadovoljava požuda, pričinjava se nekom drugom zadovoljstvo, i na ropski način se nudi drugom bilo koji deo tela za njegovo zadovoljstvo; pol nema ništa s tim, jer postojala je druga praksa, ne manje odbojna, koja je isto tako opsedala ljude – cunninlingus. Koliko daleko smo od japanske kulture, gde se libertinski samuraj hvali raznoraznim sredstvima kojima priušta ženama zadovoljstvo.
Kako dolazi do ove čudne kartografije zadovoljstva i srama? Postoje najmanje tri razloga, koji se ne smeju mešati jedni sa drugima. Rim je bilo „mačističko” društvo kao i mnoga druga, bila ona robovlasnička ili ne. Žena treba da služi muškarcu, da čeka na njegovu želju, da nalazi u tome zadovoljstvo ako može, i često je to zadovoljstvo bilo moralno sumnjivo (te tako su se, suprotno svakoj verovatnoći, prostitutkama držale žene koje su to radile radi sopstvenog zadovoljstva). Drugo, kult muževnosti je bio skriveni deo ledenog brega političkog mentaliteta u antičkim društvima. Ovo se može ukratko pojasniti analogijom sa mržnjom prema feminiziranosti koja vlada u militarnim grupama ili u pionirskim udruženjima, koja se osećaju da su usred neprijateljskog okruženja. Konačno, Rim je robovlasničko društvo u kojem gospodar uživa ius primae noctis (pravo prve bračne noći), tako da su robovi u jednoj izreci od nužde činili vrlinu: „Nije ništa sramno činiti što gospodar zahteva”.
U robovlasničkom društvu, pre nego što su stoici i hrišćani propovedali isti seksualni moral za sve (namera nije bila da se zaštite robovi, koliko da se nametne gospodarima etika seksualnog uzdržavanja) – moralni standardi su varirali sa socijalnim statusom. Biti impudicus (dakle pasivan) jeste sramno za slobodnog gradanina”, pisao je Seneka stariji, ,,ali to je za roba apsolutna obaveza prema gopsodaru, a za oslobođenika ostaje moralna obaveza zadovoljstva”.
Otuda je vrsta homoseksualnosti koja se u potpunosti tolerisala sastojala u aktivnim odnosima između gospodara i mladog roba, njegovog ljubavnika. Tipični rimski aristokrata imao je ženu (koju je tretirao sa izvesnim uvažavanjem jer je ona mogla da se razvede od njega i uzme natrag miraz), ropkinje koje su mu bile konkubine, ukoliko je to želeo, i svoje potomstvo (koje je retko viđao iz straha da ne pokaže slabost – surovo vaspitavanje ovih budućih gospodara prepuštalo se slugama ili dedovima). Pored njih imao je i dečaka roba, alumnus-a, kojeg on podiže i prema kojem iskazuje svoje očinske instikte (ukoliko ih je imao), i koji je obično bio njegovo sopstveno dete koje je dobio sa ropkinjom (mada je svakom bilo apsolutno zabranjeno, čak i samom ocu, da tako nešto pretpostavi). Konačno, imao je miljenika (mignon), ili čitav bataljon miljenika. Gospodarica je bila na njih ljubomorna; on uverava da ništa loše sa njima ne radi, niko nije naivan, ali isto tako niko nema pravo da izražava kakav skepticizam. Gospodarica nije srećna sve do dana kada miljeniku počne da raste brada, jer to je bio trenutak kada gospodar prestaje da se prema njemu ponaša za jednog muškarca na neprimeren način. Neki gospodari su u svojoj raspusnosti išli i dalje: tada je ovaj prestareli mladić bio exoletus, što će reći da nije više bio adolescens, i pristojni ljudi su nalazili da je odbojan. Seneka koji je držao da prirodu treba u svemu slediti, bio je zgranut time što su neki raspusnici davali da se njihovim prezrelim miljenicima brije brada, kada su prerasli doba zadovoljstva.
Bilo bi pogrešno kad bi na antiku gledali kao na raj permisivnosti i zamišljali je kao da u njoj nije bilo principa. Reč je jednostavno o tome da nas ti principi šokiraju, oni su nešto što bi moglo da nas podstakne na sumnju da naša najstrožije čuvana ubeđenja nisu vrednija. Da li je homoseksualnost morala da se skriva? Da li je bila dozvoljena? Mora se praviti razlika. Postojale su veze – nezakonite, ali moralno dopuštene – poput preljube u dobrom društvu danas, ili nevenčani zajednički život. U sličnim slučajevima, pravilo je bilo sledeće: književnost je imala pravo da o tome govori bez stida, ali zainteresovane strane bile bi dovoljno diskretne da ne priznaju ništa ili da se pretvaraju da ne znaju ništa. To je bio način na koji su Rimljani tretirali veze sa miljenicima, a Grci sa efebima.
Postojalo je mnogo drugih veza koje su se smatrale za nemoralne ili neligitimne. Većina homoseksualnih ponašanja se nije odobravala, ali ne iz razloga iz kojih se to danas čini. Odnosi sa exoletima smatrali su se posebno odbojnim, isto tako zajednički život muškaraca (menages), homoseksualne veze koje su se tolerisale u zatvorenom svetu kao što je vojska (treba da sačekamo Salvijana i vreme velikih invazija za detalje o tome), i konačno prostitucija adolescenata iz dobrih familija. Prostitucija u ovom smislu je krupna reč, jer u Rimu su seksualni objekti – mladići i žene, smatrani takvim „pasivnim instumentima” da se novac manje vrednim bićima nudio bez ustručavanja, tako da ako se jednoj uvaženoj dami ili pristojnom mladiću nudio novac za usluge, oni nisu gledali na sebe kao nekog ko se može kupiti. Udvaranje u Rimu se sastojalo od nuđenja novca. Otuda je za roditelje bio problem da nađu školu gde će moral njihovih sinova biti zaštićen od iskušenja. Kako bi uverio svoju klijentelu, profesor Kvintilijan je u svojim spisima izražavao strahotu prema ljubavi za efebe.
Konačno, bilo je veza koje su važile za nelegitimne, nemoralne i iznad svega sramne. One su bile više nego grešni čin, koji se omakao počinitelju: zgražavanje nad činom prenosilo se na samog aktera i pokazalo da biti sposoban za takav čin prosto dokazuje da su on ili ona, po svemu sudeći, monstruozan/a. Od moralne osude otišlo se dakle do odbacivanja za koje bi danas rekli da je rasističko. To je bilo u slučaju pasivnosti kod slobodnih muškaraca, u slučaju zadovoljstva žena koja su važili za sramne, cunnilingusa, konačno lezbejstva, posebno u slučaju aktivne partnerke. Žena koja se ponašala kao muškarac bila je prosto ona koja izokreće prirodni poredak – isto onoliko strašno koliko žena koja „jaše” njenog ljubavnika, kako to Seneka kaže.
Tako na kraju imamo jednu sliku homoseksualnosti koja je nije bila manje mitska nego naša sopstvena, ali na drugi način. Svaki varijetet homofilije bio je sveden na jedan navodni tipični model: odnos odraslog sa adolescentom koji ne izvlači nikakvo zadovoljsvo iz toga. Rimljani su voleli da misle da je ovo bilo tipično, jer takav odnos, koji je bio aktivan i bez mekuštva, bio je neuznemiren burama i robovanju strasti. „Želim svim svojim neprijateljima da padnu u Ijubav sa ženama, a svojim prijateljima sa mladićima” pisao je pesnik Propercije u trenutku ogorčenja, jer je Ijubav prema dečacima „reka koja mirno teče, na kojoj nema brodoloma, jer kakvog se zla na tako uskoj površini treba plašiti?”. Rimska homoseksualnost sa svim njenim bizarnostima i zbunjujućim ograničenjima, posledica je puritanizma, čiji su koreni politički. Pohvala ženi je došla od nekog ko je bio toliko bezbrižan kao pesnik Ovidije, koji je objašnjavao da šarm heteroseksualnosti leži u podeljenom zadovoljstvu sa partnerom, nešto što mladići, uverava, nikad ne osećaju.
U zaključku se može postaviti pitanje kako je došlo do toga da je homoseksualnost bila tako široko rasprostranjena? Da li je broj homoseksualaca možda bio veštački proizveden jednom idiosinkrazijom antičkog sveta – prezirom prema ženi? Ili je homoseksualnost normalno stanje ljudske seksualnosti, kojoj je u ovom slučaju pružena šansa da se otkrije kroz različitu, ne totalnu, vrstu represije? Drugi odgovor je bez sumnje tačan. Ovde se mora biti jasan, bez obzira koliko to bilo zapanjujuće. Živeti sa muškarcem, preferirati mladića umesto devojke, to su životne činjenice: to je pitanje karaktera, Edipovog kompleksa, šta god hoćete. Može biti da nije ukus većine, ali nije ni ukus tako malobrojne manjine. Štaviše, skoro svako može imati fizičke odnose sa sopstvenim polom, i još, može da iskusi onoliko zadovoljstva koliko sa suprotnim polom. Tako heteroseksualac koji to isprobava kao eksperiment nalazi na njegovo veliko iznenađenje da to uistinu nije različito, a da se put jedva isplatio. Neka korisna svedočanstva o ovom problemu izneta su tokom internacionalnog kongresa homoseksualnog pokteta Arkadija 1979. god. Treba naglasiti da heteroseksualci koji su izneli ovakve konstatacije nikad nisu smatrali da imaju odnose sa mladićima, nikad nisu patili od bilo kakve potisnute želje da to čine, i jedva da su ikada o tome uopšte mislili. Zamišljali su da ako to „urade”, da će im se samo smučiti. Sve se završilo i nije im se smučilo. Ali to je bilo sve: oni nisu pokušali ponovo, jer su im žene bile interesantnije i prema njihovom ukusu, i u savremenom društvu, dostupnije.
Ovim se sve objašnjava: zamisliti društvo u kom se homoseksualnost toleriše, gde mladići nisu pod prismotrom i gde im se ljubavnici mogu udvarati bez ustručavanja. Pretpostavimo da u ovom društvu brak nije centralna institucija kao što je u našem, gde se površni ili emocionalni odnosi odvajaju na jednu stranu, a ozbiljne životne stvari na drugu stranu, što će reći bračni odnosi. Rim juče, Japan danas, jesu primeri za to. U takvim društvima postoji, kao kod nas, nesumnjivo konstantna manjina koja se interesuje samo za mladiće; ali će većina takođe povremeno uživati u homoseksualnim aferama, budući da se ovo površno odavanje toleriše i niko se ne libi da im se ne odaje zbog društvenih zabrana. Ljudi nisu životinje i fizičkom ljubavlju ne dominira polna razlika. Kao što Elisabeth Mathiot – Ravel običava da kaže – seksualno ponašanje nije polno diferencirano.
*Preuzeto iz: Paul Veyne, ,,L'homosexualite a Rome”, u: Aries Philippe, Bejin Andre (prir.), Sexualites occidentales, Paris: Seuil, 1982.
*Prevod s francuskog : Dejan U. Aničić
QT magazin (3-4)
