‘Heretički’ spisi | 3 | Voltaire, Dogme
Dana 18. februara, godine 1763. naše ere, kada se sunce našlo u znaku ribe, uzneo sam se na nebo, kao što znaju svi moji prijatelji. Konj mi nije bila Muhamedova kobila Vora; kola mi nisu bile ognjene kočije Ilijine; nisam se uzneo ni na slonu Samonokodoma Sijamca, ni na konju svetog Đorđa, zaštitnika Engleske, ni na prasetu svetog Antonija: iskreno priznajem da ne znam kako se odigralo moje putovanje.
Lako ćete poverovati da sam bio zanesen, ali ono što mi se neće verovati, to je da sam video kako se sudi svim mrtvima. A ko su bili sudije? Bili su, s vašom dozvolom, svi oni koji su činili dobro ljudima: Konfučije, Solon, Sokrat, Tit, Antonini, Epiktet, sve veliki ljudi koji su, učeći i praktikujući vrline koje Bog traži, bili, izgleda, jedini koji su imali pravo da donose presudu.
Neću govoriti na kakvim su prestolima sedeli, niti koliko je miliona nebeskih bića bilo prostrto pred tvorcem svih svetova, niti kolika se gomila stanovnika ovih nebrojenih svetova pojavila pred sudijama. Daću ovde izveštaj o nekim manjim pojedinostima koje su mene zaprepastile.
Primetio sam da je svaki pokojnik, koji je branio svoju stvar i izlagao svoja lepa osećanja, imao kraj sebe sve svedoke svojih dela. Kada se kardinal lorenski hvalio, na primer, da je nametnuo neka svoja mišljenja Tridentskom saboru i kao cenu za svoje pravoslavlje zatražio večni život, oko njega se odmah pojavilo dvadeset kurtizana ili dvorskih dama kojima je svima na čelu bilo ispisano koliko su imale sastanaka sa kardinalom. Videli smo i one koji su sa njim stvorili osnove društva; okružili su ga svi saučesnici njegovih izopačenih planova.
Prekoputa kardinala lorenskog stajao je Kalvin koji se, na svom grupom narečju, hvalio kako je udarao nogom papskog idola, pošto su ga drugi oborili. „Pisao sam protiv slikanja i vajanja“, govorio je on, „jasno sam pokazao da dobra dela ničemu ne služe, i dokazao sam da je menuet đavolska igra: oterajte odavde što pre kardinala lorenskog a mene stavite pokraj svetog Pavla.“
Dok je govorio, kraj njega se ukaza zapaljena lomača; uz stravične krike, iz vatre iskoči neka jeziva prilika, sa španskom upola izgorelom ogrlicom. „Čudovište“, uzviknu ta prilika, „gnusno čudovište, boj se! prepoznaješ li onog Servea koga si usmrtio najgorim mukama, jer je raspravljao s tobom o tome kako tri ličnosti mogu da čine jednu suštinu.“ Onda sve sudije narediše da se kardinal lorenski gurne u ambis, ali da Kalvin bude kažnjen još oštrije.
Video sam neopisivu gomilu mrtvih koji su uzvikivali: „Ja sam verovao, ja sam verovao“; ali na čelima im je bilo ispisano: „Činio sam“; i bili su osuđeni.
Jezuita Le Telije ponosito se pojavio, držeći u ruci povelju Unigenitus. Ali kraj njega se odmah ukaza gomila od dve hiljade zapečaćenih pisama. Neki jansenista ih potpali: i Le Telije izgore do kostiju; a i jansenista, koji nije ništa manje spletkario od jezuite, dobi svoj deo žeravice.
Na fotografijama: prikazi Posljednjeg suda od Pietera Bruegela starijeg i Michelangela Buonarrotija, redom
Sleva i zdesna video sam kako pristižu grupe fakira, budističkih sveštenika, bonzi, belih, crnih i sivih kaluđera koji su svi zamišljali da moraju pevati, ili šibati sebe, ili ići nagi, da bi se dodvorili Bogu. Začuh neki strašan glas koji ih upita: „Kakvo dobro ste činili ljudima?“ Na to pitanje odgovori mučna tišina; niko se ne usudi da odgovori, i sve ih odvedoše u večnu ludnicu: to je jedna od najvećih zgrada koje se mogu zamisliti.
Jedan je vikao: „Treba verovati u Ksakova preobraženja“; drugi: „Ne, nego u Samonokodomova. – Bah je zaustavio sunce i mesec, govorio je ovaj. – Bogovi su vaskrsli Pelopa, govorio je onaj. Evo povelje in Soepa Domini“, govorio je jedan novodošavši; a sudski izvršilac je samo vikao: „U ludnicu, u ludnicu!“
Kada se sve to ispraznilo, čuo sam kako se objavljuje ova presuda: „OD VEČNOG TVORCA, SVEDRŽITELJA, NAGRADITELJA, OSVETNIKA, OPROSNIKA, itd., da znaju svi stanovnici sto hiljada miliona milijardi svetova koje nam se prohtelo stvoriti, da nikada nećemo nijednog od rečenih stanovnika suditi po njegovim šupljim idejama, već jedino po njegovim delima; jer takva je naša pravda.“
Priznajem da je to bilo prvi put što čujem jedan takav edikt: svi drugi koje sam čitao na ovom malenom zrnu peska gde sam rođen, završavali su se rečima: Jer takvo je naše zadovoljstvo.
| François-Marie Arouet Voltaire (1694-1778), Filozofski rečnik
Izdanje Edicija, Beograd, 2009; prevod s francuskog Đorđe Dimitrijević
U serijalu ‘Heretički’ spisi svakog ponedjeljka donosimo vam tekstove različitih “krivovjernika”, koji su u svoje vrijeme, kao i u današnje, izazivali ljude na mišljenje i provocirali gotove skupove ideja koji se nazivaju uvjerenjima. (17.11.2014.)
