Glad u Sudanu
Poslednja glad ovakvih razmera u Sudanu desila se 1984. Znalo se dosta o gladi koja će zavladati pošto kiše nije bilo dve godine za redom. Starije žene koje su preživele oskudicu 1940-ih poznavale su desetak vrsta divlje trave i mnoge vrste jestivih bobica i korenja; prenele su veštine preživljavanja na svoje unuke. Svaka glad od pretkolonijalne ere imala je svoje ime. Abu Malwa je bila godina kada se žito racionisalo po najmanjoj meri, Um Mukheita je godina nazvana po grmu čije su bobice ljudi jeli da prežive: bobice se moraju držati tri dana potopljene u vodu, da izađu otrovi. Julu, što znači „lutanje“, bio je naziv gladi iz 1913-14, kada su zajednice išle čak do Nila, ili centralne Afrike, u potrazi za hranom.
Najkatastrofalnija glad iz 1888-89. prosto je nazvana „godina šesta“: desila se 1306. po hidžretskom kalendaru. „Svet se promenio“, objasnio mi je 1985. jedan stariji seoski šeik. Do te nesreće došlo je usled smrtonosnog spoja bolesti stoke i napada Mahdističke države, koja je pljačkala Darfur radi dobara za svoju riznicu i ljudi za svoju vojsku u borbi protiv Etiopije na istoku, Britanije na obali Crvenog mora i pobunjenika na zapadu. Niko ne zna koliko je ljudi umrlo, ali izveštaji savremenika opisuju da su čitava područja ostala bez svojih stanovnika. „Godina šesta“ podseća na bengalski izraz za najteže gladi zabeležene u usmenoj tradiciji: mananthor, „kada se epoha promeni“.
Glad iz 1984-85, koja je ubila oko 240.000 ljudi širom Sudana, većinom dece, na kraju je postala poznata kao „Regan“, nakon što je SAD poslala pomoć u hrani. (Humanitarci i studenti na istraživačkim turama navikli su da ih zahvalni seljani nazivaju „Regan“.) Ta glad je promenila i sudanski svet, mada je bilo potrebno vreme da se vide posledice. Kako sam kasnije pisao, beduinski poglavica Hilal Mohamed Abdala je uvideo da promenljiva klima označava kraj nomadskog načina života njegovog naroda. Nekad gospodari pustinje, arapski goniči kamila postali su osiromašeni skvoteri na ostacima zemlje poljoprivrednih sela.
Dvadeset godina kasnije, sin starog poglavice Musa Hilal u svetu je izašao na zao glas kao vođa milicije Džandžavid koja za sobom ostavlja mrtve i silovane širom zemlje. Još dvadeset godina kasnije, Džandžavid više nije lokalna rulja, već transnacionalno plaćeničko preduzeće neutralnog naziva „Snage za brzu podršku“. Njihov vođa, Mohamed Hamdan Dagolo, poznat kao „Hemedi“, pobedio je Hilala u bici za najunosniji neformalni rudnik zlata kod Džebel Amira u Darfuru 2017. godine, kada je postao najmoćniji ratnički vođa u regionu. Ako pobedi u aktuelnom ratu, malo je verovatno da bi Hemedi sebe proglasio za predsednika. Verovatnije je da bi, kao poslednji u nizu pljačkaša iz doline Nila koji su postali kraljevi ili vladari iz senke, uspostavio marionetsku vladu i pretvorio sudansku državu u podružnicu svog konglomerata u usponu.
Najnoviji građanski rat u Sudanu počeo je u aprilu 2023. kada je Hemedi pokušao da izvede puč protiv svog partnera i rivala generala Abdela Fataha al-Burhana, šefa sudanskih oružanih snaga (SAF). Za ovih petnaestak meseci, rat je razorio nacionalnu prestonicu Kartum i opustošio Darfur i Geziru, prostor najvećeg svetskog projekta navodnjavanja od ključnog značaja za poljoprivrednu ekonomiju Sudana. Veći deo ovog vremena su Hemedijeve Snage za brzu podršku u ofanzivi, dok je SAF sveden na vazdušne kontranapade i povremene napade pešadijskih bataljona zajedno sa vlastitom paravojskom. Hemedijeve Snage pljačkaju svaki grad i selo koje zauzmu i namerno uništavaju javnu infrastrukturu, uključujući univerzitete i bolnice.
Međutim, SAF kontroliše Port Sudan i pristup moru. Prošlog septembra, UN su prihvatile da al-Burhan predstavlja Sudan na Generalnoj skupštini, što je izazvalo nelagodu u zapadnim prestonicama: Afrička unija je već suspendovala Sudan 2021. kada su generali zbacili civilnu vladu. Priznajući al-Burhana kao de facto šefa sudanske države, UN su mu predale ključni adut: sada je za isporuku humanitarne pomoći potreban njegov pristanak. SAF nema svoje trupe na prostoru od pet stotina kilometara granice Sudana i Čada, ali kao priznata sudanska vlada ima zakonska ovlašćenja da zatvori granicu i blokira humanitarnu pomoć ne samo morem, već i kopnom u Darfur. Hemedijevi šverceri oružja ne mare, ali advokati UN kažu da se konvoji pomoći ne mogu kretati.
Možda i do 90 odsto najgladnijih ljudi u Sudanu nalazi se u delovima zemlje pod kontrolom Hemedijevih Snaga, u Kartumu, Geziri i Kordofanu, ali posebno u Darfuru. SAF računa, možda ispravno, da će se sa prekidom snabdevanja tih oblasti hranom, Snage ili raspasti ili suočiti sa pobunama lokalnih bandi. Legenda koja kruži među oficirima kaže da je vlada u Kartumu pogrešila 1989. kada je dozvolila da se u operaciji UN-a za pomoć Sudanu pomoć transportuje u oblasti na jugu pod kontrolom pobunjenika. Po njihovom uverenju, to je Narodno-oslobodilačkoj vojsci Sudana omogućilo snabdevanje, dok su strani humanitarni radnici postali junaci pobunjeničke borbe. Po njima, humanitarna pomoć je bila podmukla: prvo se u šator promolio nos kamile, a onda je ušla cela – nezavisna Republika Južni Sudan. Za vojsku koja s mukom pokušava da ostvari bar nekakav napredak na bojnom polju, glad je jeftino i efikasno oružje, a SAF namerava da ga iskoristi do kraja.
Sistem integrisane fazne klasifikacije za procenu zaliha hrane (IPC), koji ima akreditaciju UN, objavio je 27. juna „uzorak“ humanitarne krize u Sudanu. Brojčano je najveća na svetu. Sudan ima 48 miliona stanovnika, od kojih je više od 25 miliona suočeno sa „visokim nivoom akutne neizvesnosti ishrane“, što znači da porodice preskaču obroke i rasprodaju imovinu da bi kupile hranu. Oko osam miliona se nalazi u „hitnoj“ fazi, što znači da mnogi skupljaju otpatke dok raste stopa umiranja dece. Procenjuje se da je više od 750.000 ljudi u „katastrofi“, gde nemaju ništa. Stručnjaci IPC-a ne daju projekcije mortaliteta, ali ovi nalazi ukazuju da će na stotine hiljada sudanske dece umreti od gladi u narednim mesecima.
Mnogi humanitarci traže da IPC proglasi „glad“, ali za to nema pouzdanih podataka. Ogroman deo zemlje više nije bezbedan ni za sudanske ni za strane nevladine organizacije, a oprezni statističari ne vole da spekulišu o tome šta se dešava tamo gde humanitarni radnici ne izveštavaju o stopama neuhranjenosti dece. Ranije ove godine, tim sa Instituta Clingendael u Hagu izračunao je trenutnu dostupnost hrane u svakom delu Sudana u odnosu na osnovne prehrambene potrebe stanovništva. Rezultati predviđaju 2,5 miliona mrtvih do kraja godine.
Merenje krize hrane izračunavanjem manjka kalorija predstavlja poslednje rešenje, kad više nema drugog načina. U vreme gladi 1984-85, na osnovu istog pristupa predviđalo se između 650.000 i dva miliona smrtnih slučajeva u Darfuru. Procenjuje se da je na kraju umrlo oko 105.000. Drugi su preživeli tako što su jeli hranu iz divljine, migrirali na mesta gde je bilo hrane ili posla, i prodavali svoje životinje. Današnji proračuni uzimaju u obzir dva ključna faktora: da je u ratnoj zoni teže naći divlje biljke za ishranu, kao i da je svaka susedna zemlja takođe pogođena nestašicom hrane: ljudi nemaju gde da odu.
Pošto UN sada priznaju al-Burhanovu vladu u Port Sudanu – čime su ga praktično postavile na optuženičku klupu – neki zvaničnici UN nastoje da mu prepuste odgovornost i sprečavaju proglašenje gladi. Dan nakon objavljivanja izveštaja IPC-a, sudanski ambasador pri UN, al-Harit Mohamed, uputio je apokaliptičnu pretnju. Pošto je odbacio brojke IPC-a o razmerama gladi kao „beznačajnih“ dva procenta stanovništva, a za krizu hrane okrivio Hemedijeve Snage, rekao je da je u toku međunarodna zavera da se glad proglasi „odozgo“ kao izgovor „zlonamernih za intervenciju u Sudanu“. Pre nego što je pokupio svoje papire i napustio govornicu, Mohamed je dodao: „Ako to uradite, u Sudanu će biti pokrenut biblijski armagedonski rat.“
Sudeći po ustaljenom obrascu, UN će prilagoditi svoje kancelarijske procedure kako bi izbegle konfrontaciju ili barem odugovlačile, objašnjavajući to nastojanjem da ne ugroze svoje programe i osoblje u Sudanu. U Sudanu se odigrava drugačija kancelarijska intriga. Al-Burhan je primus inter pares grupe generala i njihovih pokrovitelja – od kojih su neki islamisti – koji nisu usaglasili svoje ratne ciljeve i stoga nisu u poziciji da pregovaraju sa Snagama. U međuvremenu su se dogovorili o minimalnim zahtevima: nema prekida vatre, nema pomoći preko linije fronta. Čini se da će u nekom trenutku masovno umiranje od gladi prekinuti ovu političku salonsku igru, zajedno sa ambicijama i vojnih generala i Hemedija, pošto Sudanci otkriju da se epoha promenila.
London Review of Books, 03.07.2024.
Prevela Milica Jovanović
Peščanik.net
