Filip David: Sudbina Pigmeja
Izmišljene ili stvarne opasnosti diktiraju ponašanje, a ne dugoročne graditeljske zamisli zasnovane na promišljenom, stvarnom, dubokom i dalekosežnom sagledavanju svoga mesta i svoje uloge u istoriji kulture i civilizacije uopšte
Španski pisac Hose Ortega i Gaset u eseju pomalo zagonetnog naslova „Suštastvena usredsređenost i promena“, piše o slučaju sveštenika oca Čeveste, istraživača i misionara koji se posvetio istraživanju života Pigmeja, verovatno jedne od najstarijih poznatih ljudskih zajednica, i saopštava zaključak do kojeg je misionar došao posmatrajući ove patuljke iz Konga: „U potpunosti im nedostaje sposobnost koncentracije. Večito su zaokupljeni spoljnim utiscima, čija ih neprestana promena sprečava da se okrenu sebi samima, što je osnovni uslov za bilo kakvu spoznaju. Postaviti ih u školske klupe bilo bi za ove malene ljude pravo mučenje. Zbog toga je i rad misionara i učitelja ovde izuzetno težak.“
Ortega posebno naglašava važnost ljudske moći da se usredsredi na sebe, „da pronikne u sopstvenu bit“, kako bi on, čovek, „stvorio ideje o stvarima“. Svet je moguće menjati (a tako i svoju sudbinu) samo kada se oslobodimo opsednutosti spoljnim utiscima i usredsredimo ka sebi. Ideje koje doprinose napretku zajednice stvaraju se u ljudskom duhu. „Tako čovek“, veli španski filozof posebno oštar u kritici provincijalizma i skučenosti duha, „humanizuje svet i planira buduće delovanje“.
Živimo u sredini gde je veoma prisutan ovaj, nazovimo ga pigmejski kompleks obuzetosti opasnostima koje prete od spoljašnjeg sveta i nedostatkom koncentracije za unutrašnji život, što dovodi do zapostavljenja i gubljenja suštine: morala i duhovnosti, osećanja za etičko i estetičko, do ograničavanja sposobnosti mišljenja – tih temelja svake ozbiljne obrazovne i saznajne delatnosti. Posledica je nesposobnost da se različiti oblici društvene napetosti preobraze u pozitivnu i korisnu energiju. Takva situacija stvara tragični, samorazarajući civilizacijski kolaps, neku vrstu društvenog ludila koje melje poput nemilosrdnog žrvnja, prazneći unutrašnji život od svakog pravog sadržaja, uništavajući moć plodonosne koncentracije.
Iz te praznine dolaze utvare i sablasti mitomanija. Tu ne niče ništa osim straha od drugih. U toj pustinji svesti ima uglavnom samo fatamorgana. Bez stvaralačkih ideja i plodonosnih misli. Nema prave svesti o vlastitoj situaciji. Umesto usredsređenosti na sebe postoji opsesija drugima. Umesto sposobnosti građenja, manija uništavanja.
Države kao i pojedinci mogu bolovati od nedostatka koncentracije, nedostatka komunikativnosti, od one unutrašnje pometnje koja se izražava u nervoznoj, nemotivisanoj i provrečnoj politici, u nedostatku karaktera, odsustvu časnosti u međudržavnim odnosima i osećanja mere za pravo stanje stvari.
Ovo nisu samo pitanja filozofskog ili metafizičkog značenja, kako se nekome na prvi pogled može učiniti. Samousredsređenost i sposobnost proizvodnje ideja imaju bitnu ulogu u životu pojedinca, ali i čitavih društvenih zajednica. Život lišen te unutrašnje punoće svodi se na obično egzistiranje, na preživljavanje od danas do sutra, u stalnoj napetosti, iščekivanju sukoba s neprijateljskom okolinom. Ako nismo sposobni da svet oko sebe menjamo, ako od toga sveta neprekidno strepimo, onda se to pretvara u tiraniju okolnosti, u otuđenost od sveta, u vladavinu događaja nad našom sudbinom, umesto da na svoju sudbinu utičemo i usmeravamo je.
Širenje unutrašnje praznine, odustvo prave duhovnosti i ideja koje će osmisliti i promeniti svet stvari, zaklanja se fanfarama, dobošima, paradama, mitinzima i sletovima sa parolom: „U zdravom telu zdrav je duh“. Ali taj duh koji se ovde priziva je ratnički, borilački duh, u službi militarizma, zabarušivanja praznine.
Nesposobnost za unutrašnje usredsređivanje najveća je opasnost u kojoj se nalaze zajednice opsednute utiscima iz spoljnog sveta. Tu nema pravih mogućnosti da se izgrade ozbiljne ideje o načelima na kojima počiva društveni život, niti podloga da se razvije svest o ciljevima kojima se stremi. Tu ne postoji ozbiljna vizija budućnosti. Sve to zamenjeno je paničnim pozivima na samoodržanje, stalnom napetošću o odnosu na svet. Izmišljene ili stvarne opasnosti diktiraju ponašanje, a ne dugoročne graditeljske zamisli zasnovane na promišljenom, stvarnom, dubokom i dalekosežnom sagledavanju svoga mesta i svoje uloge u istoriji kulture i civilizacije uopšte. Otac Čevesta opisao je na primeru Pigmeja takvu civilizaciju gde dominira opsednutost spoljnim okolnostima uz odsustvo unutrašnjeg života, pokazujući kako to vodi postepenom ali sigurnom izumiranju društvene zajednice.
Možemo bez oklevanja reći da sindrom pigmejske civilizacije osvaja prostor na kojem živimo. Sve je okrenuto spoljašnjem svetu. I njegovo anatemisanje i njegovo preziranje, i dodvoravanje tome svetu. A prema onome što bismo mogli nazvati sopstvenim unutrašnjim bićem podignut je visok zid, zatvoreni su svi putevi.
U ovakvim društvima, dominantna osećanja su strepnja, strah, osećanje ugroženosti. Iako je fantomskog porekla, zasnovano na predrasudama i predubeđenjima, ono natkriljuje sve, šireći opštu nesigurnost, postavaljući neumoljive zahteve za homogenizacijom u sukobu protiv zavereničkog i neprijateljskog sveta.
Budnost i samo budnost. Uvek budnost. I ista priča: Mi čuvamo vrednosti nacije, svete ciljeve vere, snagu ideologije, zdravlje naroda. Mi smo na predstraži, čuvari pred kapijom kroz koju pokušavaju da prodru tuđini. Naša sudbina je sudbina graničara. Opasnosti, poznate i nepoznate, vrebaju i noću i danju. Ali, dok su pogledi uprti prema spoljnim prostorima odakle se stalno iščekuje najezda, opasnost dolazi iz memle i mraka koji su u nama. Unutrašnja praznina dobija obrise proždrljivog čudovišta, nas postepeno guta sopstveni mrak dok stežemo svoje oružje zaokupljeni vidljivim granicama carstva. Međutim, onaj ko ne ume da se usredsredi na sebe, ko nije sposoban na uspostavi unutrašnje granice, uzalud će se truditi da sačuva spoljne. Onaj ko nije u stanju da sklopi mir sa samim sobom, teško da će ga sklopiti sa svetom u čijem okruženju živi.
*Tekst je 1996. objavljen u splitskom Feralu, potom u knjizi „Jesmo li čudovišta?“ (Bosanska knjiga, Sarajevo 1997.)
Od istog autora:
Filip David | Trijumf primitivizma
Filip David: Jesmo li čudovišta?
Prometej.ba
