Filip David: Bože pravde

Himna jedne države treba da izražava njene civilizacijske vrednosti, njene težnje i zajedništvo njenih građana. Srpska himna “Bože pravde” ne ispunjava nijedan od ovih uslova. Oživljena u vremenu velikih nacionalističkih turbulencija, ubrzo je  prihvaćena kao zaštitni znak najrazličitijih mitinga i demonstracija, od onih desničarskih i ultranacionalističkih, pa do onih takozvanih demokratskih.

(Autor: Filip David – autgraf.hr)

U početku je delovala kao neka vrsta protesta protiv prethodnog ateističkog i komunističkog režima. Opskurne reči ove anahrone pesme odjekivale su i pre nego što je postala zvanična himna u vojnim kasarnama, potom u ratnim pohodima, na crkveno-političkim saborima, a zatim i na raznim prigodama državnog i političkog karaktera. Nijednom rečju, nijednom rečenicom ili strofom ona ne odražava multietičnost države Srbije niti njenu pripadnost evropskoj zajednici naroda.

U osam kratkih strofa himne ravno petnaest puta se spominje reč “srpski” u različitim varijantama – “srpski brod”, “srpski rod”, “srpska braća”, “srpske zemlje”, “srpska sloga”, “srpska grana”, “srpsko vedro čelo”, “srpski blagoslov”, “srpska slava”., “srpska otadžbina” u zemlji gde trideset procenata stanovništva i posle odvajanja Kosova čine razne manjine, nesrpskog porekla.

Početkom devedesetih, u znamenitom “događanju naroda” u tom nastupajućem periodu srpskog nacionalizma ona je, očevidno, podsticala strasti, koju su dobijale opasne i preteće razmere. U periodu od 1991. do 2006. predstavljala je i himnu Republike Srpske u vreme Karadžića i Mladića. Pod njenim ozračjem načinjeni su neki od velikih zločina. Pevali su je Arkanovi paravojnici. Za takve i slične predstavljala je pre ratnu nego državnu himnu. U mnogim glavama povezana je s idejom Velike Srbije. Posle svega, teško je poverovati da himnu sa ovakvom hipotekom, manjine u Srbiji mogu prepoznati kao svoju.

Istorija njene bliske prošlosti, njena upotreba i zloupotreba, njen religiozno-militantno-nacionalistički sadržaj pripadaju nekim vremenima koja bismo najrađe da zaboravimo, ostavimo za sobom. Jedna ozbiljnija analiza pokazala bi da je za njenu restauraciju najzaslužnija nova srpska desnica. Ona predstavlja lice one nacionalističke, patrijahalne, tradicionalističke, konzervativne Srbije koja nije pomirena sa samom sobom, kao ni sa susedima i ostatkom svetom.

Kako se i zašto dogodilo da je i posle “demokratskih promena” pesma “Bože pravda” izabrana za himnu? Da li samo zato da se istakne prekid sa komunističkom prošlošću, a kontinuitet s periodom između dva svetska rata, približavanje crkve i države? Verovatno od svega ovoga pomalo, ali isto tako pokazuje duboku konfuziju, u političkom i kulturnom smislu koja je vladala među onima koji su nasledili Miloševićevu autokratsku vlast. Prihvatanje ove i ovakve himne nije predstavljalo diskontinuitet sa pređašnjim vlastima nego određenu vrstu kontinuiteta s vladajućim idejama na početku devedesetih, tako jasno izraženim u masovnim uličnim demonstracijama i mitinzima na kojima su dominirali nacionalni simboli i nacionalistički slogani.

Himna jedne zemlje izražava duh te zemlje, njenu tradiciju, ali i njenu savremenost i treba da je prihvaćena od svih njenih građana. Himna koju svi ne prihvataju kao svoju nije dobra himna. Ono što je čudno i teško razumljivo jeste da to srpski političari, a i većina naroda ne uviđaju, i ne uvažavaju.

Može neko reći da Srbija u ovom trenutku ima većih problema od ovoga sa državnom himnom “Bože pravde”. No za svaku zajednicu itekako su važni i simboli na kojima počiva i na koje se poziva.

Ako jedan deo stanovništva ovu himnu ne prihvata kao svoju, to u nekom dubljem smislu može značiti da ni ovu državu ne prihvata kao i svoju, bar je u potpunosti ne prihvata kao svoju. Umesto da doprinosi zajedništvu izbor takve himne stvara kod manjinskih naroda nelagodnost. Na nekim mestima, a i nekim situacijama, već je bilo ograđivanja od takve himne, što unosi sumnjičavost i u neke temeljite vrednosti državne zajednice. Državni, grb, zastava i himna treba da odražavaju osnovne vrednosti prihvatljive za sve. Ako nije tako, onda ta država i to društvo nisu zasnovani na solidnim osnovama i njihova budućnost nije zagarantovana.

Ovakvo krupno nerazumevanje nekih osnovnih ali suštinskih obeležja jedne državne zajednice od strane onih koji su na njenom čelu može samo da zabrine prave prijatelje Srbije jer svedoči o dugo prisutnoj nemoći države i njenih ključnih organa da pomire  različita osećanja, verska, nacionalna, politička i kulturna koja, ako se dobro slože, čine jednu zajednicu jakom, a ako se ne slože, čine je nesigurnom, razjedinjenom u stalnom međusobnom nepoverenju koje je glavni izvor mogućih sukoba.

Srpska himna “Bože pravde” jednom delu njenih građana nametnuta je kao isključiv stav, kao jedna vrsta provokacije koja samo podseća da je Srbija u bližoj i daljoj prošlosti prošla kroz etnička čistilišta i da se nekih predrasuda, uprkos svemu, nije oslobodila. Važeća himna potvrđuje taj usud da je Srbija bila i ostala etnički nestabilna zemlja, stvara sumnju da manjine predstavljaju opterećenje, a ne kvalitet raznolikosti.