To je tako jednostavno: za jedan dan, za jedan sat bi se sve uredilo! Glavno je – voli druge kao sebe, eto šta je glavno, i to je sve, više ništa ne treba: odmah ćeš naći način da se sve organizuje i sredi
Ja sam smešan čovek. Oni me sada nazivaju ludakom. To bi za mene bilo unapređenje, kada za njih još uvek ne bih ostao isto onako smešan kao i ranije. Ali sada se ja više ne ljutim, sada su mi svi oni dragi, čak i kada me ismevaju – i tada su mi zbog nečeg naročito dragi. Ja bih se i sam smejao sa njima – ne baš sebi, već iz ljubavi prema njima, da ne osećam takvu tugu kada ih gledam. Tužan sam zato što oni ne znaju istinu, a ja znam. Oh, kako je teško sam znati istinu! Ali oni to neće shvatiti. Ne, neće shvatiti.
Ranije sam duboko patio zato što sam izgledao smešan. Nisam izgledao, već bio. Uvek sam bio smešan, i znam to, možda, od samog rođenja. Zatim sam učio školu, kasnije studirao, i šta – što sam više učio, to sam više znao da sam smešan. Tako je, na kraju, za mene cela univerzitetska nauka postojala samo zato da, saobrazno mom usvajanju naučnih znanja, objasni i dokaže da sam smešan.
I u životu je bilo slično kao u nauci. Svake godine je raslo i jačalo u meni to isto saznanje o mom smešnom izgledu, u svakom pogledu. Mene su svi i uvek ismevali. Ali nisu znali, niko nije ni slutio da ako postoji čovek na zemlji koji najbolje zna da sam smešan, onda sam to bio ja – i to me je najviše vređalo što oni to ne znaju – ali za to sam ja bio kriv: uvek sam bio tako ohol da nikako i nikada nisam hteo nikom to da priznam. Ta oholost je iz godine u godinu rasla u meni, i kada bi se desilo da dozvolim sebi i bilo kome priznam da sam smešan, čini mi se da bih odmah, te iste večeri, razneo sebi glavu revolverom.
O, kako sam kao dečak patio od pomisli da neću izdržati i da ću iznenada jednom priznati drugovima. Ali otkako sam postao mladić, ja sam se zbog nečeg malo smirio, mada sam svake godine sve dublje bio svestan svoje strašne osobine. I upravo zbog nečeg, zato ni sada ne mogu da odredim zašto. Možda zato što je u mojoj duši narastala strašna tuga zbog jedne okolnosti koja je bila naizmerno važnija od mene celog: naime, to je bilo ubeđenje – koje me je zaprepastilo – da je na svetu svuda svejedno. Ja sam to već odavno predosećao, ali konačno ubeđenje nastalo je poslednje godine, i nekako iznenada. Odjednom sam osetio da bi meni bilo svejedno hoće li postojati svet ili da nigde ničega nema. Počeo sam osećati svim svojim bićem da za mog života ničega nije bilo. U početku mi je stalno izgledalo da je zato mnogo šta bilo ranije, ali kasnije sam se dosetio da i ranije, takođe, ničeg nije bilo, samo je tako izgledalo. Postepeno sam se ubedio da ničeg nikada neće ni biti. I tada sam odjednom prestao da se ljutim na ljude i da ih gotovo ne primećujem.
I doista to se manifestovalo čak i u najmanjim sitnicama: dešavalo se, na primer, da idem ulicom i naletim na ljude. I nije to bilo od zamišljenosti – o čemu sam imao razmišljati, ja sam tada sasvim prestao da mislim: bilo mi je svejedno. I da sam bar rešio pitanja; nijedno nisam rešio, a koliko ih je bilo? Ali meni je bilo svejedno, i sva pitanja su nestala.
I eto, posle toga sam saznao istinu. Istinu sam saznao novembra prošle godine, upravo trećeg novembra, i otada ja pamtim svaki svoj trenutak. To je bilo jedne mračne, najmračnije večeri koja može biti. Vraćao sam se tada posle deset sati kući i upravo sam tada, sećam se, pomislio da ne može biti mračnijeg vremena. Čak ni u bukvalnom smislu. Ceo dan je lila kiša, i to je bila neka izuzetno hladna i mračna kiša, čak neka strašna kiša, očevidno neprijateljska prema ljudima, sećam se toga – i odjednom, posle deset sati kiša je prestala i nastala je strašna vlaga, strašnija i vlažnija nego kada je padala kiša; od svega se dizala neka para, od svakog kamena na ulici, iz svake uličice, kad se pogleda u njenu dubinu izdalje.
Odjednom mi se učinilo da bi bilo veselije kada bi se svuda ugasila svetlost, a sa osvetljenjem je tužnije srcu, zato što ono sve to osvetljava. Tog dana gotovo nisam ručao i od rane večeri sam presedeo kod jednog inženjera, kod koga su sedela još dva prijatelja. Stalno sam ćutao i mislim da sam im dosadio. Oni su raspravljali o jednom provokativnom pitanju i odjednom su se čak uzbudili. Ali njima je bilo svejedno, ja sam to video, i uzbuđivali su se tek onako. To sam im neočekivano i rekao: Vama je, kažem, gospodo, svejedno. Nisu se uvredili, već su mi se svi nasmejali. Zato što sam to rekao bez ikakvog prekora i prosto zbog toga što mi je bilo svejedno. Oni su uvideli da mi je svejedno i razveselili su se.
Kada sam na ulici pomislio na svetlost, pogledao sam u nebo. Nebo je bilo strašno mračno, ali su se jasno mogli videti iskidani oblaci i među njima bezdani crnih mrlja. Odjednom sam u jednoj od tih mrlja primetio – malenu zvezdu i počeo sam da je gledam netremice. Zato što mi je ta zvezdica sugerirala misao: odlučio sam da se ubijem te noći. To sam bio tvrdo odlučio još pre dva meseca, i mada sam siromašan, kupio sam divan revolver i napunio sam ga istog dana. Međutim, prošlo je već dva meseca, a on je stalno ležao u fioci. Ali meni je bilo tako svejedno da sam poželeo najzad da ugrabim trenutak kada mi neće biti tako svejedno, a zašto to – ne znam. I tako sam ova dva meseca, svake noći, vraćajući se kući, mislio da ću se ubiti. Stalno sam čekao trenutak. I eto, ova majušna zvezda mi je sugerirala misao i ja sam odlučio da će to obavezno biti te noći. A zašto mi je zvezda sugerirala tu misao – ne znam.
I eto, dok sam gledao u nebo, iznenada me je uhvatila za lakat ona devojčica. Ulica je bila već pusta i gotovo nikog nije bilo. Tamo, dalje, spavao je kočijaš u fijakeru. Devojčica je imala oko osam godina, povezana maramom i samo u haljinici, sva mokra, ali ja sam naročito zapamtio njene mokre, pocepane cipelice, i sada ih pamtim. One su mi naročito privukle pogled. Devojčica je odjednom počela da me vuče za rukav i da me zove. Nije plakala, ali je nekako odsečno izvikivala neke reči, koje nije mogla dobro izgovoriti, zato što je sva drhtala kao u groznici. Bila je nečim užasnuta i očajno je vikala: Mamica! Mamica! Okrenuo sam se, ali nisam kazao ni reči i išao sam dalje; međutim, ona je trčala i vukla me, a u glasu sam joj začuo onaj zvuk koji kod veoma uplašene dece znači očajanje. Ja poznajem taj zvuk.
Mada nije izgovarala reči do kraja, shvatio sam da njena mati negde umire, ili im se nešto desilo i ona je istrčala da nekog pozove, da nešto nađe, da bi pomogla mami. Ali ja nisam pošao za njom, čak sam, naprotiv, odjednom pomislio da je oteram. U početku sam joj rekao da potraži gradskog stražara. Međutim, ona je odjednom sklopila ručice i jecajući, gušeći se od plača, stalno trčala pored mene i nije me napuštala. Tada sam lupio nogom i podviknuo. Ona je samo vrisnula: Gospodine, gospodine!… ali me odjednom ostavila i kao munja pretrčala ulicu; tamo je ugledala nekog prolaznika i ona je, očigledno, potrčala od mene ka njemu.
Popeo sam se na moj šesti sprat. Soba mi je mala i jadna, a prozor polukružni, kao sve na mansardi. Imam divan, tapaciran mušemom, sto, na kome su knjige, dve stolice i udobnu fotelju, staru – prestaru, ali zato volterovsku.
Seo sam, zapalio sveću i počeo da razmišljam. U susednoj sobi, iza pregrade, nastavljala se sodoma. To kod njih traje još od prekjuče. Tamo je stanovao penzionisani kapetan, a kod njega su bili gosti – pet-šest podlaca: pili su votku i igrali preferans starim kartama. Prošle noći bila je tuča, i znam da su dvojica dugo jedan drugog vukli za kosu. Gazdarica je htela da se žali, ali se strašno boji kapetana. Osim njih, kod nas stanuje samo jedna gospođa, mala i mršava, udovica nekog oficira – doputovala je sa troje nejake dece, koja su se razbolela u našim sobama. I ona i deca se boje kapetana do besvesti i svu noć drhte i krste se, a najmanje dete je od straha dobilo napad.
Pouzdano znam da taj kapetan ponekad zaustavlja na Nevskom prospektu prolaznike i traži milostinju. U službu ga ne primaju. Ali čudna stvar (ja ovo zato i pričam), za ceo mesec, otkada stanuje kod nas, kapetan nije izazvao u meni nikakav gnev. Od samog početka ja sam se, naravno, klonio poznanstva s njim, a i njemu je od prvog susreta bilo dosadno sa mnom, ali ma koliko oni vikali iza pregrade, i ma koliko ih bilo tamo – meni je uvek svejedno. Sedim po celu noć i doista ih ne čujem – toliko ih zaboravim. Jer ja svake noći ne spavam do rasvita, i to već traje godinu dana. Cele noći sedim u fotelji za stolom i ništa ne radim. Knjige čitam samo danju. Sedim, čak i ne mislim, već onako misli mi lutaju a ja im dajem slobodu. Sveća za noć sagori cela.
Seo sam za sto polako, izvadio revolver i stavio ga pred sebe. Kada sam ga stavio, sećam se, upitao sam sebe: Zar tako? i sasvim pouzdano odgovorio sebi: Tako. To jest – ubiću se. Znao sam da ću se te noći sigurno ubiti, ali koliko ću još do tada presedeti za stolom – to nisam znao. I sigurno bi se ubio da nije bilo one devojčice.
2
Iako mi je, znate, bilo svejedno, ipak sam, na primer, osećao bol. Kada bi me neko udario, osetio bih bol. Isto tako i u moralnom pogledu: kada bi se desilo nešto tužno, ja bih osetio sažaljenje, kao i onda kada mi još u životu nije bilo svejedno. Ja sam i osetio sažaljenje malopre: detetu bih obavezno pomogao. A zašto nisam pomogao devojčici? A zbog jedne misli koja mi je sinula tada: kada me je ona vukla za rukav i zvala, odjedanput se pojavilo pitanje koje nisam mogao rešiti. Pitanje je bilo bespredmetno, ali ja sam se naljutio. A naljutio sam se zbog zaključka: ako sam već odlučio da se ubijem ove noći, znači, sada mi više nego ikad sve na svetu mora biti svejedno. A zašto sam odmah osetio da mi nije svejedno i da sažaljevam devojčicu? A sećam se da sam je duboko požalio; čak sam osetio neki čudan bol, sasvim neverovatan u mom položaju. Doista ne umem bolje da izrazim to svoje tadašnje trenutno osećanje, ali ono je trajalo u meni i kod kuće, kada sam već seo za sto, i bio sam veoma nervozan, kako već odavno nisam bio.
Misao je tekla za mišlju. Bilo mi je jasno, ako sam čovek i još nisam nula, pre nego što postanem nula – znači, živim, prema tome, mogu da patim, da se ljutim i osećam stid za svoje postupke. Pa neka. Ali ako se ja, na primer, ubijem posle dva sata, šta mi je stalo do devojčice i šta me se tada tiče i stid i sve na svetu? Ja se pretvaram u nulu, u apsolutnu nulu! I zar svest o tome da ja od sada konačno neću postojati, prema tome, i sve ostalo neće postojati, nije mogla imati ni najmanjeg uticaja na osećanje sažaljenja prema devojčici, niti na osećanje stida posle učinjene podlosti? Jer ja sam zato i lupio nogom i viknuo strašnim glasom na nesrećno dete zato što tobože, ne samo što ne osećam sažaljenje već, ako i nečovečnu podlost učinim, sada i to mogu, zato što će se za dva sata sve ugasiti. Verujete li da sam zato podviknuo? Ja sam sada gotovo ubeđen u to.
Zamislio sam jasno kao da život i svet sada od mene zavise. Čak mogu reći tako: kao da je sada svet samo radi mene i stvoren. Ja ću se ubiti i sveta neće biti, bar za mene. A da i ne govorim o tome da, možda, posle mene stvarno ni za koga ništa neće postojati, i čim se ugasi moja svest – nestaće odmah i sav svet, kao priviđenje, kao atribut samo moje svesti, i prestaće da postoji, zato što su, možda sav ovaj svet i svi ljudi – samo ja sam.
Sećam se da sam, sedeći i razmišljajući, sva ta nova pitanja, koja su se gomilala jedno za drugim, okretao i posmatrao sa druge strane i izmišljao nešto sasvim novo. Na primer, odjednom mi je sinula čudna misao: da sam ranije živeo na Mesecu ili na Marsu i učinio tamo neki najsramniji i najnečasniji postupak, kakav se samo može zamisliti, i za njega bio tamo osramoćen i obrukan, kako se to jedini ponekad u snu, u košmaru, može sanjati i osetiti, i kada bi se zatim našao na Zemlji i dalje bio svestan šta sam uradio na drugoj planeti, a pored toga znao da se tamo nipošto i nikada neću vratiti – da li bi mi, gledajući sa Zemlje na Mesec, bilo svejedno ili ne bi? Da li bih osećao stid zbog tog postupka ili ne bih?
Pitanja su bila besciljna i suvišna, jer je revolver već bio preda mnom i ja sam svim bićem svojim znao da će to biti sigurno, ali ona su me nervirala i ja sam se ljutio. Kao da nisam mogao sada da umrem, dok pre toga nešto ne rešim. Jednom reči, ona devojčica me je spasila, zato što sam pitanjima otklonio pucanj.
U međuvremenu se i kod kapetana počelo smirivati: završili su sa kartanjem, spremali su se da spavaju i uzgred gunđali i psovali se. Eto, tada sam iznenada zaspao u fotelji, za stolom, što mi se ranije nikada nije dešavalo. Zaspao sam sasvim neprimetno. A snovi su, kao što je poznato, veoma čudna pojava: nešto se odslikava sa poraznom jasnoćom, sa juvelirski izvajanim sitnim detaljima, a preko drugog preskačeš kao da ga uopšte ne primećuješ, na primer, preko prostora i vremena. Snovima, izgleda, ne diriguje razum, već želja, niti glava, već srce, a međutim, kakve je vešte obrte ponekad izvodio moj razum u snu! Sa njim se u snu dešavaju sasvim neshvatljive stvari. Moj brat je, na primer, umro pre pet godina. Ja ga ponekad sanjam: on učestvuje u mojim poslovima, veoma smo zainteresovani, iako ja u toku celog sna jasno znam i sećam se da je moj brat umro i sahranjen. Zašto se ja ne čudim tome što je on, mada mrtav, ipak pored mene i sa mnom brine i radi? Zašto moj razum sve to dozvoljava? Ali dosta. Prelazim na moj san. Da, tada mi se prisnio ovaj san, moj san od trećeg novembra!
Oni me sada peckaju da je to bio samo san. Ali zar nije svejedno je li san ili nije ako mi je taj san otkrio Istinu? Jer, ako si jednom saznao istinu i video je, onda znaš da je to istina i da druge nema i ne može biti, svejedno da li spavate ili živite. Pa neka je i san, neka je, ali ovaj život koji vi toliko hvalite ja sam hteo da uništim samoubistvom, a moj san, san moj – o, on mi je otkrio novi, veliki, obnovljeni, moćni život!
Slušajte.
Kazao sam da sam zaspao neprimetno i čak kao da sam i dalje razmišljao o istim pitanjima. Odjednom mi se prisnilo da uzimam revolver i, sedeći, nišanim pravo u srce – u srce, a ne u glavu; a ranije sam odlučio da obavezno pucam u glavu, i to u desnu slepoočnicu. Pošto sam uperio cev u grudi, pričekao sam sekundu ili dve, i odjednom su se moja sveća, sto i zid preda mnom pokrenuli, zanjihali. Brzo sam opalio.
U snu vi ponekad padate sa visine, ili vas kolju, ili tuku, ali nikada ne osećate bol, osim ako se doista nekako sami povredite u krevetu, tada ćete osetiti bol i gotovo uvek se probudite od bola. Tako je bilo u u mom snu: nisam osetio bol, ali mi se učinilo da se od pucnja sve u meni srušilo, sve odjednom ugasilo i oko mene sve postalo strahotno crno. Kao da sam oslepeo i onemeo, i ležim na nečem tvrdom, ispružen, nauznak, ništa ne vidim i ne mogu učiniti ni najmanji pokret. Oko mene se kreću i viču, grmi basom kapetan, vrišti gazdarica – odjednom opet prekid: mene već nose u zatvorenom mrtvačkom sanduku. I ja osećam kako se njiše sanduk i razmišljam o tome, i odjednom me, prvi put, frapira misao da sam, eto, umro, konačno umro, znam to i ne sumnjam, ne vidim i ne krećem se, ali osećam i razmišljam. Međutim, brzo se mirim sa tim i, po običaju, kao u snu, primam stvarnost bez pogovora.
I eto, mene zakopavaju u zemlju. Svi odlaze i ja ostajem sam, apsolutno sam. Ne mičem se. Kada sam ranije, na javi, zamišljao kako će me sahraniti u grob, uvek sam sa grobom povezivao samo osećaj vlage i hladnoće. Tako sam i sada osetio da mi je veoma hladno, naročito vrhovima prstiju na nogama, ali ništa više nisam osetio.
Ležao sam, i čudno – ništa nisam očekivao, smatrajući da mrtvac nema šta da čeka. Ali bilo je vlažno. Ne znam koliko je vremena prošlo – sat, nekoliko dana, ili mnogo dana. I odjednom na moje levo zatvoreno oko kanula je kap vode koja je procurila kroz krov sanduka; za njom, minut kasnije – druga, zatim kroz minut – treća, tako dalje, i tako dalje, stalno posle jednog minuta. Duboki gnev je odjednom planuo u mom srcu, i ja sam odjednom osetio u njemu fizički bol. To je moja rana – pomislio sam – to je pucanj, tamo je kuršum… A kap je kapala svakog minuta i pravo na moje sklopljeno oko. I ja sam odjednom povikao, ne glasom, jer sam bio mrtav i nem, već svim svojim bićem, gospodaru svega što se dešavalo sa mnom:
– Ma ko da si, ali ako postojiš i ako postoji nešto razumnije od ovoga što se sada dešava, onda mu dozvoli da bude i ovde. Ako mi se svetiš za moje nerazumno samoubistvo rugobom i besmislom daljeg bitisanja, onda znaj da se nikakvo mučenje, koje bi me zadesilo, ne može meriti sa prezirom koji ću nemo osećati u toku miliona godina mučeništva!
Zavapio sam i ućutao. Gotovo celi minut trajalo je duboko ćutanje, čak je još jedna kap kanula, ali ja sam znao, bezgranično sam i nepokolebljivo verovao i znao da će se odmah obavezno sve promeniti. I gle, iznenada se otvorio moj grob. Istina, ne znam da li je bio otvoren i raskopan, ali mene je zgrabilo neko tajanstveno, neznano biće i mi smo se odjednom našli u vasioni. Odjednom sam progledao: bila je duboka noć, i još nikad, nikad nije bilo takve tame! Leteli smo u prostoru već daleko od Zemlje. Nisam ništa pitao onog koji me je nosio – čekao sam i bio ponosan. Uveravao sam sebe da se ne plašim, i obamirao od ushićenja pri pomisli da se ne bojim. Ne sećam se koliko smo vremena leteli i ne mogu ni da zamislim: sve se odvijalo tako, kao uvek u snu, kada preskačeš prostor i vreme, zakone postojanja i razuma, i zaustavljaš se samo na tačkama za kojima srce čezne i sneva. Sećam se da sam odjednom ugledao u tami jednu malenu zvezdu. Je li to Sirijus? – nisam izdržao i upitao sam neočekivano, jer nisam hteo ni o čemu da pitam. Ne, to je ona ista zvezda koju si video među oblacima, kada si se vraćao kući, odgovorilo je biće koje me je nosilo. Znao sam da je imalo ljudski lik.
Čudna stvar, nisam voleo to biće, čak sam osećao prema njemu duboku odvratnost. Očekivao sam apsolutno nepostojanje i zato sam pucao u srce. I eto, ja sam u rukama bića, koje, naravno, nije ljudsko, ali koje postoji, živi: A, znači, postoji i zagrobni život! – pomislio sam sa čudnom lakomislenošću sna, ali suština mog srca bila je sa mnom u svoj svojoj dubini: Ako treba ponovo postojati pomislio sam, i živeti opet po nečijoj neprikosnovenoj volji, onda neću da me pobede i ponize! – Ti znaš da se bojim tebe, i zato me prezireš, rekao sam iznenada svom saputniku; nisam se mogao uzdržati od ponižavajućeg pitanja, u kome je bilo priznanje, i osetio sam u svom srcu poniženje, kao ubod igle. On nije odgovorio na moje pitanje, ali ja sam odjednom ostio da me ne preziru i da me ne ismevaju, da me čak ni sažaljevaju, i da naš put ima nepoznat i tajanstven cilj, koji se tiče samo mene.
Strah je rastao u mom srcu. Ali sa mukama nešto je tiho prelazilo od mog ćutljivog saputnika na mene, i kao da je prodiralo u mene. Leteli smo u mračnom i nepoznatom prostoru. Odavno već nisam video sazveđa poznata mojim očima. Znao sam da postoje u nebeskom prostranstvu takve zvezde čija svetlost stiže na Zemlju tek za hiljade i milione godina. Možda smo preletali ta prostranstva. U strašnoj tuzi koja je mučila moje srce očekivao sam nešto. I odjednom, potreslo me jedno poznato osećanje i snažno me mamilo nekud: iznenada sam ugledao naše sunce!
Znao sam da to ne može biti naše sunce, koje je rodilo našu zemlju, da smo beskrajno udaljeni od našeg sunca, ali sam odnekud svim svojim bićem osetio da je to apsolutno isto takvo sunce kao i naše, njegovo ponavljanje i dvojnik! Slatko osećanje privlačnosti izmamilo je oduševljenje u mojoj duši: zavičajna sila sveta, onog u kome sam se rodio, odjeknula je u mom srcu i vaskrsla ga, ja sam osetio život, raniji život, prvi put posle smrti i groba.
– Ali ako je to sunce, ako je to sasvim takvo sunce kao što je naše – povikao sam – gde je onda zemlja? – Moj saputnik pokaza mi malenu zvezdu, koja je sijala u tami smaragdnim sjajem. Leteli smo pravo ka njoj.
– Zar su moguća takva ponavljanja u vasioni, zar je takav zakon prirode?… I ako je to tamo zemlja, je li ona isto onakva zemlja kao što je naša… sasvim onako nesrećna i siromašna, ali draga i večno voljena, koja, kao i naša, izaziva isto onakvu bolnu ljubav i u najnezahvalnijoj svojoj deci?… – vikao sam, potresen neodoljivom i oduševljenom ljubavlju prema zavičajnoj, staroj zemlji, koju sam napustio. Lik jadne devojčice koju sam uvredio proleteo je preda mnom.
– Sve ćeš videti – odgovorio je moj saputnik i neka tuga se osetila u njegovim očima.
Ali mi smo se brzo bližili planeti. Ona je rasla pred mojim očima, ja sam već nazirao okean, obris Evrope, i odjednom je u mom srcu planulo osećanje velike, svete ljubomore: Kako može postojati slično ponavljanje i radi čega? Ja volim, ja mogu voleti samo onu zemlju koju sam napustio, na kojoj su ostali mlazevi moje krvi, kada sam, nezahvalnik, pucao u srce i ugasio svoj život. Ali nikada; nikada nisam prestao da volim tu zemlju, i čak one noći, rastajući se sa njom, možda sam je voleo bolnije i snažnije nego ikad ranije. Ima li muka na ovoj novoj zemlji? Na našoj zemlji mi istinski možemo voleti jedino sa mukama i samo u mukama! Mi drugačije ne umemo da volimo i ne znamo za drugačiju ljubav. Ja hoću muke da bih voleo. Ja hoću, ja sam željan, ovog trenutka da ljubim, da oblivam suzama samo onu zemlju koju sam napustio, i neću, ne prihvatam život ni na kakvoj drugoj!…
Ali saputnik me je već ostavio.
Odjednom, sasvim neprimetno, stao sam na tu drugu zemlju, u jarkoj svetlosti sunčanog dana, divnog kao raj. Stajao sam, mislim, na jednom od onih ostrva koja na našoj Zemlji čine Grčki arhipelag, ili negde na obali kopna blizu ovog arhipelaga. O, sve je bilo isto onako kao kod nas, samo je sve bilo ozareno nekim praznikom i velikom, svetom, najzad ostvarenom pobedom. Nežno smaragdno more tiho je zapljuskivalo obale i ljubilo ih sa ljubavlju, očevidnom, vidljivom i gotovo svesnom. Visoko, divno drveće raslo je u svoj raskoši svojih boja, a bezbrojni njihovi listići – uveren sam – pozdravljali su me svojim tihim, nežnim šumorom, i kao da su izgovarali neke reči ljubavi. Bujna trava se presijavala jarkim i mirisnim bojama. Jata ptica su letela u vazduhu i, ne bojeći se mene, sletale mi na ramena, na ruke, i radosno me milovale svojim dragim, drhtavim kriocima.
I najzad sam ugledao i upoznao ljude ove srećne zemlje. Oni su mi prišli, okružili me i ljubili. O, kako su bili divni, deca sunca, deca svog sunca! Nikada na našoj zemlji nisam video takvu lepotu u čoveku. Jedino bi se u našoj deci, u najmlađim godinama njihova uzrasta, mogao naći daleki i slabi odsjaj ove lepote. Oči ovih srećnih ljudi sijale su vedrim sjajem. Njihova lica bila su ozarena razumom i nekim saznanjem punim spokoja, ali ta lica bila su vesela. U glasovima i rečima ovih ljudi odjekivala je detinja radost.
O, ja sam odmah, od prvog pogleda njihovih lica, shvatio sve, sve! To je bila zemlja neoskrnavljena grehom, na njoj su živeli bezgrešni ljudi, živeli su u onakvom raju u kakvom su živeli, po predanju celog sveta, naši praroditelji koji su pogrešili, samo sa tom razlikom što je ovde cela zemlja bila raj. Radosno se osmehujući, ovi ljudi su se okupljali oko mene i milovali me. Odveli su me k sebi i svako je želeo da me umiri. O, oni me ništa nisu pitali, ali kao da su već sve znali, tako mi se činilo, i želeli su da što pre uklone patnju sa mog lica.
Znate šta, ipak – neka je to bio samo san! Ali osećanje ljubavi tih nevinih i divnih ljudi ostalo je zauvek u meni, i ja osećam da se njihova ljubav otuda i sada na mene izliva. Ja sam ih lično video, upoznao ih i uverio se, voleo sam ih i kasnije patio za njima. O, ja sam odmah shvatio, čak i tada, da ih u mnogo čemu uopšte neću razumeti. Meni, ruskom savremenom, progresivnom čoveku i odvratnom Petrograđaninu, izgledalo je, na primer, neshvatljivo, kako oni znaju tako mnogo a nemaju naše nauke. Ali sam ubrzo shvatio da njihova znanja ispunjavaju i hrane drugačiji prodori i otkrića nego kod nas na Zemlji, da su njihove težnje takođe bile sasvim druge.
Oni nisu ništa želeli i bili su spokojni, nisu težili upoznavanju života, ovako kao što mi nastojimo da ga upoznamo, zato što je njihov život bio kompletan. Međutim, njihovo znanje bilo je dublje i na višem stupnju od naše nauke; jer naša nauka traži da objasni šta je život, sama teži da ga pozna da bi druge naučila da žive. A oni su bez nauke znali kako treba da žive, to sam ja shvatio, ali nisam mogao shvatiti njihova znanja. Pokazivali su mi drveće, i ja nisam mogao razumeti toliku ljubav sa kojom su gledali drveće: kao da su govorili o bićima sebi sličnim. I znate šta, možda se neću prevariti ako kažem da su oni razgovarali sa njima! Da, oni su otkrili njihov jezik, i ja sam ubeđen da ih je drveće razumelo.
Tako su gledali na celu prirodu – na životinje, koje su mirno živele sa njima, nisu ih napadale i volele su ih pobeđene njihovom ljubavlju. Pokazivali su mi zvezde i pričali o njima sa mnom, o nečem što nisam mogao shvatiti, ali verujem da su oni povezani sa zvezdama nebeskim, ne samo mišlju već nekim živim putem. O, ti ljudi se nisu ni starali da ih shvatim, voleli su me i bez toga, ali zato sam znao da i oni mene nikada neće shvatiti, zato sa njima gotovo i nisam govorio o našoj zemlji. Ja sam samo u njihovom prisustvu ljubio zemlju na kojoj oni žive, obožavao sam ih bez reči, oni su to videli i dopuštali da ih obožavam, ne stideći se što ih obožavam, zato što su sami mnogo voleli. Oni nisu patili zbog mene, kada sam ponekad plačući ljubio njihove noge, sa radošću znajući srcem svojim kakvom snagom ljubavi će mi to vratiti.
Ponekad sam pitao sebe, čudeći se: kako su mogli da za sve vreme ne uvrede takvo stvorenje kao što sam ja, i da nijednom ne izazovu u takvom biću kao što sam ja – osećanje ljubomore i zavisti? Mnogo puta sam pitao sebe, kako sam mogao ja, hvalisavac i lažov, da im ne pričam o svojim znanjima, o kojima oni, naravno, nisu imali pojma, da ne poželim da ih zadivim tim znanjima, makar iz ljubavi prema njima? Oni su bili veseli i nestašni kao deca. Lutali su po svojim gajevima i šumama, pevali svoje divne pesme, hranili se lakom hranom – plodovima svog drveća, medom svojih šuma i mlekom životinja koje su ih volele. Za hranu i odelo radili su samo malo i lako. Voleli su i rađali decu, ali nikada nisam primetio u njima onu silinu surovog sladostrašća, koje obuzima gotovo sve na našoj zemlji, sve i svakog, i jedini je uzrok gotovo svih grehova našeg čovečanstva.
Oni su se radovali novorođenoj deci kao novim učesnicima u njihovom blaženstvu. Među njima nije bilo svađe, ni ljubomore, i čak nisu shvatili šta to znači. Njihova deca bila su zajednička, zato što su svi predstavljali jednu porodicu. Kod njih gotovo nije bilo bolesti, mada je postojala smrt. Ali njihovi starci su umirali mirno, kao da odlaze na počinak, okruženi ljudima koji se opraštaju s njima, blagosiljajući ih i osmehujući se, i sami praćeni njihovim vedrim osmesima. Tugu i suze u tim trenucima nisam video, osećala se samo ljubav narasla do ushićenja ali do spokojnog, potpunog, produhovljenog ushićenja. Moglo se pomisliti da su oni održavali vezu sa svojim pokojnicima i posle njihove smrti, i da se zemaljsko jedinstvo među njima nije prekidalo smrću.
Oni me gotovo nisu shvatali kada sam ih pitao o večnom životu, ali su očevidno tako nesvesno verovali u njega, da to za njih i nije predstavljalo problem. Hramove nisu imali, međutim, imali su jedno nasušno, živo i neprekidno sjedinjavanje sa Celinom vasione. Nisu imali ni vere, ali su pouzdano znali da će, kada se ostvari njihova zemaljska radost u granicama zemaljske prirode, nastupiti tada za njih, za žive i mrtve, još svestranije povezivanje sa Celinom vasione. Čekali su taj trenutak sa radošću, ali bez žurbe, ne čeznući za njim, već predosećajući ga srcem svojim i govoreći o tom predosećanju jedni drugima.
Uveče, pred spavanje, voleli su da se okupljaju u složne i harmonične horove. U tim pesmama su izražavali sva osećanja koja im je dao protekli dan, slavili su ga i praštali se sa njim. Proslavljali su prirodu, zemlju, more i šume. Voleli su da stvaraju pesme jedni o drugima i hvalili su jedni druge, kao deca; to su bile najjednostavnije pesme, ali su nastajale iz srca i prožimale srca. I ne samo pesmama, već je izgledalo da sav svoj život provode uživajući jedan u drugom. To je bila neka sveopšta i potpuna zaljubljenost. Druge njihove pesme svečane i oduševljene gotovo uopšte nisam shvatao. I kad sam razumevao reči, nikad nisam mogao proniknuti u srž njihova značenja. Ono je ostajalo nekako nedostupno mojem umu, zato se moje srce nesvesno prožimalo njime sve više.
Često sam im govorio da sam sve to već odavno predosećao, da sam svu ovu radost i slavu slutio još na našoj zemlji, u tuzi koja mami i ponekad prerasta u nepodnošljivu žalost; da sam predosećao sve njih i njihovu slavu u snovima mog srca, u maštanjima mog uma, da često na našoj zemlji nisam mogao gledati bez suza sunce koje zalazi… Da je u mojoj mržnji prema ljudima naše zemlje uvek bila prisutna tuga: zašto ne mogu da ih mrzim bez ljubavi, zašto ne mogu da im ne praštam; u ljubavi mojoj prema njima prisutna je tuga: zašto ne mogu da ih volim bez mržnje?
Oni su me slušali, i video sam da ne mogu zamisliti to što ja govorim, ali ja nisam žalio što sam im govorio o tome: znao sam da shvataju svu snagu moje tuge za onima koje sam napustio. Da, kada su me gledali svojim umiljatim očima prožetim ljubavlju, kada sam osećao da je pored njih i moje srce postajalo isto tako nevino i pravedno, kao i njihova srca, ni ja nisam žalio što ih ne razumem. Od osećanja punoće života gubio sam dah i ja sam ih nemo obožavao.
A sada mi se svi smeju u lice i uveravaju me da se ni u snu ne mogu videti takve pojedinosti, koje ja sada pričam, da sam u snu sanjao ili osetio samo jedno osećanje koje je nastalo u mom srcu u bunilu, a pojedinosti sam ja izmislio kad sam se probudio. I kada sam im otkrio da je, možda, doista tako i bilo – bože, kako su mi se smejali u lice, i kakvo sam im veselje pružio! Pa, naravno, ja sam bio pokoren samo utiskom tog sna, i samo se on očuvao u mom ranjenom srcu: ali zato su stvarni likovi i oblici mog sna, naime oni koje sam doista video u samom trenutku snevanja, bili tako harmonični, tako divni i zanosni, i tako istiniti da, kada sam se probudio, naravno, nisam bio u stanju da ih ponovo stvorim nejakim našim rečima, zato su morali da se nekako skriju u mom umu – prema tome, možda sam doista, nesvesno, morao kasnije da izmislim pojedinosti, i naravno da izneverim suštinu, pogotovo zbog tako strasne želje da sve što pre i bilo kako ispričam.
Ali kako da ne verujem da je sve to bilo? Bilo je, možda hiljadu puta lepše, vedrije i radosnije nego što ja pričam! Neka je to san, ali sve to moralo je postojati. I znate šta, reći ću vam tajnu: sve to, možda, uopšte nije bio san! Jer tu se desilo nešto tako, nešto tako porazno istinito da se ne bi moglo privideti u snu. Neka je moj san nastao iz želje mog srca, ali zar je moje srce moglo samo da porodi onu strašnu istinu koju sam kasnije doživeo? Kako bih je mogao ja sam izmisliti ili dočarati srcem? Zar su se moje majušno srce i kapriciozni, ništavni um mogli uzvisiti do takvog otkrovenja istine! Oh, ocenite sami: ja sam do sada skrivao, ali sada ću reći do kraja i tu istinu. U stvari, ja sam ih… sve iskvario!
Da, da, svršilo se time što sam ih sve iskvario! Kako se to moglo dogoditi – ne znam, ali se dobro sećam. San je preleteo kroz milenijume i ostavio u meni samo osećaj celine. Znam samo da sam ja bio uzrok greha i pada. Kao odvratna trihnina, kao bacil kuge, koji zarazi čitave države, tako sam i ja zarazio celu tu, pre mene srećnu i bezgrešnu zemlju. Oni su naučili da lažu, zavoleli su laž i osetili lepotu laži. To je, možda, počelo nevino, od male koketerije, ljubavne igre, doista, možda od atoma, ali taj atom laži prodro je u njihova srca i svideo im se. Zatim se brzo pojavilo sladostrašće, sladostrašće je porodilo ljubomoru, a ljubomora – surovost…
Oh, ne znam, ne sećam se kada, ali ubrzo, veoma brzo prolila se prva krv: oni su se začudili, užasnuli i počeli da se razilaze i razjedinjuju. Pojavili su se savezi, ali već jednih protiv drugih. Počeli su prekori i ukori. Poznali su stid, i stid su proglasili za vrlinu. Pojavilo se shvatanje časti, i svaki savez je podigao svoju zastavu. Počeli su da muče životinje i životinje su pobegle od njih u šume i postale njihovi neprijatelji. Počela je borba za razjedinjavanje, za samostalnost, za ličnost, za moje i tvoje. Počeli su da govore raznim jezicima. Doživeli su tugu i zavoleli tugu, čeznuli su za mukama i govorili da se Istina postiže samo patnjom. Tada se kod njih pojavila nauka.
Kada su postali zli, počeli su da govore o bratstvu i humanosti i shvatili su te ideje. Kad su postali prestupnici, izmislili su pravdu i napisali cele kodekse zakona da je sačuvaju, a da osiguraju zakone, podigli su giljotinu. Jedva su se sećali šta su izgubili, čak nisu hteli da veruju da su nekada bili nevini i srećni. Ismevali su čak i mogućnost te ranije sreće i nazvali je fantazijom. Nisu mogli da zamisle tu sreću u konkretnoj formi – ali čudno i nečuveno: kad su izgubili svaku veru u nekadašnju sreću i nazvali je bajkom, toliko su hteli da budu ponovo nevini i srećni da su klekli pred željom svog srca, kao deca, proglasili za božanstvo tu želju, sagradili mnoge hramove i počeli da se mole svojoj ideji, svojoj želji, istovremeno tvrdo verujući u nemogućnost njenog ostvarenja, ali obožavajući je i klanjajući joj se sa suzama.
Međutim, ako bi se samo moglo desiti da se vrate u ono nevino i srećno stanje, koje su izgubili, i kada bi ga neko ponovo pokazao i pitao ih: hoće li da se vrate njemu? – oni bi sigurno odbili. Meni su odgovarali: Neka smo lažljivi, zli i nepravedni, mi to znamo i plačemo zbog toga, i mučimo sami sebe radi toga, i kažnjavamo i mučimo sami sebe čak više od tog milosrdnog sudije koji će nam suditi i čije ime ne znamo. Ali mi imamo nauku i pomoću nje ćemo ponovo otkriti istinu, samo ćemo je primiti svesno; znanje je iznad osećanja, svest o životu – iznad života. Nauka će nam dati mudrost, mudrost će otkriti zakone, a poznavanje zakona sreće je – iznad sreće.
Eto šta su govorili, i posle takvih reči svak je zavoleo sebe više nego sve ostale, i nisu mogli drugačije učiniti. Svak je počeo tako revnosno da uzdiže svoju ličnost da se svim silama trudio da umanji i ponizi ličnost drugih, da su za to žrtvovali život. Pojavilo se ropstvo, čak se pojavilo dobrovoljno ropstvo: slabi su se rado potčinjavali jačima, samo da bi im oni pomogli da guše slabije od njih samih. Pojavili su se i pravednici, koji su dolazili ovim ljudima i plačući im govorili o ponosu, da su izgubili meru i harmoniju, da su izgubili i stid. Njih su ismevali ili ih kamenovali. Sveta krv se prolivala na pragovima hramova. Zato su se počeli javljati ljudi koji su izmišljali: kako da se ponovo svi ujedine tako da svaki, ne prestajući da voli sebe više od svega, istovremeno ne smeta nikom drugom, i da žive nekako svi zajedno u složnom društvu. Celi ratovi su počeli zbog te ideje. Svi koji su ratovali istovremeno su tvrdo verovali da će nauka, premudrost i osećanje samoodržanja najzad naterati čoveka da se ujedini u složno i razumno društvo, i zato su se, radi ubrzavanja stvari, premudri trudili da što pre istrebe nepremudre koji ne shvataju njihovu ideju, da ne bi smetali njenoj pobedi.
Ali osećanje samoodržanja počelo je brzo da slabi, pojavili su se oholi i sladostrasni, koji su otvoreno zahtevali sve ili ništa. Da bi stekli sve, pribegavali su zločinu, a ako to nije uspevalo – samoubistvu. Pojavile su se religije sa kultom nepostojanja i samouništenja, radi večnog smirenja u ništavilu. Najzad su se ljudi umorili u besmislenom naporu i na njihovim licima se pojavila patnja; ti ljudi su proklamovali da je patnja – lepota jer je misao samo u patnji. Oni su opevali patnju u svojim pesmama. Išao sam među njima, lomeći prste, i plakao za njima, ali sam ih voleo, možda, još više nego ranije, kada na njihovim licima nije bilo panje i kada su bili nevini i tako divni.
Zavoleo sam njihovu zemlju, koju su oskrnavili, još više nego kad je bila raj, samo zato što se na njoj pojavila nesreća. Avaj, ja sam uvek voleo nesreću i tugu, ali samo za sebe, za sebe, a njih sam žalio i plakao. Širio sam ruke okrivljujući, proklinjući i prezirući sebe u očajanju. Govorio sam im da sam sve to ja učinio, samo ja. Da sam ja njima doneo razvrat, zarazu i laž! Preklinjao sam ih da me raspnu na krst, učio sam ih kako da naprave krst. Nisam mogao, nisam imao snage da se ubijem, ali sam hteo da primim muke od njih, želeo sam muke, želeo sam da se u tim mukama prolije moja krv do poslednje kapi. Ali oni su me samo ismevali i najzad su počeli da me smatraju jurodivim. Oni su me opravdavali, govorili da su dobili samo ono što su sami želeli, i da je sve to što sada postoji moralo biti. Najzad su mi kazali da postajem opasan po njih, i da će me oterati u ludnicu ako ne zaćutim. Tada se tuga zarila u moju dušu tako silovito da mi se srce steglo, i ja sam osetio da ću umreti… i tada… i eto, tada sam se probudio.
3
Bilo je već jutro, to jest još nije svanulo, ali bilo je oko šest sati. Probudio sam se u istoj fotelji, sveća je potpuno dogorela, kod kapetana su spavali, i u celom našem stanu bila je retka tišina. Pre svega, skočio sam izuzetno začuđen; nikada se meni ništa slično nije događalo, čak ni takve sitnice: još nikada, na primer, nisam zaspao tako u fotelji. I odjednom, dok sam stajao i dolazio k sebi – ugledao sam pred sobom svoj revolver, gotov, napunjen – ali ja sam ga onog trenutka odgurnuo od sebe! O, sada hoću života, života! Podigao sam ruke i obratio se večnoj Istini; nisam se obratio, već zaplakao: oduševljenje, neizmerno ushićenje obuzimalo je celo moje biće. Da, života i – propovedi! Za propoved sam se odlučio tog trenutka i, naravno, za sav život! Idem da propovedam, želim da propovedam – a šta? Istinu, jer sam je video, video sam je svojim očima, video svu njenu slavu!
I eto, ja otada i propovedam! Pored toga – volim sve, a one što me ismevaju više nego sve ostale. Zašto je to tako – ne znam i ne mogu da objasnim, ali neka tako i bude. Oni kažu da ja već sada grešim, naime, ako već i sada tako grešim, šta će tek biti dalje? To je sušta istina: ja grešim i možda će kasnije biti još gore. I naravno, pogrešiću nekoliko puta dok ne nađem način kako da propovedam, to jest kojim rečima i kakvim delima, zato što je to veoma teško izvršiti. Ja i sada vidim sve jasno kao dan, ali čujte: ko ne greši?! A ipak svi idu ka jednom te istom cilju, bar svi teže jednom te istom – od mudraca do poslednjeg razbojnika – samo raznim putevima. To je stara istina, ali evo šta je u njoj novo: ja ne mogu mnogo pogrešiti! Zato što sam video istinu, video sam i znam da ljudi mogu biti divni i srećni, ne gubeći sposobnost da žive na zemlji. Ja neću i ne mogu verovati da je zlo normalno čovekovo stanje. A eto, oni svi ovu moju veru i ismevaju. Ali kako da ne verujem: ja sam video istinu – nisam je otkrio umom, već video, video, i njen živi lik ispunio je moju dušu zauvek.
Video sam istinu u tako potpunoj celovitosti i ne mogu verovati da nje ne može biti u ljudi. Dakle, kako ću pogrešiti? Naravno, zastraniću, čak i nekoliko puta, i možda ću, čak, govoriti tuđim rečima, ali ne dugo: živi lik onog što sam video biće uvek sa mnom, i uvek će me ispraviti i uputiti. O, ja sam krepak i svež, i idem, idem, makar trajalo – hiljadu godina.
Ja sam hteo, znate, u početku, čak, da sakrijem da sam sve njih iskvario, ali to je bila greška – eto, prva greška! Ali istina mi je došapnula da lažem, sačuvala me i ukazala mi put. Ali kako da ostvarimo raj – ne znam, zato to ne umem da objasnim rečima. Posle sna, izgubio sam reči. Bar glavne, najpotrebnije reči. Ali ne mari: ja ću poći i neprestano ću govoriti, neumorno, zato što sam ipak svojim očima video, iako ne umem da ispričam šta sam video. Ali to ismevači i ne razumeju: Sanjao, kažu, bunilo, halucinacija. Eh! Zar je to mudrost? A oni se ponose! San! Šta je san? A zar naš život nije san? Reći ću i više: neka, neka se to nikada ne ostvari, i neka ne bude raja na zemlji (jer ja to razumem!) – ja ću ipak propovedati.
A međutim, to je tako jednostavno: za jedan dan, za jedan sat bi se sve uredilo! Glavno je – voli druge kao sebe, eto šta je glavno, i to je sve, više ništa ne treba: odmah ćeš naći način da se sve organizuje i sredi. Pa ipak, ovo je samo – stara istina koju su bilion puta ponavljali i čitali, ali se nije ukorenila na zemlji! Svest o životu je iznad života, poznavanje zakona sreće je – iznad sreće, evo sa čime se treba boriti! I boriću se. Ako samo svi budu hteli, odmah će se sve srediti.
A onu devojčicu sam našao… I poći ću da propovedam! Poći ću!
*Fjodor Mihailovič Dostojevski, San smešnog čoveka. Priča objavljena u knjizi: F. M. Dostojevski, Najlepše priče, elektronsko izdanje. Prijevod: Milosav Babović i Desanka Maksimović
Polis.ba
