AIDA ĆOROVIĆ ZA SB
Uloga žrtve je, u izvjesnom smislu, kao narkotik – obuzme vas cijelog, utječe na razum i racionalno ponašanje, nagriza ljudsku dušu i mozak u tolikoj meri da čovjek zaboravi da ima bilo koji drugi identitet. Iz takve pozicije, svaki pogled na život i stvarnost bude zamagljen, iskrivljen i deformisan, te ljudsko biće iz pozicije žrtve u potpunosti gubi moć rasuđivanja
Postoji neka metafizička pravda u onome što danas živi Srbija i što pate, gladuju i na hiljade načina bivaju zlostavljani oni koji su, koliko juče, podržavali zlostavljanje Bošnjaka, Albanaca i Hrvata
Aida Ćorović je historičarka umjetnosti, ali i antiratna aktivistkinja koja već 30 godina ukazuje na zlo koje gmiže srbijanskim podnebljem. Mirovni pokreti nikada u Srbiji nisu bili u mejnstrimu, stoga je njihovo svako dejstvo bilo stigmatizovano i napadano svim sredstvima, te je i sama Aida bila pod čestim udarcima nacionalističkih pipaka. Zbog višedecenijske indoktrinacije građana i građanki, jedan ratni zločinac, poput Ratka Mladića, slavljen je kao heroj, dok je s druge strane general Vladimir Trifunović, koji je spasio 280 života, predavši kasarnu hrvatskim snagama u Varaždinu, proglašen za izdajnika.
“Većina građana pokazuje otpor prema svakom samostalnom, ne čak ni kritičkom razmišljanju, a svako argumentovano sučeljavanje mišljenja i tuđi stav doživljavamo kao lični napad i često iskazujemo želju ili potrebu da onog s čijim se mišljenjem i stavom ne slažemo, fizički uništimo“, kaže Aida Ćorović za Slobodnu Bosnu.
Razgovarao: Nikola Krstić
Ona ističe da „ljudi u Srbiji žele da budu lagani, da žive u izmaglici deluzija i nerealnih očekivanja“, te dodaje da su „aktivsti i aktivistkinje kao lekari, odnosno da ukazuju na bolesti društva i da pokušavaju da nađu adekvatan lek za to stanje“.
„Problem nastaje kada celokupno drušvo odbija da prihvati istinu da je bolesno i vi postajete bespomoćni u toj situaciji. Ono što ja radim više od trideset godina je ukazivanje da nam je jedan deo nacionalnog tela truo, da ga je zahvatila gangrena i da je neohodna bolna operacija, ali, da ćemo sačuvati život. Nažalost, pacijent Srbija odbija to da čuje, radije se obraća nadrilekarima koji podupiru njenu sumanotust i sada se moja zemlja i bukvalno, nalazi na samrti. Nismo bili kadri da se na vreme suočimo sa malignitetom koji nas nagriza, anastezirali smo bol kroz idiotske medijske sadržaje, nadali smo se da će iskočiti ’neočekivana sila koja se iznanada pojavljuje i rešava stvar’ i da će neko drugi umesto nas morati da uradi ono što mi ne možemo i ne želimo da uradimo. No, to se nije desilo i sada samo možemo da konstatujemo da više nema pomoći za Srbiju, ovaku kakva je bila poslednjih decenija i da je istorijska i dijalektička potreba da takvo društvo nestane. Ovakvo kakvo je, srpsko društvo je protivprirodni blud, ako smem da kažem bez ustučavanja“, kaže Ćorović.
Počnimo od najsvježijeg, na ulicama Beograda takozvana državotvorna opozicija navodno brani Kosovo i protivi se potpisivanju francusko-njemačkog sporazuma za rješavanje tog vjekovnog problema. S druge strane, na vlasti je naprednjačko-socijalistička koalicija, ista ona koja se devedesetih klanjala ideji Krvi i Tla, samo je sada presvučena u naizgled evropska odijela. Kako Vi vidite cijelu tu situaciju koja se u Srbiji zbiva?
Mislim da je ključno za razumevanje sadašnjeg trenutka u Srbiji, prisutnost i snažna veza sa događajima i akterima koji su “drmali“ ovim prostorom devedesetih. Ako izuzmemo Slobodana Miloševića i još nekoliko manje važnih “igrača“, čitava ta opskurna, zla i razorna ekipa je opet na vlasti. Jedino što su im uloge sada nešto drugačije, a samim tim i uticaj. Kao i devedesetih, mi smo prinuđeni da gledamo Šešelja, Dačića, Vučića…
Ono što nam je i onda, a i sada “ispod radara“, jesu pripadnici tzv. duboke države, odnosno, bezbednosnih službi, ali, nijednog časa nisam gajila iluziju da je ta moćna i čvrsta struktura bar minimalno okrnjena u odnosu na devedesete. Dakle, svi oni koji su ratove devedsetih pokrenuli, finansirali, pumpali mržnju i trovali javno mnjenje, ponovu su na političkoj sceni u Srbiji, i bilo bi prilično naivno verovati da su se promenili od onda, da su pokajali i prošli koz procese katarze. Ne, oni su se vratili da završe posao i da u Srbiji urade ono što su tada radili u regionu – da pljačkaju, otimaju i gaze svakog ko im se nađe na tom putu. Zapravo, desilo se i dešava se sve ono što su neki od nas prognozirali i na šta smo upozoravali – zlo, ako ne bude sasečeno u korenu, nastaviće svoj pohod, samo ne više po okruženju, već u svojoj zemlji i nad svojim narodom. Srbija je, na žalost, propustila šansu da se sa tim zlom obračuna nakon demokratskih promena 2000, i sada na delu vidimo da se zlo vratilo tamo odakle je i krenulo i da se rat nastavio, samo nešto izmenjenim sredstvima i načinama. Žao mi je što to moram da kažem, ali, postoji neka metafizička pravda u onome što danas živi Srbija i što pate, gladuju i na hiljade načina bivaju zlostavljani oni koji su, koliko juče, podržavali zlostavljanje Bošnjaka, Albanaca, Hrvata…
Ali, na tim događajima se često čuju pozdravi Vladimiru Putinu i Rusiji. Kakve veze imaju sa Kosovom?
Ne bih rekla da se radi tek o pukoj podršci Putinu i Rusiji; ovde se radi o sveopštoj histeriji, koja na momente dobija zastrašujuće dimenzije i zapravo predstavlja jednu pervertiranu i očajničku nadu da će Putin da obnovi carevinu i da se osveti vascelom svetu za sve nepravde nanete pravoslavlju, a posebno “braći Srbima“. Nesposobni da prihvate odgovornost za raspad Jugoslavije i krvave ratove u bivšoj zajedničkoj državi, većina Srba se krčka u samosažaljenju i ulozi žrtve, i na svaki mogući način traži način da bude kažnjen “mrski zapad“ koji nas je, ničim izazvano bombardovao 1999. Baveći se, više decenija, temama vezanim za suočavanje s prošlošću i restorativnom pravdom, shvatila sam da nema opasnije i destruktivnije pozicije koju jedan čovek ili jedan narod može da prigrli i prihvati kao deo svog identita. Uloga žrtve je, u izvesnom smislu, kao narkotik – obuzme vas celog, utiče na razum i racionalno ponašanje, nagriza ljudsku dušu i mozak u tolikoj meri da čovek zaboravi da ima bilo koji drugi identitet. Iz takve pozicije, svaki pogled na život i stvarnost bude zamagljen, iskrivljen i deformisan, te ljudsko biće iz pozicije žrtve u potpunosti gubi moć rasuđivanja. U takvom stanju, u toj svojevrsnoj opijenosti, čoveku se privađaju neprijatelji i demoni svake vrste, on ima utisak da je samo on u pravu, a svi ostali su u krivu, jedini je on taj koji vidi istinu i čudi se kako je moguće da niko drugi ne vidi i ne oseća ono što i on.
Možete li samo malo preciznije da objasnite na šta tačno mislite?
Pozicija žrtve, paradoksalno, čoveku daje osećaj posebnosti i nadnarvne veličine, čovek koji je dugo osećao da je niko i ništa, odjednom sebe vidi kao izabranog, kao heroja i osvetnika koji je pozvan i prozvan da osveti to što se tako dugo osećao kao zgaženo biće. U tom, gotovo hipnotičkom stanju, opijen osećanjem sopstvene žrtve ili žrtve naroda kome pripada, on daje sebi za pravo da se iracionalno sveti svakom ko mu stane na put ili pokuša da ga urazumi. Takav čovek nije u stanju da sagleda svoju odgovornost za položaj u kome se nalazi, on ima potrebu da u svima i svakom vidi neprijatelja i da traži tuđu krv kao odmazdu za davno nanetu bol i nepravdu njemu ili njegovom rodu i narodu. Od osamdesetih se među srpskim narodom navodnjavala ova pozicija i osećanje, a kulminiralo je tokom ratova devedsetih, kada su vršeni nezapamćeni zločini nad pripadnicima drugih naroda.
Misllite li da smo barem malčice izašli iz te pozicije konstantne žrtve?
Nažalost, veliki deo srpskog naroda nije uspeo da izađe iz takvog stanja, većina Srba još uvek živi u toj toksičnoj ekstazi i pita se zašto nas je, zaboga, ogavni Zapad bombardovao. Za većinu građana Srbije rat i pogrom je počeo ’99, a po potrebi se sećaju pogroma Srba koji su bežali iz kninske krajine. Ili paljenja crkava na Kosovu 2004. godine. Naravno, i ta sećanja su selektivna, jer mnogi Srbi iz Srbije zaboravljaju da su po basnoslovnim cenama prodavali flašice vode, upravo svojim sunarodnicima, koji su izmučeni i uplašeni dolazi da spas potraže u Srbiji.
U isto vreme, nisu želeli da čuju za Vukovar; za Dubrovnik su govorili da Hrvati pale gume na Sradunu i da je laž da je Grad granitiran; ne priznaju opsadu Sarajeva koja je trajala skoro četiri pune godine; ne žele da znaju za Srebrenicu, a o pogromu Bošnjaka u Prijedoru i potkozaračkom kraju – nikada nisu ni čuli. Na zanimaju ih zločini počinjeni nad albanskim stanovništvom tokom više decenija, a o masovnim grobnicama i hladnjačama s telima ubijenih Albanaca govore da je to zavera domaćih izdajnika i plaćenika. I sada, na ovako iskrivljenu sliku stvarnosti, sasvim je logična dalja nadrgadnja mitološkog ludila, u kome većina Srba Vladimira Putina i njegovu Rusiju vide kao starijeg i moćnijeg brata i nekoga ko će se osvetiti zapadnim silama, Americi, pre svega, za tri meseca bombardovanja i sankcije devedsetih, za Haški tribunal, za izručenje voljenog Slobana Miloševića, za siromaštvo, za rasturene porodice, za banke i kineske firme koje nas pretvaraju u robove.
S druge strane, Kremlj decenijama vrlo pomno i dosledno ulaže ogroman novac i resurse u indoktrinaciju građana Srbije, nije tajna da su mnogi političari, analitičari, novinari i novinarke i javne ličnosti obilato finasirani od zvanične Moskve i njenih eksponenta u Srbiji. Takođe je opšte mesto da više od tri decenije, stranka, koju je Slobodan Milošević stvorio uz ogromnu podršku Moskve, i dan-danas funkcioniše po istom principu i da su njen vrh, kao i srodne stranke, odreda vezani za Kremlj i da se tamo nalazi njihova ključna podrška. U ovakvoj konstelaciji snaga i umreženosti interesa, ne postoji argument koji može da dopre do svesti prosečnog građanina Srbije, ne vredi ni što više od godinu dana možemo da čujemo brojne izbeglice iz Rusije koje su šokirane ovom vrstom opijenosti i neznanjem šta se zaista dešava u Rusiji. Ne vrede ni argumenti da Rusija gotovo nikada nije zaista pomogla Srbiji, i ne samo u vezi sa Kosovom, već i u dužem istorijskom periodu. Ako bi se Vladimir Putin kandidovao protiv Aleksandra Vučića na predsedničkim izborima, neko je skoro na društvenim mrežama prokomentarisao, pobedio bi ubedljivom većinom glasova.
Pošto smo spomenuli Putina, cijela Srbija je išarana ozloglašenim slovom “Z“, ali i svakojakim grafitima i muralima koji glorifikuju agresiju na Ukrajinu. Ne možemo da se ne primjeti da je Srbija konstatno u poslednjih trideset godina živi u iskrivljenoj dimenziji u kojoj su dobro i zlo zamijenili mjesta. Zašto je to tako?
Već sam delimično odgovorila na ovo pitanje u sklopu prethodnog pitanja. Na ovom mestu bih citirala Hanu Arent, jer mi se čini da njena dva citata najbolje govore o onome šta se dešava sa građanima Srbije: “To stalno laganje i nema za cilj da narod poveruje u laž, već je cilj da ni u šta ne veruje. Takvom narodu nije oduzet kapacitet za akciju, već da misli i sudi. Sa takvim narodom možete da radite šta hoćete.“, a onda i dalje Arent: “Idealni podanici totalitarne države nisu ubeđeni nacisti, niti ubeđeni komunisti, nego ljudi koji između činjenica i fikcije, između istine i neistine ne prave razliku.“
Posle nešto više od tri decenije stalne indoktrinacije, laganja, medijskog ispiranja mozga i sluđivanja, većina građana Srbije je postala neupotrebljiva kada je u pitanju kakvo–takvo kritičko promišljanje. Srbija više nije država, ali, mnogo gore od toga, Srbija više nije ni društvo, mi smo postali gnjecava masa, slično komadu gline ili blata, koji se može mesiti do iznemoglosti, bez ikakvog otpora ili želje da se nešto promeni. Poslednjih jedanaest godina su završetak onoga s čim se započelo krajem osamdesetih, većina najkvalitenijih ljudi, obrazovanih, intelektualaca, stručnjaka, ljudi koji u svakom društvu predstavljaju zamajac promena, uveliko su napustili ili napuštaju zemlju. Istraživanja koja se tiču obrazovnog nivoa građana Srbije su katastrofalna, a pritom su “nabildovana“ i netačna, jer stranke ne vlasti više i ne kriju da za svoje članove i simatizere kupuju diplome, pa se tako i lažno podiže prosek obrazovne strukture.
Ali i sa tako friziranim rezultatima, broj nepismenih i polupismenih je dramatično visok, a ako uđete u bilo koju instituciju u Srbiji, bićete poraženi stepenom nestručnosti, sveopšim neznanjem i ignoratnskim odnosom prema poslu koji obavljaju. Partijska pripadnost je jedino što vam je potrebno da napredujete na lestvici, ali i sklonost ka kriminalnim radnjama opšteg smera. Institucije su, shodno tome, potpuno uništene. Pravosuđe, kao poseban i nadasve kontrolni mehanizam vlasti, skoro je u potponosti potčinjen partijsko–mafijaškim potrebama garniture na vlasti, a reslovima koji su ostali od države Srbije, upravlja jedan čovek sa svojim bratom i par kumova i prijatelja. A, još ako se zna da je taj čovek bio i ostao oličenje nacionalističkog diskursa, potrčko stasao ispod šinjela Vojislava Šešelja i bezbednosnih i navijačkih struktura, šta drugo da se očekuje, nego da danas imamo Srbiju koja se, sigurna sam, nalazi na najnižoj civlizacijskoj tački otkako ova država postoji. Jer, i sam Aleksandar Vučić, suštinski, predstavlja paradigmu i sliku i priliku današnje Srbije – manji smo od makovog zrna pred moćnicima, a bahati i osinoni pred slabijima.
U konkretnom slučaju, dali bismo srce i dušu da nas silni Putin primi pod svoje okrilje, jer sami nemamo snage ni moći, ali, voleli bismo da imamo silu da bismo gazili slabije i manje naoružene od sebe. Isto kao devedsetih, kad smo, uz malu pomoć prijatelja, razume se, rastrgli Jugoslaviju. I otuda na sve strane simbol Z, otuda odbijanje da se prihavti da je Rusija izvršila brutalnu agresiju nad Ukrajinom, odatle skoro unisona podrška Putinu, koji je oličenje tiranina i autokrate koji ne preza da čitav svet uvuče u rat globalnih razmera. Otuda nemoć da se saoseća sa ukrajinskim narodom, koji je jednako slovenski i bratski kao ruski, ali, kako, zaboga, očekivati saosećanje prema Ukrajini i njenim građanima i građankama, kad većina ovde nije saosećala sa Bosnom i Hercegovinom i dojučerašnjim rođacima, komšijama i prijateljima? Kako saosećati sa drugima, kad više nije ostalo saosećanje za sebe samog, kako od nekoga ko je izgubio kapacitet za vlastito bitisanje, očekivati da ima empatiju za bilo šta ili bilo koga drugog?
Beograd je preplavljen ruskim i ukrajinskim izbjeglicama, koje su u Srbiji pronašle utočište, stoga zajedničkim aktivizmom pokušavaju da prikažu da su protiv rata. No, pedeset nijansi nacionalizma u Srbiji ne želi ni da čuje da postoje ruski građani koji se protive tom ratnom ludilu. Postoje li sličnosti između Miloševićeve agresije iz devedesetih i sadašnje Putinove?
Postoje, naravno. Radi se gotovo o identičnoj matrici i ova dva ludila su, u svojoj suštini, identična. Kroz progandne aktivnosti, kroz mrežu potčinjenih i uzurpiranih medija, preko dobro plaćenih “novinara“ i PR stručnjaka i spin doktora, mesecima, pa i godinama, javno mnenje se truje dezinfomacijama, lažima i poluistinama koje se izvrću po potrebi, sve dotle dok većina stanovnika Srbije/ Rusije nije poverovala u konstrukte da se njihovi vladari i nihove zemlje bore protiv zla, fašizma, nacioanlizma, tiranije… u okruženju i da je ta borba legitmna, etički opravdana i etički poželjna, da je to jedini izbor i da nema dileme da je to pravedna borba, a da su ciljevi plemeniti i vizionarski. Narodima kakvi su i ruski i srpski, koji su u svojim ranijim, a pogotovu u skorijim sitorijama, stravično stradali i koji su zaista bili žrtve, lako ćete pokrenuti mehanizme koji traže da se naplate te žrtve, kako sam već govorila. Ako tome dodamo decinijsko siromaštvo, izolaciju i samoizolaciju (pogotovu prisutne među ruskim narodom), odsustvo kontakata sa drugim narodima, nedostatak putovanja i učenja kroz putovanja, postaje prilično jasno kako je, zapravo, lako da se manipuliše masama. Da ne ulazim u savremene psihološke veštine i tehnike kojima se podvrgavaju savremeni političari, očaranost medijima i pristanak da neko drugi umesto nas razmišlja i odsustvo svake naznake kritičkog promišljanja, daće savršenu podlogu za ono što je Milošević radio devedesetih, a Putin radi poslednjih dvadesetak godina. I jednako kako je Milošević svoje ubilačke i razorne pohode opravdavao borbom da sačuva Jugoslaviju i da se sveti za zna naneta Srbima, Putin sa identičnom retorikom truje svoj narod, govoreći im da se sveti Ukrajincima za “nacističke zločine nad ruskim narodom“ i tako opravdavajući navodnu denacifikaciju Ukrajine. No, iza tih pohoda ne stoji ništa drugo, do sumanuta i anticivilizacijska težnja da se okruženje stavi pod vlast jedne drzave, jednog naroda i jednog vladara, da se obezebdi potuno kontola nad tuđim teritorijama i da se upravlja resursima drugih naroda. Radi se o običnom razbojništvu i pljački, s jedne i kompleksima i megalomskim i sumanitim ambicijama samozvanih vladara, s druge strane.
Ekstremizmi rastu svuda, nažalost, to više nije tajna. Region je preplavljen naci–klerikalnim grupacijama, koje takoreći ne dozvoljavaju društvima da se pomaknu iz plemenskog načina razmišljanja. Gdje Vi vidite rešenje za tako nešto?
Postoji samo jedan način da se društvo promeni, a to je da se mi, svako od nas menja i da tako iznedrimo kumulativni efekat promena. Već sam govorila da je Srbija, onakav kakvu smo je znali, na umoru. To isto mislim i za čitav region. Mnogo zla i besmisla nagomilanog na jednom prostoru, naprosto, u jednom trenutku mora da implodira. I to nije društvena, već prirodna kategorija, to je deo prirodnih zakona, a društva kao deo prirode, htela ili ne, moraju da se poviniju tim moćnim pravilima života. Mnogo veće i silnije imperiju su nestajale, a to urušavanje se uvek i bez izuzetka dešavalo u samo centru moći. U suštini, jedno ljudsko biće, ali društvo, može biti pokoreno samo onda kada to dopusti. Ljudi su iskazivali neopisiv stepen slobode čaki i u koncetracionim logorima, jer sloboda je isključivo lični izbor i čin dubokog samopoštovanja i introspekcije. Zar stvarno neko može da pomisli da je Aleksandar Vučić u bilo čemu moćan? Zaboga, iz aviona je vidljivo o kakvom slabiću, kukavici i emocionalno osakećnoj osobi se radi. I ne, nije Aleksandar Vučić uzurpirao Srbiju, već su građani Srbije hteli da budu bačeni na pod, da budu zgaženi i omalovažavani. Naravno, uvek ima izuzetaka koji potvrđuje pravilo i uvek ima pojedinaca koji razumeju o kako opasnim pojavama se radi, ali, oni su uvek u manjini. I sve ovo što govorim i mislim o Srbiji, ja vidim i prepoznajem u BiH, Crnoj Gori, Makedoniji, Hrvatskoj. Naši političari, ali i naši verski lideri su naše slike i prilike, oni su naša ogledala i sve ono što su oni, su naše duboke i često nesvesne projekcije. Ako nam se oni ne sviđaju, znači da da se mi ni sami sebi ne sviđamo. Zato je bitno da se svako od nas menja na ličnom planu, na mnogo unutrašnjih nivoa. I zapravo, to i jeste najveći izazov i najteži posao. Svi bismo da menjamo društvo, okruženje, druge ljude, ali, baš nikako ne bismo da menjamo sebe. Transformacija iz gusenice u leptira je zadivljujuća, ali, neohodna je snaga za to, neophodna je svest da će boleti, ali, baš zato će pređeni put i pretpljeni bol dati mogućnost da bolje vrednujemo ono što na kraju postajemo.
Mislite li onda da običan građanin može da pokrene promene?
Jedino i samo običan građanim menja stvari. Oduvek i zauvek. Uvek samo od nas zavisi. Naši izbori, naši strahovi, naši vrednosni sistemi su ti koji od nas čine slobodne ljude ili podanike. Kako starim, sve više razumem da ne postoje revolucije, ili tačnije, da revolucije ne donese promene, da to samo može evolucija. Čak i kada deluje da je se desila neka velika, nagla promena, kakva je, recimo bila veličanstvena renesansa, to se nije desilo preko noći i tek tako. Mnogo je akumuliranog rada, zrenja, truda i želja nataloženo u temelje renesansnog konstrukta. Kada su naša drutva u pitanju, već sam rekla, procesi ipmlodije su počeli i to je ireverzibilno. Mi se moramo spremiti za novo, drugačije vreme, za nove, mlade ljude koji će, sigurna sam, čovečanstvo, pa i ovaj naš region, povesti u dugačijem pravcu. Znam da se mnogi neće složti sa ovom konstatacijom, znam da većina ljudi u to ne veruje, ali, ja bih volela da svako od nas, za početak, vrati veru i nadu u svoja srca. Tako će početi promena, drugog načina nema. Neka svako od nas počne, bar malo jače da voli i uvažava sebe i svoj život, da bar jedan deo grama više voli i uvažava ljude oko sebe, da poštuje i čuva prirodu i sve što nas okružuje, svet će se promeniti. Nemoguće je na starim matricama graditi nove paradigme, nemoguće na lošim temeljima sagraditi kuću koja treba da bude dom i nemoguće je sa balastom besa, ojađenosti, ljutnje i mržnje izgraditi bolji svet. To ne biva i nikada biti neće. Zato, neka prvi korak ka promeni bude da priglimo svoj život i budemo mu zahvalni, čak i kada nam se čini da je neporavedan. Budimo leptiri koji će snagom svojih, još uvek slabih krila, pocepati opne starih mišljenja i matrica ponašanja; boleće malo, ali radujte se novim snažim i blistavim krilima koja će nam dati mogućnost da letimo onoliko visoko i daleko koliko svako od nas želi.
Politički presjek u Novom Pazaru
“Situacija se, kada je politički odnos snaga, donekle izmijenila sa smrću Muamera Zukorlića i sada je omjer snaga nešto drugačiji nego dok je on bio živ. Njega je na čelu stranke koju je osnovao i vodio (Stranka slobode i pravde) naslijedio njegov sin koji ni izbliza nema kapacitete i harizmu svog oca, ali, ta stanka je i dalje uz vlast u Srbiji i jedan je od dvije partnerske političke grupacije Aleksandra Vučića. Drugi je Rasim Ljajić koji prilično stabilno i čvrsto drži vlast u Novom Pazaru, ali takođe ima određeni utjecaj na nacionalnom nivou. Treći i također stari i poznati igrač je Sulejman Ugljanin čiji utjecaj je regionalno koncentrisan i uglavnom ga vidim kroz Nacionalno vijeće Bošnjaka. Ono što mene brine je činjenica da nema novih stranaka i sa novim, mladim ljudima, a posebno stranaka koje bi imale građanski predznak”, kaže Ćorović.
SB
