Endi Vorhol: Umiranje je najsramotnija stvar

6. 8. 1928. – 22. 2. 1987

Endi Vorhol: Umiranje je najsramotnija stvar

Tvorac pop-art kulture, Endi Vorhol, ostavio je neizbrisiv trag u modernoj umetnosti, a svojim privatnim životom, ovaj umetnik slovačke krvi koji je uspeo da ostvari američki san i danas intrigira svoje biografe

Autor: Danilo Mašojević

Najpoznatiji umetnik pop-art pravca koji je obeležio drugu polovinu dvadesetog veka, slavni Endi Vorhol, s pravom nosi nadimak Prince of Pop. Ovaj ekscentrični stvaralac i četvrt veka nakon svoje smrti podjednako intrigira pažnju svetske javnosti. Tokom života Andy je odavao utisak samouverenog i bledunjavog žgoljavca koga ozbiljan svet vuče za nos. Kontroverzan, ekscentričan, eklektičan, neozbiljan, omiljen i antijunak, ali nikada, u čemu se slažu svi biografi, nije bio sposoban  da nekome učini nešto nažao. Intrigirao je svojim delima, muzikom i filmovima, ali i privatnim životom o kome je retko kad i uvek zagonetno govorio. Šezdesetih godina posao je gej ikona, a krajem ove dekade uspeo je da preživi i pokušaj atentata koji je, kako je pokazalo vreme, ostavio veliki uticaj na njegovo psihičko stanje.

Endi se rodio 6. avgusta 1927. u Pitsburgu kao poslednje od troje dece u porodici Andreja Vorhola. Otac, ruski emigrant iz mesta Mikova na području današnje Slovačke, jedva je uspeo da prehrani porodicu, pa u tipičnoj priči trbuhom za kruhom 1914. godine odlazi u Ameriku kako bi pokušao da ostvari američki san. Kao rudar uspeva da obezbedi i dalje skroman, ali bolji život pa mu se u borbi za opstanak sedam godina od odlaska iz rodne zemlje pridružuje i supruga Julija. Usledilo je rođenje Endijeve braće, Pavola 1922. i Johna 1925. godine. Majka se brinula o sinovima, a u retkim trenucima slobodnog vremena pravila je veštačko cveće od papira, farbala jaja, i opuštala se uz ručni rad. Upravo je ona ohrabrivala nesigurnog dečaka u crtanju, bojenju i slikanju nagrađujući ga čokoladicom za svaku sliku u bojanki.

Detinjstvo u rodnom Pitsburgu za Vorhola je bilo prilično traumatično jer mu je već pre sedme godine dijagnostikovan neurološki poremećaj. Nekontrolisani trzaji samo su jedan od simptoma njegove bolesti i baš zbog toga u najosetljivijim godinama Endi propušta nekoliko meseci škole, pa se osamljen i vezan za krevet povlači u sebe. Osim toga, velike ružičaste mrlje koje su prekrivale Vorholovu kožu kao još jedan simptom teškog oboljenja dodatno su poljuljale izgradnju njegovog samopouzdanja. Baš u tom periodu, razvija se njegov veliki strah od bolnica i doktora, a sa samo osam godina doživljava i slom živaca. Porodica, na prvom mestu majka, podstiče ga na oporavak praveći lutke i čitajući mu stripove. Tada se rađa njegova ljubav prema junaku stripova Diku Trejsiju, ali i znatiželja za svet drugačiji od onoga koji vidi u svojoj siromašnoj četvrti maštajući o glamuru koji je cenio i voleo više od bilo čega.

 

– Volim Los Anđeles i Holivud. Tako su lepi. Sve je plastično, ali ja obožavam plastiku. Želim da budem plastičan – govorio je kada je postao pripadnik njujorške elite.

U četrnaestoj godini ozbiljno se okreće umetnosti pa nakon srednjoškolskog obrazovanja upisuje studije komercijalne umetnosti na današnjem Univerzitetu Carnegie Mellon. S diplomom u ruci 1949. godine uputio se prema Njujorku u nastojanju da postane deo umetničke srži ove metropole. A to je na početku značilo rad na oglasima, novinskim reklamama, uređivanju nekih enterijera, a prezime Vorhola menja u jednostavnije i zvučnije Vorhol.

Izrada cipela neobičnih motiva više nadopunjuje njegovu znatiželju za novim i neistraženim nego džep, a nekoliko pokušaja da istupi svojim radom na grupnim izložbama nisu urodili plodom. Tokom šezdesetih godina sve se menja, Endi doživljava potpunu metamorfozu, od običnog ilustratora postaje jedan od najpoznatijih umetnika Amerike. Nit vodilja, u poslovnom i u privatnom životu, bila mu je da ne postoji nedopušteno. Tokom te decenije usledila su njegova najpoznatija dela; Campbell’s Soup Cans, Coca-Cola, portreti ikona kao što su Merilin Monro, Elizabet Tejlor i Troj Donahju.

– U Americi je odlično to što je ta zemlja započela tradiciju u kojoj najbogatiji ljudi kupuju iste stvari kao i oni najsiromašniji. Možete da dok gledate televiziju da vidite reklamu za Coca-Colu i znaćete da i predsednik pije to piće, Liz Tejlor pije Coca-Colu i zamislite, i vi možete da je pijete. Ne postoji novac kojim može da se kupi bolja Coca-Cola od one koju pije propalica na uglu. Sve su one iste i dobre. Liz Tejlor to zna, predsednik to zna, propalica to zna i vi to znate – isticao je Endi svojim u tekstovima.

Daleko škrtiji bio je kada je u pitanju živa reč pa je njegov najzapamćeniji intervju ostao onaj u kojem na pitanja znatiželjnih novinara strogo odgovarao  sa da i ne. Godine 1963. okuplja oko sebe poznate underground ličnosti na centralnom Menhetnu i osniva The Factory. Pisci, slikari, pevači, umetnici na čelu sa Vorholom postavljaju temelje revolucije američke umetnosti i tako počinje era pop kulture koja i danas vlada. Uskoro nabavlja i kameru, pa počinje da snima filmove u kojima su glavne ličnosti mahom osobenjaci poput transvestita i homoseksualaca kojima se okruživao kako bi iz njih crpeo inspiraciju. Obožavao je lepotice koje nisu nužno, kako je govorio, bile šupljoglave, nego one koje su govorile pametno.

Svojom umetnošću Vorhol je predvideo fenomene kao što su cybersex, sukob civilizacija i moć medijske kulture u kojoj će svako dobiti 15 minuta slave, što je danas naša svakodnevica. Ali, sve je to potpuno drugačije izgledalo njegovim rođacima i precima u selu Mikova koji su njegov ekstravagantan izgled, sa perikom na glavi, doživljavali grotesknim.

– Pre dolaska demokratije, njegov rad je bio zabranjen. Nismo ni znali čime se tačno bavi, sem da je slikar, odnosno moler, ni to nam nije bilo poznato – pričale su tetke i rođaci o genijalcu slovačke krvi koji je svojim originalnim stavom prema životu zbunjivao i najbliži krug ljudi. Pitanje njegove seksualne orijentacije oduvek je bilo kamen spoticanja. Kao deklarisani homoseksualac, među prvima je istupio kao gej ikona, ali su zato imena njegovih potencijalnih partnera zauvek ostala nepoznata javnosti, pa zbog toga i spekulacije o njegovoj tek deklarisanoj homoseksualnoj orijentaciji, aseksualnosti, odnosno voajerstvu, nikada nisu u potpunosti odbačene.

 

– Imaginarna ljubav je mnogo bolja nego ona stvarna. Najuzbudljivija je privlačnost između dve suprotnosti koje se nikada ne sretnu – zagonetno je govorio Vorhol. Opčinjenost seksualnošću svakako je obeležila kako njegov rad, tako i karakter, a atentat koji je na njega izvršen pred kraj šezdesetih godina, ostaviće na njegovu ličnost dubok trag. Naime, 3.  juna 1968. Valeri Solanas, Vorholova bliska saradnica, ušetala je u Factory, sačekala svog idola, izvadila pištolj i hladnokrvno zapucala u Vorhola, a onda i u umetnika Marija Amaja. Pre ovoga Solanas je bila marginalna ličnost u Factoryju. Osnovala je grupu, čija je bila jedina članica pod nazivom S.C.U.M. – Society for Cutting Up Men (Društvo za sečenje muškaraca) i napisala je S.C.U.M Manifest, radikalno feministički napad na patrijarhat. Solanas se pojavljuje u Vorholovom filmu iz 1968. godine I, a Man. Nešto ranije pre tog zamalo kobnog 3. juna tražila je da joj vrate scenario koji je ostavila u Endi evom udruženju, ali joj nisu izašli u susret. Scenario je zapravo bio zaturen.

– Imao je preveliku kontrolu nad mojim životom – branila se radikalna feministkinja nakon što je Vorholu zadala ozbiljne povrede grudnog koša. Posle prestanka rada srca i nekoliko operacija, jedva je preživeo.

– Ne dopuštajte sebi taj luksuz da vas neko rani jer će se ubrzo vaš život pretvoriti u javni WC – cinično je govorio nakon toga.

Njegovo zdravlje nakon pokušaja atentata nikada se nije vratilo u prvobitno stanje, a psihičko još manje. Razni stimulansi bili su sastavni deo života svakog od članova kruga kome je pripadao, a Endi nije bio izuzetak. Od alkohola do heroina, to je bila uobičajena pojava tog vremena. Ludi izlasci u čuveni Studio 54 uvek su uključivali kokainsko eksperimentisanje. Tri martinija umesto ručka obeležila su njegov život, a bol i stres koji je pretrpeo nakon rana zadobijenih u atentatu poslužili su kao dobar izgovor za svakodnevnim posezanjem za pilulama protiv bolova koje su mu ujedno omogućavale rad noću.

– To je moj demon, noć. Noćima čekam inspiraciju kao insekt, a onda skačem i napadam. Ne mogu to da kontrolišem – priznao je u jednom od retkih trenutaka nestabilnost svoje psihe. Atentat ga je vratio i njegovim izvornim katoličkim korenima, a kako je vreme prolazilo, sve više je polagao u veru, a to se pred kraj života pretvorilo u svojevrsnu opsesiju katoličkim ritualima i papom kao najvažnijim čovekom na svetu. Duboko u sebi držao je do vere koja ga je dodatno vezala za majku Juliju, borio se i sa svojim praznoverjem, što ga je neretko dovodilo na granicu ludila. Odlazak na misu svake nedelje, kao i volontiranje u javnim kuhinjama, skrivao je i od najužeg kruga prijatelja i porodice koji tu nepoznatu stranu njegove ličnosti otkrivaju tek nakon njegove smrti. Za njega je vera bila isključivo privatan izbor pojedinca, a sa smrću obistinio se i njegov najveći strah.

– Umiranje je najsramotnija stvar koja može da vam se desi jer neko dobija privilegiju da se bavi vašim najprivatnijim detaljima – izjavio je.

Pred kraj života patio je od hronične upale žuči. Ovaj zdravstveni problem postao je intenzivan u februaru 1987. godine tokom putovanja u Italiju. U martu je primljen u bolnicu u Njujorku, a sledećeg jutra uklonili su mu žučnu kesu. Sve je išlo u prilog njegovom oporavku jer je satima razgovarao telefonom i gledao televiziju. Ali, tokom sledeće noći komplikacije su dovele do iznenadnog prestanka rada srca, a doajen njujorške umetnosti proglašen je mrtvim u nedelju 22. marta u 6 sati i 31 minut u 58. godini života. Ostao je upamćen kao osnivač pop-arta, čovek neobičnog karaktera koji je u svom ateljeu proizvodio umetnost i skandale. Sa šezdesetak kilograma i  neatraktivnog izgleda uspeo je da zaživi američki san svoga oca, a u umetničkoj Meki postao je simbol svega onoga što se podrazumeva pod umetnošću. Biće upisan u savremenu istoriju kao zvezda čiji se sjaj nikada neće ugasiti, a još manje pasti u zaborav.

Tekst je preuzet sa Story.rs

 

BUKA ARHIVA