Đuro Šušnjić: Vladavina vrline

Istinska demokratija nije ni vladavina većine ni vladavina manjine, već vladavina vrline, pravde i prava koje se temelji na pravdi.

Autor: Đuro Šušnjić

Dame i gospodo, nikada nisam dobio nikakvu nagradu, pa sam molio boga da me mimoiđe i ona na dan strašnog suda. Radujem se ovoj nagradi, jer je prva i jedina. Ipak, najvećom nagradom smatram to što sam celog života radio ono što volim: da svoj život ispunim pitanjima koja mene zanimaju i odgovorima koji mene zadovoljavaju! I da se sto puta ponovo rodim, opet bih izabrao isti životni poziv: da budem kao bog ili profesor, drugo ne dolazi u obzir! Tomas Man tačno veli: „Samo ono što se hoće, postaje uvek sudbina.“ Ja sam živeo za svoj poziv, a ne od svoga poziva. Biti profesor povezano je s brojnim odricanjima. Između imati ili biti ja sam izabrao: biti svoj, svestan posledica koje slede, i koje vode od Prokletija do Rta dobre nade. Zbog toga čitavog radnog veka nisam imao dovoljno ni za hranu, a večeras sam dobio dovoljno i za sahranu. Kad bi mi se prijatelji, poznanici i postdiplomci čudili što jedem mrsnu hranu u vreme posta, odgovarao sam: zašto da se pridržavam malog posta kad je čitav moj život bio veliki post! Ništa se nije promenilo do današnjeg dana: moja penzija, to je premalo za živeti a previše za umreti, taman me drži u ravnoteži. Šta ćemo, univerzitet je kuća razuma i uma, a ne kuća hartija od vrednosti i berza.
Moj otac je često govorio: „Imam tri sina, samo mi Đuro nije uspeo, mnogo čita i razmišlja, a to nije dobro.“ Ja sam mu uzvraćao rečima moga omiljenog pesnika Rajnera Marije Rilkea: „Kad siromašni ljudi razmišljaju, ne treba ih smetati.“ Često od mene mnogi traže govore, predgovore i pogovore, ali niko ne nudi ugovore, osim moga izdavača Čigoje, koji meni objavljuje knjige, a sebi pravi gubitke.

Možda je moj životni poziv nastao iz nesvesne potrebe da volim i da budem voljen, naročito sada, kada sam već ušao u ledeno doba. Oduvek sam bio za ljubav u svim značenjima te magične reči: ljubav je najlepša reču govoru i jeziku ljudskih bića! Jedan persijski mudrac reče: „Ljubav je bolest od koje niko ne želi da ozdravi.“

Pošto su nam svi dani istorijski, ne vidim razloga da i ovaj ne bude takav: nije mala stvar što ste vi ovde i što vam mi govorimo! Da nije Lige eksperata, verovatno se niko ne bi ni setio da vodi brigu o očuvanju univerzalnih vrednosti i ličnostima koje ih ostvaruju u svom životu. Jer usred vreve i vike posebnih i ličnih interesa, istina i smisao ne mogu se čuti. I ovde je ono lokalno nadmoćno globalnom. Čuvati i braniti univerzalne vrednosti ne znači poricati lokalne vrednosti i lično iskustvo – ove se tri ravni svakako razlikuju. Ali iznad razlika koje nas dele stoje zajedničke vrednosti koje nas povezuju: na primer, da je ljubav vrednija od mržnje ili život od smrti, ili pravda od nepravde! Univerzalnu ideju ljubavi mogu da izrazim na svom nacionalnom jeziku i da je obojim ličnim iskustvom. Univerzalnu hrišćansku veru mogu da živim na pravoslavni način i prožmem ličnom molitvom. Univerzalno, nacionalno i lično ne moraju biti u sporu i sukobu. Razlike su na pojavnoj ravni, sličnosti su suštinske. Sličnosti među ljudima nisu brojne kao što su to razlike, ali su sličnosti znatno važnije od razlika, bar što se tiče komunikacije i očuvanja zajednice.

U ovom smislu, istinska demokratija nije ni vladavina većine ni vladavina manjine, već vladavina vrline, pravde i prava koje se temelji na pravdi. Istina, pravda, ljubav i svetost života jesu vrednosti koje ne gube na vrednosti kada se dele: duhovne vrednosti se množe kada se dele! Ovde ne važe ekonomska načela raspodele dobara, jer duh ima vlastita merila raspodele vrednosti. Ovde davati ne znači gubiti: ja sam sve vreme pre/davao svojim studentima svoje znanje a da pri tome nisam ništa gubio!

Biti učen ne znači samo biti školovan za neku struku, zanimanje ili profesiju, da bi se dobila dobra plata i još bolji položaj. Učenost mora biti otelovljenje neke vrednosti. Na primer, biti pravnik je način ostvarivanja pravde kao vrednosti. Biti naučnik znači ne samo misliti o životu nego i živeti svoju misao. Međutim, današnje znanje nije ni informativno ni normativno, ono je u suštini instrumentalno. Zato od mene današnji studenti mogu da čuju samo ono što njih ne zanima. Vida Ognjenovićdobro zapaža kada upozorava: „Mi smo pred večnim ruskim pitanjem: šta da se radi?“

Ako u svakoj kulturi ne bi postojalo nešto zajedničko sa drugim kulturama, onda nikakva komunikacija među njima ne bi bila moguća. A to zajedničko jesu upravo zajedničke vrednosti. Preko tih zajedničkih ili univerzalnih vrednosti ljudi postaju svesni da su braća i sestre jedne velike porodice, to jest čovečanstva. Kao što kaže istočna mudrost: „Svi ste vi plodovi istog drveta, listovi iste grane, cvetovi iz iste bašte, kapi istog okeana.“ Ove vrednosti i norme iz njih izvedene postoje da bi se po njima živelo, a ne da bi se o njima mislilo. Smisao života sastoji se u ostvarivanju ovih vrednosti – bez njih je život besmislen. Ostvarivanje ovih vrednosti gotovo da je jednako definiciji čoveka. Zato se nihilizam i može odrediti kao stanje u kojem su ove vrednosti obezvređene. Entoni Gidens ističe: „Ne bismo imali radi čega da živimo kad ne bismo imali nešto za šta vredi umreti“.

Nastojao sam da, u uzajamnoj nastavi, u kojoj ja učim svoje studente i ujedno učim od njih, prenesem ono najbolje što je duh stvorio tokom vremena. Sve što je čovečanstvo naučilo u svom iskustvu kroz vekove, i pohranilo u svoj jezik, običaje i ustanove, nalazi se nadohvat ruke svakoj mladoj duši, koja se tek otvara pred životom. Jer, vredna teološka, filozofska, naučna i umetnička dela večno su mlada, trajno zeleno drveće spoznaje, cvetovi duha koji ne venu, i koji deluju onoga trena kada im se približi radoznali um.

Ovo vam govori čovek prepun prošlog vremena i uspomena koje ni ovo vreme, prazno i besplodno, ispražnjeno od istine i smisla, nije uspelo da izbriše. Možda moje reči deluju i na vas kao reči iz nekog drugog doba, što znači da nisam vaš savremenik. Nekada su stari muškarci i žene bili živa povest, pamćenje plemena, sećanje naroda, pa im se zbog bogatog iskustva i znanja odavalo posebno priznanje i poštovanje. Danas su oni predmet podsmeha i prezira. Čuje se od strane mladih da su stari istrošili glavnicu svoga života a sada troše samo sitniš, da su proživeli svoju nadu, da je njihov život već bio, da oni više nisu budući, da već idu za svojim sprovodom, da su okrečeni grobovi i pokretni leševi. Više nisu nizašto, već za groblje. Tako govori doba u kome se gaji kult mladosti.

I star čovek, koji valjano misli i oseća, ima pravo na pobunu protiv ovakvog stava, kao što ima pravo na ljubav i suze – to pravo nikad ne zastareva. Sent Bev u svojoj starosti znao je reći: „Volim još cveće, ali ga više ne berem.“ Tomas Hardi je dodao: „Ja bih jako, jako voleo cveće kad ne bih neprestano mislio da će za nekoliko dana uvenuti.“ Montenj je govorio: „Toliko sam star da sam se sa svima već napola oprostio, osim sa samim sobom.“ Ja bih dodao nešto iz vlastitog iskustva: stari ljudi vole duge razgovore, jer dok razgovaraju mogu biti sigurni da su živi! Njihovo sećanje je dugo, a nada kratka. Sećanje, to je ono što starcu ostane kad ga svi ostave. Moja supruga Olja jednom prilikom reče: „Kada svi dignu ruke od tebe, ja ću dići ruku na tebe.“

Ako se život shvati kao jedan dan života, onda nema vremena za gubljenje. Gargantua kaže: „Jedini gubitak vremena što ga ja znam jeste gledanje na sat.“ Kada su novinari upitali Josifa Brodskog „Na čemu sada radite“ odgovorio je: „Na sebi“. Čovek se dva puta rađa. Jednom kao prirodno biće, a drugi put kao kulturno biće: čovek ima dva rođendana! Da bi bio čovek, ljudsko biće mora da zadovolji svoje telesne i duhovne potrebe: telesne da bi bio živ, a duhovne da bi bio zdrav!

Želim da vam nova godina bude bolja od stare, iako znam da neće biti.

 

 

Riječ na dodjeli nagrade „Vitez poziva“ koju dodjeljuje Liga eksperata – LEX, 2008. godine

 

BUKA Arhiva