Poslednjih godina u Evropi je učestala praksa donošenja zakona koji propisuju narative o prošlosti, kojima se uspostavljaju „zvanična sećanja“, navodno po uzoru na zakone o zabrani poricanja Holokausta. Međutim, ispostavilo se da se ova nova vrsta propisivanja ispravnog govora o prošlosti može iskoristiti za razne vrste „pranja istorije“ i nametanje jednog i jedinog odobrenog mišljenja. Tu spada i kontroverzna Rezolucija Evropskog parlamenta o evropskoj svesti i totalitarizmu, kojom su 2009. godine u isti paket stavljeni fašizam, nacizam i komunizam. Ovo je pokrenulo velike debate i čitav pokret istoričara pod nazivom Sloboda za istoriju. Najveća istoriografska imena okupila su se oko ideje da je svako propisivanje istorijskih narativa u suštini ograničavanje slobode naučnog istraživanja i nametanje trenutnih ideoloških opredeljenja, što je suprotno principima slobode misli i izražavanja.
U ovom radu analiziraće se uporedno dejstvo dve politike sećanja i dva korpusa zakona o sećanju u Srbiji i Hrvatskoj. U obe zemlje su uporedo menjana sećanja na Drugi svetski rat i konstruisana nova sećanja na ratove devedesetih, pri čemu i jedno i drugo učestvuju u sadašnjici kao faktori nove nestabilnosti u zamrznutom konfliktu jugoslovenskih naroda.
Da bi se razumeo odnos između Drugog svetskog rata i ratova 90-ih, potreban je kratak istorijski pregled. Jugoslavija je imala svoj posebni Drugi svetski rat. Okupaciji Sila osovine suprotstavio se autohtoni partizanski, komunistički pokret na čelu s Josipom Brozom Titom, koji je gotovo sam, uz malu pomoć Crvene armije na kraju rata, oslobodio Jugoslaviju. Ta pobeda značila je istovremeno tri stvari: pobedu nad okupatorom, pobedu nad kolaboracionistima i, na kraju, pobedu komunizma u Jugoslaviji. Činjenica da se radilo o samonikloj revoluciji značila je izgradnju izrazito snažne politike sećanja utemeljenu na glorifikaciji pobednika – partizana-ratnika. To je postalo jedino dozvoljeno, monopolisano državno i zvanično sećanje po kome su živele generacije. Od Titovih govora na partijskim kongresima na kojima je on propisivao narative, preko zakona o sećanju, udžbenika istorije, spomenika, praznika do đačkih pismenih sastava, ekskurzija ili imena ulica – sve je bilo monopolisano sećanjem na partizansku epopeju koja je „izbrisala“ sve prethodne ili uporedne memorije, koje su bile potisnute u sferu privatnog. Bile su izbrisane i sve „konkurentske žrtve rata“, uključujući i civilne i žrtve Holokausta, a treba podsetiti da je u Jugoslaviji pod okupacijom, ali i zahvaljujući kolaboracionistima, ubijeno 95% jevrejskog stanovništva.
Kada je Jugoslavija počela da se raspada sredinom 80-ih godina prošlog veka, počela je da se kruni i zvanična memorija. „Dedine priče iz rata“, koje su značile revizionistički odnos prema pobednicima, ali u prvom redu prema poraženima, postepeno su kreirale novi obrazac sećanja. Problem je bio u tome što su ta nova tumačenja Drugog svetskog rata, da bi rušila komunizam i Jugoslaviju, istovremeno rušila i antifašizam koji je bio identifikovan s režimom. S narastanjem nacionalizama, narastao je i fenomen koji su analitičari nazvali anti-antifašizam, što je sve više značilo rehabilitaciju pokreta koji su bili ideološki bliski s fašističkim i nacističkim snagama s kojima su tokom rata sarađivali.
Pokazalo se da zakoni o sećanju iz prethodnog perioda nisu izdržali ni prvi napad alternativnih sećanja koja su čekala u privatnoj sferi i drugim džepovima sećanja. To nije bio ekskluzivno jugoslovenski problem posle pada komunizma. Ali ono što je Jugoslaviju bitno razlikovalo od drugih istočnoevropskih društava su dve činjenice: ona je imala svoj autentični antifašistički pokret od samog početka okupacije, pa je novom politikom pamćenja bilo potrebno izvršiti kompletno brisanje i zaboravljanje prošle realnosti, uključujući i oko milion jugoslovenskih žrtava i gotovo potpuno uništeno jevrejsko stanovništvo.
Druga bitna razlika između Jugoslavije i drugih istočnoevropskih država je u tome što se uporedo s padom Berlinskog zida u Jugoslaviji pripremao rat za prekrajanje granica i etničko prekomponovanje ranije multietničkog prostora, što je nužno podrazumevalo etnička čišćenja i nove masovne zločine. Ideologije u ime kojih je pravljen rat iz 90-ih bile su veoma slične onima koje su zastupale kolaboracionističke snage iz Drugog svetskog rata. Zato je revizionističko sećanje na Drugi svetski rat postalo temelj novog rata. Nova, nacionalistička ideologija našla je svoje prirodne saveznike na strani gubitnika u Drugom svetskom ratu.
Kada su se jugoslovenski ratovi 90-ih završili, počela su suđenja za ratne zločine pred Međunarodnim krivičnim sudom za bivšu Jugoslaviju (MKSJ) i pred Međunarodnim sudom pravde u Hagu, gde su države učesnice ratova jedne protiv drugih podigle optužnice za genocid. Pored osude zločinaca, jedan od osnovnih ciljeva suđenja pred MKSJ bio je suočavanje s prošlošću, pomoć tranzicionoj pravdi i pomirenju. Donet je niz presuda koje su osudile počinioce zločina, a prikupljen je i ogroman dokazni materijal koji je dostupan na internetu. Važan podatak za našu današnju temu je i to što je Međunarodni sud pravde u Hagu presudio da se u Srebrenici dogodio genocid.
Uporedo s ovim suđenjima, Hrvatska i Srbija su donele svoje deklaracije i zakone kojima su propisale odnos prema ratovima 90-ih. Ti zakoni o sećanju bili su u dubokoj suprotnosti s onim što je dokazano na MKSJ i sa njegovim presudama. Glavni cilj ovih zakona bio je da se ratovi 90-ih proglase odbrambenim i oslobodilačkim, bez pominjanja zločina i žrtava. Hrvatska je donela dve ključne deklaracije – Deklaraciju o Domovinskom ratu 2000. godine, a 2006. Deklaraciju o vojnoj akciji Oluja, u kojoj su bile poražene snage hrvatskih Srba koje su prethodne 4 godine držale pod kontrolom značajan deo Hrvatske, pri čemu je proterano oko 200.000 hrvatskih Srba, uz oko 600 ubijenih civila. Obe deklaracije imale su za cilj da propišu budući narativ o tim događajima i način na koji se o tom ratu ima misliti. On je ocenjen kao „pravedan i legitiman, odbrambeni i osloboditeljski“, čime su ignorisani nalazi MKSJ i njegove presude koje su govorile o pokušaju osvajanja dela BiH i zločinima nad Bošnjacima i Srbima od strane hrvatskih snaga.
Srbija je 2010, posle velikih pritisaka iznutra i spolja, donela Deklaraciju o Srebrenici, u kojoj se izražava žaljenje zbog tog zločina, ali se on ne kvalifikuje kao zločin genocida, što je od tada postala zakonska osnova za poricanje genocida u Srbiji. Cilj ove deklaracije bio je da se poništi odluka Međunarodnog suda pravde koji je ocenio da je u Srebrenici izvršen genocid, kao i niz presuda MKSJ u kojima je pojedinim srpskim vojnim komandantima suđeno za genocid. Tako su dve najveće države nastale raspadom Jugoslavije i najodgovornije za rat u BiH, Hrvatska i Srbija, za unutrašnju upotrebu skinule sa sebe odgovornost za svoje zločine.
Uporedo s poricanjem zločina u poslednjem ratu tekao je sve intenzivniji proces revizije Drugog svetskog rata. Hrvatski Sabor doneo je nekoliko deklaracija koje se odnose na Drugi svetski rat, ali i značajan zakon kojim je uveden Dan spomena na hrvatske žrtve u borbi za slobodu i nezavisnost. Smisao tih zakonskih odredbi je rehabilitacija poražene, kolaboracionističke strane u Drugom svetskom ratu i njeno proglašenje za najveću žrtvu tog rata. To je pokušaj da se ustaški pokret opere od odgovornosti za zločine, a njegovi pripadnici preobuku u borce za nacionalnu slobodu.
U Srbiji je 2004. godine donet zakon kojim su u pravima izjednačeni partizani i četnici, uprkos tome što je istorijska nauka nedvosmisleno utvrdila četničku kolaboraciju već od prvih meseci okupacije Srbije, kao i njihovo učešće u masovnim zločinima nad civilima nesrpske narodnosti. Time je legalizovana potpuna revizija Drugog svetskog rata, koja je pokrenula promenu imena ulica, spomenika, praznika i udžbenika istorije. Krenule su i sudske rehabilitacije. Rehabilitacija četničkog vođe Dragoslava Mihailovića je sudski okončana, a u toku je sudski proces rehabilitacije predsednika vlade Srbije pod nemačkom okupacijom, Milana Nedića.
Postavlja se pitanje u kakvoj su vezi Drugi svetski rat i ratovi 90-ih i zbog čega u ovom referatu pratim ta dva toka memorijalizacija, zakona i deklaracija u vezi sa njima? Veza je sasvim jasna: budući da između poraženih snaga u Dugom svetskom ratu i snaga koje su vodile ratove 90-ih u velikoj meri postoji ideološki kontinuitet, rehabilitacijom kolaboracionista iz Drugog svetskog rata istorijski se peru oni koji su 90-ih činili zločine, od kojih su ponovo mnogi na vlasti u većini država nastalih na tlu Jugoslavije. Zakoni o sećanju uvek su povezani sa političkim potrebama današnjice, ali u slučaju bivše Jugoslavije postoji opasnost da oni odrede i našu novu, konfliktnu budućnost.
Sada ću ponuditi nekoliko lekcija naučenih iz jugoslovenskog slučaja:
1. Jugoslovensko iskustvo pokazalo je da zakoni o sećanju ne uspevaju u svojoj nameri da društvu nametnu zvanično sećanje. Tačno je da jugoslovenski režim nije bio demokratski, što je umanjivalo poverenje u njegove zakone, ali je empatija prema ogromnim žrtvama Drugog svetskog rata bila iskrena i snažna. Ipak, promena političkog režima razumela se i kao oslobađanje od memorijske, zakonom propisane dogme, što je, kada je Drugi svetski rat u pitanju, stvorilo opasan presedan.
2. Veliki je prostor za zloupotrebe zakona o sećanju. Evropska rezolucija o evropskoj svesti i totalitarizmu se našla kao alat u rukama revizionističkih snaga, koje su antikomunističke, ali idejno bliske fašizmu. Na nedavnom zanimljivom skupu na Sorboni o sećanju na komunizam došlo je do oštre podele između zemalja koje tu deklaraciju podržavaju i u koje je komunizam došao na „ruskom tenku“ i onih u kojima su komunisti bili strana u građanskom ratu, kao što je bio slučaj sa Španijom, Grčkom i Jugoslavijom. Ta debata pokazala je ključnu ulogu konteksta za razumevanje istorijskih kontroverzi, koje zakoni i deklaracije ne mogu da izraze, kao što ne mogu da obuhvate ni sve neophodne finese svojstvene složenosti istorije.
3. Jugoslovensko iskustvo potvrdilo je značaj suočavanja jednog društva s njegovom ulogom u Holokaustu. Ne samo zbog toga što se kroz tu temu senzibiliše društvo i razvija empatija sa žrtvama, nego i zato što suočavanje s tim pitanjem omogućava ukupno kritičko preispitivanje svoje prošlosti. Da je bilo suočavanja s Holokaustom u zemljama istočnog bloka – ne bi bila moguća tako laka i brza promena paradigme Drugog svetskog rata i rehabilitacija onih snaga koje su sarađivale s okupacionim snagama i doprinele uspešnom sprovođenju Holokausta. Time bi i u sadašnjosti bila jasnija linija koja razgraničava fašizam od antifašizma.
4. Istorijski narativi su često u službi sadašnjosti. To posebno važi za zakone o sećanju, koji ne samo da odražavaju današnji vrednosni sistem, već i aktivno učestvuju u njegovom stvaranju. Jugoslovenski slučaj je pokazao kako je zakonsko propisivanje narativa o nekom starijem događaju imalo za cilj istorijsko opravdavanje nekog drugog, novijeg, politički osetljivijeg događaja. Budući da su se ratovi u Jugoslaviji 90-ih vodili sa veoma sličnim idejnim konceptima onima iz ranih 40-ih, rehabilitacija zločinaca iz 40-ih istovremeno je značila i heroizaciju njihovih sledbenika koji su sproveli etnička čišćenja, masovna silovanja i genocid 50 godina kasnije. Tako je starije sećanje iskorišćeno da bi istorijski opralo ono novije, čime i jedno i drugo učestvuju u sadašnjici kao faktori nove nestabilnosti u zamrznutom konfliktu jugoslovenskih naroda.
5. U situaciji u kojoj su o jugoslovenskim ratovima donete prve presude na međunarodnim sudovima, u Hrvatskoj i u Srbiji su donete deklaracije i zakoni koji su relativizovali te sudske odluke, umanjili značaj zločina ili ih u potpunosti negirali. To otkriva još jednu opasnost u vezi sa zakonima o sećanju: oni na nacionalnom planu mogu zadobiti veću težinu od međunarodnog prava. Time se podriva sistem međunarodne pravde, kao i njene institucije, a zemlje koje posežu za tom vrstom samo-indulgencije autistično se zatvaraju u sopstvena uverenja o tome kakva je prošlost bila, čime se izoluju od univerzalnih vrednosti, istovremeno se udaljavajući od racionalnog odnosa prema prošlosti i sadašnjosti.
6. Pokazalo se da bez sveobuhvatnog suočavanja s prošlošću i to posebno sa sopstvenim zločinima, jača opasnost od obnove zamrznutih konflikata. Kritičko suočavanje sa prošlošću nije moguće kada postoje zakoni o sećanju koji propisuju njeno poželjno tumačenje. Jugoslovenski primer jasno je pokazao da nema tranzicione pravde ni pomirenja, kao ni onoga što izvestilac UN za ljudska prava Pablo de Grief naziva garancijama o neponavljanju konflikta – ukoliko se zanemari veoma pažljivo rukovanje prošlošću.
7. Pažljivo rukovanje prošlošću nisu zakoni. Budući da su društva „memorijski pluralna“ zakonsko propisivanje znači da će sećanja drugačija od „legalnih“ biti potisnuta na marginu, gde će čekati svoju novu priliku. Slučajevi kada se ta nova šansa pojavila obično su vrlo dramatične ili revolucionarne promene u jednom društvu, kada postoji opasnost da se u opštoj konfuziji otvori prostor za identifikaciju s opasnim memorijskim sadržajima koji produbljuju konflikte.
Kako se onda, pomoću istorije, postaviti prema kontroverznim pitanjima prošlosti? Grupa istoričara iz svih 12 balkanskih država pokušala je da da odgovor na to pitanje. Ukratko, taj odgovor bi bio: rešenje nisu zakoni o sećanju, već promena obrazovnog sistema, posebno nastave istorije. Novi pristup trebalo bi da pripremi učenike za kritički odnos prema prošlosti, što je sasvim suprotan pristup onome na kome počivaju zakoni o sećanju. Nakon višegodišnjeg zajedničkog rada, prošle godine je ta grupa istoričara objavila dve knjige dodatnih nastavnih materijala koji se odnose na period hladnog rata, ali i jugoslovenskih ratova 90-ih.
Osnovni primenjeni metod je multiperspektivnost, gde smo osetljive i kontroverzne događaje predstavili iz više perspektiva, onako kako ih vide različite strane učesnice čije je tumačenje događaja danas potpuno različito i otvara prostor za nove konflikte. Ovaj metod podrazumeva promenu načina na koji se istorija predaje; ona više ne bi trebalo da bude „jedna, propisana nacionalna istina“, bliža veri nego nauci. Ona bi trebalo da postane dijalog sećanja, različitih viđenja prošlih događaja koji uvek postoje u svakom društvu, kao i među zavađenim društvima i državama.
Ti različiti glasovi realno postoje u svim društvima, a škola bi trebalo da postane prostor u kome bi, na stručan način, trebalo otvoriti prostor za osetljive teme. Time bi se umanjio prostor za manipulacije koje dolaze od raznih nosilaca sećanja, a đaci bi bili spremniji da na razne uticaje odgovore kritički. Time bi se umanjili sukobi i napetosti u društvu, posebno u slučajevima bitnih odstupanja u odnosu „privatnog“ i „zvaničnog“ sećanja, što je tipična situacija nakon pada diktatura ili građanskih ratova, kada značajni „poraženi“ delovi društva potiskuju na marginu svoje manjinsko sećanje. Ali to sećanje ostaje u raznim društvenim džepovima, zbog čega eventualno pomirenje ostaje samo deklarativno i površinsko.
Multiperspektivni pristup traumatičnoj prošlosti ne znači relativizaciju istorijske istine. Kao što je rekao poznati istoričar Kar, „planina različito izgleda kad se gleda iz različitih uglova, ali ona ipak ima jedan oblik“. Dijalog između počinilaca zločina i njihovih žrtava neće izbrisati zločin. Cilj je da se o bolnim temama otvori diskusija u okviru institucije kakva je škola i da se međusobno upoznaju delova društva koji čuvaju svoja sećanja kao kvasac za nove sukobe. Tako se uvodi i dijalog među generacijama koji može da ublaži duboke društvene potrese koji nastaju kada deca postave poznato pitanje: „Tata, šta si radio u ratu?“ Time se amortizuje i neki budući „rat sećanja“ i sprečava neki budući sukob čije bi gorivo bile nerazrešene istorijske traume.
Izlaganje na konferenciji Memory laws. Criminalizing historical narratives / Zakoni sećanja. Kriminalizacija istorijskih narativa, na univerzitetu Kolumbija u Njujorku krajem oktobra 2017.
Peščanik.net
