logo
bios

Držati građane u mentalnom ratnom stanju je element politike diktatorskih režima

Objavljeno prije 1 mjesec . u uto, apr 28th, 2020
Ivan Čolović za BUKU: Držati građane u mentalnom ratnom stanju je element politike diktatorskih režima

Mnogi bi da u vreme korone vladaju tako što će da podviknu, narede, zaprete, jer je to navodno neophodno da bi se obezbedila disciplina i tako spaslo narodno zdravlje.

„Mnogi bi da u vreme korone vladaju tako što će da podviknu, narede, zaprete, jer je to navodno neophodno da bi se obezbedila disciplina i tako spaslo narodno zdravlje. Zato su sada i u demokatskim državama na probi mehanizmi kontrole kojima se obuzdava težnja ka diktaturi. A ta težnja se ispoljava i onda kada se virus naziva neprijateljem, a mere preduzete radi njegovog suzbijanje nazivaju ratom“, rekao je etnolog i politički antropolog Ivan Čolović u intervjuu za BUKU.

Za BUKU Čolović, između ostalog, govori o tome kako stanje sa koronavirusom utiče na ljudske slobode i ljudska prava, o demokratiji u vanrednim okolnostima, politikama koje se vode.

Gospodine Čoloviću, za početak razgovora da Vas pitam kako Vi provodite ove mjere izolacije zbog koronavirusa, koliko je ovaj period uticao na Vaš život?

I ja sam jedan od onih koji, po prirodi svog posla, dobar deo vremena provode u izolaciji. Kao što moji prijatelji znaju,  za mali stan u kome radim u šali kažem da je to moja kelija. Međutim, sad je izolacija prestala da bude stvar mog ličnog izbora i postala stanje koje mi je nametnuto. Time je izgubila smisao. Biti danas izolovan znači biti uključen u stanje u kome su svi drugi, stanje banalnog svakodnevnog iskustva prisilne konfinacije. Tako je izloacija danas postala paradoksalno sredstvo socijalne inkluzije.

Meni, osobi 65+, najviše smeta briga političkih i medicinskih vlasti o zdravlju takozvanih baka i deka. Država je odlučila da me podseti da sam star i slab i da ću, ako zakačim virus, umreti pre nego neki mlađi bolesnik. Ne kaže država, ali nesumnjivo misli da ja nisam sposoban da to shvatim, jer sam mator i izlapeo. Zato je blagoizvolela da mene i ostale matore debile  posebno zaštiti,  da me dodatno izoluje, i da me  – videći da ja ne kapiram da je to za moje dobro – umiri tako što će mi reći da me voli.  

Koliko se kroz ovu situaciju uzdrmavaju temeljne slobode ljudi i ljudska prava, da li su nam ljudska prava ugrožena zbog virusa, ali i odluka vlada zemalja u kojima živimo?

Bojim se da na ovo vaše pitanje nećemo dobiti jasan, a još manje jedinstven odgovr ni posle epidemije. Ograničenja slobode i ljudskih prava razlikuju se od države do države, ali svuda je vlast u iskušenju da prekorači meru neophodnog i opravdanog, odnosno da – kako bi rekao Markuze – sa represije potrebne da bi se savladala epidemija pređe na nadrepresuju, koja je arbitrarni politički dodatak medicinski opravdanim merama. Ne verujem da ćemo ikad saznati koja je cena u ljudskim životima plaćena tamo gde je represija bezobzirna i tamo gde se vlast uzdržava od preterenog uskraćivanja slobode. Problem ovakvih procena je i u tome što ni sloboda ni ljudski život ne vrede svuda isto.
 
Koliko je važno da se u ovom periodu održi demokratija, da društvo ne sklizne u diktaturu jednog čovjeka ili nekolicine? Možda je i bolje pitanje da li je demokratija održana?

Slažem se s onima koji kažu da je vladanje dekretima i naredbama s pozivanjem na disciplinu i s pretnjama neposlušnima duboki poriv svih vlasti. Ova epidemija je učinila da predavanje tom porivu postane iskušenje i za demokratske države. Mnogi bi da u vreme korone vladaju tako što će da podviknu, narede, zaprete, jer je to navodno neophodno da bi se obezbedila disciplina i tako spaslo narodno zdravlje. Zato su sada i u demokatskim državama na probi mehanizmi kontrole kojima se obuzdava težnja ka diktaturi. A ta težnja se ispoljava i onda kada se virus naziva neprijateljem, a mere preduzete radi njegovog suzbijanje nazivaju ratom. To nije samo nevažna retorika, jer se tim jezikom promoviše psihoza ratnog stanja i stavlja do znanja da je danas – a možda i ubuduće –  diskusija nepoželjna, a disciplina i poslušnost obavezne. Kao što je poznato, držati građane u nekoj vrsti mentalnog ratnog stanja je ključan element politike autoritarnih, diktatorskih režima. Dakle, kad proglašavaju odsudni rat protiv neprijateljskog virusa, demokokratije se opasno priibližavaju diktaturama.      

Kako tumačite ponašanje vlade u Srbiji u ovom periodu, ali i u regiji ako stanje pratite regionalno?

Mi u Srbiji imamo predsednika koji je uspostavio sistem vlasti u kome on o svemu odlučuje, da najmanjih sitnica, odnosno, sad se može reći, do najmanjeg virusa. O ovoj epidemiji on govori češće od lekara članova stručnog štaba formiranog radi suzbijanja epidemije. Ali naš predsednik ne govori kao političar, nego kao lekar, rečnikom medicine. Zato ga Svetislav Basara u svojoj kolumni u Danasu zove Vrhovni Antivirus. Naša predsednica vlade je privukla moju pažnju zato što nam uporno poručuje „sedite kući“. Mada je gramatički nepravilan, izraz se odomaćio. Tako je i  ministar Rasim Ljajić, inače u slobodnom vremenu pesnik amater, jednu svoju pesmu posvećenu borbi protiv koronavirusa nazvao „Sedi kući i savi se“. On je, vođen pesničkim instinktom, došao do suštine naredbe „Sedi kući“, to jest da je to poziv da se malo smanjiš, poviješ, pokloniš i slušaš šta ti nadležni govore.   

Mnoge ljude su uznemirile pojave poput zakonski defenisanih mjera o širenju panike, pa su i novinari hapšeni jer su radili određene, da tako kažem, „škakljive“ priče. Koliko se mora dozvoliti sloboda medija u ovim nenormalnim vremenima?

Ne znam kako se u  državama u našoj regiji definiše pravni položaj medija za vreme vanrednog stanja. Međutim, za nezavisne i profesionalne medije – a to su oni koji nisu u službi vladajućih režima –  sa uvođenjem vanrednog stanja situacija se nije bitno promenila.  Oni su navikli da ih vlast sumnjiči za defetizam, manjak patriotizma, lažne vesti i šta sve ne. Nije bilo potrebno vanredno stanje da neki od novinara budu uhapšeni, drugi ostanu bez posla, treći bez kuće. Novinari koje poznajem ne sećaju se normalnog stanja, normalnih vremena.

Vi ste po struci antropolog, bavite se analizom čovjeka, koliko nas je ova situacija sa koronavirusom temeljno poljuljala, imajući u vidu da je cijeli svijet ugrožen, kako ekonomski, tako i društvene, sve je stalo u trenutku?

Da, mene najviše interesuju ponuđeni odgovori na pitanje otkud epidemija i kakav nas svet čeka kad ona prođe. Interesuje me koronavirus kao tekst, kao diskurs. O tome sam pisao u članku „Virus u tekstu“, koji mogu da pročitaju i posetioci vašeg portala.  Čitajući šta se kod nas i u svetu o tome govori, video sam da je ovaj virus oživeo različite kolektivne predstave o kraju sveta,  o grehu i božjoj kazni i mnoge druge. Primetio sam da te predstave više od sveštenika nude laici, mirjani, a među njima posebno oni koji se nadaju da će virus zaustaviti globalizaciju i sa svetske pozornice skinuti  liberalnu demokratiju i civilizaciju zasnovanu na ideji progresa, to jest da će prekinuti dominaciju njima mrskog  Zapada. Eto nam iznenadnog saveznika, raduju se ovi proroci kraja zapadnog sveta, koji će da uradi ono što mi sami ne uspevamo.

Smatrate da li je ova pandemija prodrmala čovjeka da možda počne drugačije promišljati o svom životu, o svojoj ulozi na ovoj planeti, jer priroda pandemiju ne osjeti, mogli bismo reći da joj i godi?

Da, to je jedno od pitanja koja se danas često postavljaju. Ekološki pokreti u svetu iznenada su dobili jak argument u prilog svojoj osnovnoj ideji da čovek uništava prirodu nesvestan da tako uništava i sebe.  Ali, ovde je važno razlikovati neophodnu brigu o prirodnoj sredini, koja je danas jedna od preokupacija najrazvijenijih zemalja, od mita o povratku prirodi, u kome se upravo najrazvijenije zemlje optužuju da uništavaju prirodu da bi se obogatile. To je jedan od najstarijih mitova, mit o prirodnom čoveku, dobrom divljaku, koji će zatim postati dobri seljak, i zloj civilizaciji koja čoveka odvaja od prirode.  A koronavirus je izazvao pojavu novih verzija tog mita. Tako se, na primer, proneo glas da je – od trenutka kada su zbog epidemije zaustavljeni mnogi industrijski pogoni i saobraćaj smanjen – nebo postalo čistije, reke bistrije, rupe na ozonskom omotaču nestale. Ozbiljni ekolozi su demantovali ovu priču o čudesnom povratku prljavog sveta prirodnoj čistoći, ali priča je suviše lepa da bismo je se odrekli.

Koliko je važno i u ovakvim okolnostima održati kritički stav i kritičko promišljanje posebno prema političarima i njihovim odlukama?

Važno je što ima pojedinaca koji otvoreno dovode u pitanje odluke vlasti u vezi sa epidemijom.  Kao što se moglo i očekivati, to su mahom isti oni koji su kritikovali vlast i ranije. Ali, mislim da je takođe važno primetiti da je i odnos mnogih drugih građana prema odlukama vlasti u vezi sa epidemijom latentno, ako ne i otvoreno veoma kritičan.  Ima mnogo nepoverenja u ono što vlast o epidemiji govori i što režimski mediji prenose. A razlog tog nepoverenja je upravo odluka vlasti da se informacije o zarazi filtriraju, posebeno da se ne objavljuju loše vesti, navodno zato da bi se izbegla panika. Međutim,  te loše vesti nađu načina da stignu do ljudi, i pri tom postaju još gore i tek onda zaista mogu da izazovu paniku. Ako je ne izazivaju, to je samo zato što ljudi zbog filtriranja informacija ne veruju ni lošim vestima, a ima i onih koji misle da je reč o namerno puštenoj fami o smrtnoj opasnosti, a da je u stvari u pitanju malo jači grip.  

Kako gledate na budućnost, jeste li optimista ili pesimista po tom pitanju?

Od korone se mnogo očekuje, kao da je ona dovoljno jaka da iz temelja promeni svet. To su nesumnjivo nerealna očekivanja. Možda će ona neke procese da ubrza, druge da uspori, ali smer u kome idemo teško da će biti neki drugi. Ja, na primer, ne mislim da promenim izdavačku politiku Biblioteke XX vek. Uskoro će to potvrditi nove knjige koje spremam za ovo leto. Koje su to knjige možete pogledati na portalu Biblioteke XX vek.

MAJA ISOVIĆ DOBRIJEVIĆBUKU

Copyright 2016 Magazin Plus d.o.o. Sva prava zadržana.
Zabranjeno preuzimanje sadržaja bez dozvole izdavača.

Programiranje: Magazin plus
Na vrh