Ja sam tehno 756. Pretražujući po arhivima kompjutera, koji se nalazi unutar mene, naišao sam, igrom zastarelih brojeva, na podatke u kojima sam otkrio kako su ljudi živeli nekada davno. Moja osećanja i misli su programirani da primaju informacije i da ih obrađuju u skladu sa zakonom i programom virtuelnog grada S606, u kojem sam ja jedan od onih brojeva zaduženih da dostavljaju podatke gradskoj upravi za informacije iz davne prošlosti. Zahvaljujući poslu koji obavljam revnosno, dobijam redovnu količinu kredita i moje informacije kažu mi da sam prilično zadovoljan poslom koji radim.
Moj unutrašnji kompjuter, ugrađen u moje telo, pre nekoliko godina naišao je na ovakav tekst napisan tačno pre 50 godina:
”U to vreme (šezdesetih,sedamdesetih i delom osamdesetih godina dvadesetog veka) ovim putem koji još nije bio asfaltiran, pretežno krave i po neki bik vođeni su na ispašu. Motornih vozila, u odnosu na danas, bilo je vrlo malo, tek tu i tamo. Na selu koje se već uveliko trudio da postane grad, takva povorka bila je već sećanje na protekla vremena, ona u kojima je prosečan stanovnik živeo sa stokom i osećao kao svoju prirodnu dužnost i obavezu da brine o njima. On je od njih dobijao prirodne darove,da ne kažem koristi, a one se, čini se, nikada nisu bunile..Stanovnici mestašca, živeli su ustaljenim tempom, nikuda se nije posebno žurilo, i nije se video razlog tome. Na širokim travnatim livadama, stoka, među kojom je bilo i nešto ovaca i koza, mirno je pasla, a pastir je, u tajnom dogovoru sa kudravim crnim psom, mirno posmatrao, i s vremena na vreme, obilazio oko stada, i povremeno vraćao odbeglu životinju u primereni joj pašnjak. U vrelim letnjim popodnevima čula bi se pesma skakavaca, odnosno, zrikavaca, kako su ih u tom kraju obično nazivali, dok bi leptiri, u zanosu samo njima znanog plesa, obigravali oko čitavog prizora, kao da se bez njh nije mogao zamisliti a kamoli obavljati taj uobičajen, zahtevan i donekle zamoran posao. Po povratku sa ispaše, tokom koje bi se, povremeno, začuo zvuk pruta po telu neke među brižno čuvanom marvom, prolaznici, među kojima je bilo dece sa torbom u ruci, ređe na leđima, radnika koji se vraćaju sa posla, malobrojni vlasnici svojih motornih vozila, zastajali bi, ne uvek strpljivo, da propuste povorku, da prođe najzad i nastavi svojim putem dalje. Među njima bio sam i ja često, koji sam, obično iz daleka video stado, odnosno goveda, i požurivao sebe da pređem ulicu pre njih, kako bih na obližnjoj autobuskoj stanici, dočekao prevoz za obližnji grad. U tom gradu sam, ako ništa drugo, naslućivao mogućnost postojanja nekog drugog života, manje jednoličnog, mada već tada prilično bučnog. Pre svega,u njemu je bilo nekoliko knjižara u koje sam zalazio najrađe, mada sam retko bio u poziciji da kupim neki među željenim naslovima. Ipak, vremenom, zahvaljujući honorarima za ilustracija koje sam crtao za lokalni gradski časopis, uspeo sam da sakupim ličnu biblioteku knjiga.
Čitanjem koliko i posmatranjem, počeo sam da uviđam da svako selo nastoji da postane grad, baš kao što svaki grad nastoji da postane velegrad, a velegrad metropola. Većina ljudi nije odlučivala ni o čemu, već se samo stvarao privid zajedničkih složno donesenih odluka; ta ogromna većina, učena je od detinjstva da je poslušnost i podobnost uspostavljenim i ustanovljenim obrascima jedina vrlina, dok je svaka izričita sumnja ili protivljenje bilo strogo kažnjavano, izdvajanjem, odbacivanjem i podsmehom. Svaka različitost, drugost u odnosu na većinu, dočekivana je, u najbolju ruku, sa podozrenjem. Pojedinac je obeležavan kao otpadnik, u čije se duševno zdravlje, naravno, sumnjalo.
Lep je potok, lepa su ova drveta, šumski proplanci, livada, tišina, vazduh i nebesko plavetnilo kojem plove beličasti oblačci, i lokalna goveda, ali…zar treba i dalje, zanavek, da postoje tako sami za sebe? Šta će reći građani iz lokalnih ili udaljenih mesta kada vide koliko su standardi napretka ovde u zaostatku u odnosu na one razvijene oblike života, kao što su veliki gradovi, na primer?
S novim, modernim vremenima, dolaze i nove uviđavnije, vlasti, koje, razume se, moraju da, u odnosu na one pre njih, gledaju mnogo, mnogo dalje povodom razumevanja takozvane infrastrukture…Napredak se, u velikom svetu, odvajkada izračunavao, pre svega, uvođenjem tehnoloških izuma. Jer, razume se, ljudi nisu goveda, i ne treba ni da žive sa njima, naročito ukoliko što pre nauče da idu u korak s vremenom. A mera društvenog napretka meri se, pre svega, isplativošću koja će biti ostvarena ulaganjem u stručno osposobljene kadrove. Da bi se ta mera realizovala, neophodna je saglasnost i učešće čitavog društva kao i svih njenih izdanaka, to jest institucija.
Tako je uskoro, seoski bistri i pitki potok pretvoren i kanal i usputno mesto za bacanje otpada; put običan, zemljani, kojim su se goveda odvodila na pašu asfaltiran je sa ucrtanim pešačkim prelazima, koja su verovatno dozivala skorašnju izgradnju semafora; posebno zbog đaka koja tuda moraju da idu u školu, koja bi, kažu nadležni organi vlasti, trebala uskoro da bude renovirana, program ponovo reformisan, a dotadašnji udžbenici zamenjeni novim, savremenijim, mnogo korisnijim svima, naročito deci, u nailazećim modernim vremenima na koje je, svakako, neophodno prilagoditi se. Broj stanovnika se iz godine u godinu povećavao, što je zahtevalo izgradnju novih stambenih objekata, pa i čitavih četvrti. Sasvim u skladu sa tim, i broj motornih vozila se, razumljivo, povećavao, što je zahtevalo veći, mnogo veći broj parkirališta i saobraćajnih znakova, supermarketa, kontejnera, kanti za smeće, kafića…ali i mnogo manje očuvanih zelenih površina, posebno stabala i šumskih prostranstava. Vode za piće bila je sumnjivog kvaliteta, pa su građani, bili primorani da kupuju vodu u plastičnim flašama i balonima, koja je bila obično nečije privatno vlasništvo, pogotovo što je gotovo svaki bunar ili pumpa za vodu, bili u zagađenom stanju. Procenat obolelih i umrlih od raka iz godine u godinu se rapidno uvećavao; čak su se i fotografije ljudi mlađe dobi mogle naći na sve brojnijim smrtovnicama. Kupati se u Dunavu nije bilo preporučljivo od strane ekologa, a i rečne ribe bilo je manje nego ikada. Odavno izgrađena fabrika za proizvodnju cementa ložila je na ekološki nedozvoljena ali jeftinija sredstva; škole su izmišljale nove nepostojeće istorije, neka nekada obavezna gradiva i predmeti, kao što su retorika i filosofija, izbačeni su iz školskog programa, a deca su pohađala nastavu samo zarad očekivane ili moguće nagrade za bubanje gradiva koje je bilo ravno zaglupljvanju. Sve institucije društva bile su zasebne celine koliko i fragmenti koje nisu znale za važnost dijaloga među sobom. U narednom periodu društvo se raspadalo iz mnogih razloga, posebno zato što nije bilo mogućnosti zapošljavanja, ali zato što je nova tehnologija učestalije nego ranije,zamenjivala ljude i njihove poslove. Zato se trend napuštanja postojeće države odražavao i na manja mesta u njoj, palanke i gradiće, koje su se toliko trudile da se upregnu u globalni postmoderni lanac tehno napretka.
Ipak, i pored svih nabrojanih nepobitnih činjenica ovog vremena i ovog društva, neki među njima su i dalje bili optimisti. Naročito od vremena kada su se, takoreći, preko noći, pojavile reklame sa lako pamtljivim sloganima koje obećavaju brzu i laku komunikaciju i konekciju posredstvom malih računara, nazvanih pametnim, čijom jednostavnom upotrebom, imaš upravo sve, govorile su jednoglasno, najpre mlađe generacije. Neke računare mogli su da nose sa sobom, dok su druge, glomaznije, ostavljali kod kuće. Ljudi su postali pokretne, otelovljene reklame. I to ne zato što su redovno gledali televiziju, već zato što su svakodnevno, u prolazu, videli onog drugog koji je odavno trampio ličnu neponovljivost, (idetitet i integritet), za onaj kolektivni svudaprisutni. Malecko, slabašno krhko pseudo ja se, bez razmišljanja, bez kritičke distance, probrazilo u veliko moćno pseudo MI. U to vreme svaki se građanin obavezao da u svom telu ima bar devet kablova, budući da je imao, voljom svemogućeg, isto toliko otvora na telu. Onaj koji je u sebi imao najviše dva kabla, rizikovao je da postane fenomen marginalan, usamljen, možda čak i nevidljiv.
Sve u svemu, život se ipak nastavio, samo u bitno drugačijem obliku.
Nekadašnjim zemljanim putevima kojima su goveda, ta dobra i nevina stvorenja, gonjena na ispašu, danas prolaze tehno-goveda.
Veliki je to korak napred za ovu zemlju.”
Nadam se da će ovi nedavno pronađeni podaci u zemljom i betonom zatrpanom podrumu, koji su do danas bili skriveni unutar mog organski ugrađenog kopjutera, poslužiti gradskoj upravi našeg neprednog virtuelnog grada S 606 u sasvim korisne svrhe za koje sam savršeno programiran.
S poštovanjem tehno 756.
Za P.U.L.S.E napisao, nacrtao i obojio: Đorđe Milović
