Dejton: Svačiji i(li) ničiji

Kamo lepe sreće da smo Amerima stvarno bitni bar približno onoliko koliko ovdašnji dežurni teoretičari zavera tvrde.

(Milan Marinković – Buka)

Da je Dejtonski sporazum, odnosno Ustav BiH, neophodno revidirati, ako ne i u potpunosti zameniti novim, ocena je oko koje se slažu mnogi i u domaćoj bh. javnosti, i u međunarodnoj zajednici. Drugo je pitanje koliko je u trenutnim okolnostima to izvodljivo.

Ako se računa isključivo na unutarbosanske mehanizme i spremnost za provođenje bilo kakvih, kamoli ozbiljnih reformi, onda slobodno možemo reći: piši propalo! Aktivn(ij)a pomoć spoljnih, pre svega zapadnih, faktora bila bi više nego dobrodošla, a odgovor na pitanje u kojoj se meri ona može očekivati zavisi u mnogome od toga na koji će se način tokom narednih godina odvijati rasplet tekuće evropske krize, a u širem smislu i od dinamike globalnog procesa preraspodele geopolitičke moći, koji je uveliko u toku.

I pored visokog stepena saglasnosti da se Dejton kao model za ustavno uređenje države BiH definitivno pokazao neodrživim na duge staze, postoje dramatične razlike među akterima u pogledu opravdanosti njegove sadržine u vreme kada je potpisan; pravilnije rečeno: nametnut. Tako, na primer, mnogi u Bosni i Hercegovini, posebno u Federaciji, danas veruju da je Dejtonski ustav zapravo namerno bio koncipiran tako da vremenom neminovno dovede do dezintegracije države, odnosno „mirnog razvoda“ njena dva tzv. entiteta, pa čak i do mogućeg formiranja trećeg (hrvatskog).

Učvršćivanju ovakvog stava među pripadnicima pro-bosanskog dela bh. javnosti dodatno doprinosi insistiranje aktuelnih pro-secesionističkih struktura u RS da ukidanje aktuelnog Ustava ne dolazi u obzir. Iako je gotovo celokupna (veliko)srpska politička vrhuška u vreme njegovog donošenja Dejtonski sporazum smatrala nepovoljnim po njihove „nacionalne interese“, izgleda da im se u međuvremenu ugao gledanja dijametralno promenio, pa danas brane Dejton daleko energičnije i od samih njegovih kreatora sa Zapada.

Motive za ovako drastično redefinisanje vlastite pozicije na srpskoj strani nema potrebe ponovo analizirati: rasvetljeni su nebrojeno puta, iz svih mogućih aspekata.

Ako želimo da realnije sagledamo kompletnu sliku, najpre bi trebalo pokušati da se oslobodimo robovanja ličnim frustracijama i predrasudama, kako bismo mogli razumeti zašto je Dejtonski sporazum takav kakav jeste. A takav je iz prostog razloga što je u datom trenutku, u odstustvu bilo kakve povoljnije, a pritom realne solucije, zapravo predstavljao onu najmanje lošu. Ništa neobično: na Balkanu su sva rešenja obično takva.

To je uostalom jednom prilikom implicitno priznao i sam pokojni Ričard Holbruk. Ovaj poznati američki diplomata objasnio je ključni razlog zašto se drugačiji, to jest bolji, kompromis u to vreme praktično i nije mogao postići. Setimo se da se odnos snaga u bosanskom ratu počeo presudno menjati na štetu srpsko-srbijanskog agresora tek nakon što se Amerika odlučila ozbiljnije umešati, zahvaljujući čemu je usledila vazdušna intervencija NATO. Uspešno okončavši operaciju Oluja, hrvatske oružane jedinice su, ohrabrene sve većim gubicima srpskih snaga u Bosni, krenule u ofanzivu na teritorije koje je do tada držala već dobrano oslabljena i demoralisana Vojska RS.

Amerikanci su, prema Holbrukovom svedočenju, tada shvatili da će, ukoliko tu stvar odmah ne preseku, Bosna biti oslobođena jednog agresora, ali će njegovu ulogu odmah preuzeti drugi; odnosno, umesto „velike Srbije“ dobićemo „veliku Hrvatsku“, što mu u krajnjem, sa stanovišta kako same BiH, tako i Zapada, dođe na isto. Zato je i pala odluka da nema više čekanja i taktiziranja: rat mora biti hitno okončan mirovnim sporazumom, a da bi se to moglo ostvariti bez po Ameriku i Zapad nepotrebnih dodatnih troškova, taj sporazum mora zadovoljavati makar minimum interesa svake od zaraćenih strana. I tako smo dobili nesrećni Dejton.

Holbruk je time ujedno dao posredan odgovor svima iz BiH koji danas optužuju Ameriku da je namerno, na perfidan način, sve vreme zapravo delovala u cilju rušenja Bosne i Hercegovine, a za račun Srba i Hrvata. Interesantno je da, na drugoj strani, srpski nacionalisti, koji u Americi tradicionalno vide najvećeg neprijatelja Srbije i srpskog naroda, po tom pitanju imaju sasvim suprotno mišljenje, bez obzira što im se sam Dejton više ne čini tako strašnim kao onda; o stavu hrvatskih nacionalista nemam dovoljno informacija, pa ga zato i ne mogu ovde komentarisati.

U krivu su i jedni i drugi (i treći). Nema tu nikakve zavere – ni američke, ni masonske, ni vatikanske… Za Dejton su, neko manje, neko više, zaslužni – mada je možda bolje reći odgovorni –  svi. A opet, svi ga se jednako odriču i prebacuju krivicu, upirući prstom na Ameriku i ostale zapadne sile. Zato je Dejton istovremeno i svačiji, i nije ničiji.

Nego kamo lepe sreće da smo Amerima, ali i Zapadu u celini, stvarno bitni bar približno onoliko koliko ovdašnji dežurni teoretičari zavera tvrde. U stvari, bitni smo, ali samo onda kad napravimo neko baš preterano sranje. Valjda se zato tako uporno i trudimo da zaseremo kad god možemo. Da privučemo pažnju po svaku cenu, pošto je očito da sami nismo u stanju da se oko bilo čega dogovorimo sve dok nas neko spolja ne natera.

A i tad najčešće gledamo da zabušimo na svakom koraku.