Kako je onda stvorena saglasnost naroda dovoljna da legalizuje neoliberalni zaokret?
Kako je ostvaren neoliberalizam, i ko ga je ostvario? Odgovor na to pitanje u zemljama kao što su Čile i Argentina, 1970-ih godina, došao je isto toliko jednostavno koliko i munjevito, brutalno i pouzdano: vojni puč koji su podržale tradicionalne više klase (kao i američka vlada), praćen žestokom represijom protiv svih vidova solidarnosti stvorenih unutar radničke klase i urbanih društvenih pokreta koji su ugrožavali njihovu vlast. Međutim, neoliberalna revolucija, nakon 1979. godine, koja se obično pripisuje uticaju Tačerove i Regana, morala je biti izvedena demokratskim metodama. Da bi se desila promena ovolikih razmera prethodno se zahtevala konstrukcija političke saglasnosti, koja bi zahvatila dovoljno širok spektar stanovništva kako bi se postigla pobeda na izborima. Ono što Gramši (Gramsci) naziva „opštim mnjenjem“ (definisano kao „mnjenje u opštem slučaju“) uobičajeno podrazumeva saglasnost. Opšte mnjenje se konstruiše iz dugo ponavljanih praksi kulturne socijalizacije, ukorenjenih duboko u regionalnim ili nacionalnim tradicijama. To nije isto što i „dobro mnjenje“, koje može biti izgrađeno iz kritičkog angažovanja u radu sa svakodnevnim pitanjima. Otuda opšte mnjenje može biti takvo da obmanjuje, zamagljuje ili prerušava realne probleme pod vidom kulturnih predrasuda. [1]
Da bi se zamaskirale druge „stvarnosti“ mogu se pokrenuti pitanja raznih kulturnih i tradicionalnih vrednosti (kakve su verovanje u Boga i zemlju ili pogledi na položaj žena u društvu) ili razni oblici strahova (strah od komunista, imigranata, stranaca i „drugih“). Mogu biti prizvane razne političke parole koje maskiraju specifične strategije u maglovitu retoričku mašineriju. Reč „sloboda“ je u tolikoj meri sinhronizovana sa zdravorazumskim razumevanjem običnih Amerikanaca da se pretvara u „dugme koje elite mogu pritisnuti kako bi otvorile vrata za prolaz do najširih masa“, i na taj način se može opravdati gotovo sve. [2] Na isti takav način je i Buš, u ranijem periodu, mogao opravdati ratna dejstva u Iraku. Stoga Gramši zaključuje da politička pitanja postaju „nerešiva“ kad su „prerušena kao kulturna“. [3] U težnji da razumemo mehanizam konstrukcije političke saglasnosti moramo naučiti kako da izvučemo politička značenja ispod njihovih kulturnih omotača.
Dakle, kako je onda stvorena saglasnost naroda dovoljna da legalizuje neoliberalni zaokret? Kanali pomoću kojih je to izvedeno bili su različiti. Moćni ideološki uticaji kružili su korporacijama, medijima i brojnim institucijama koje čine građansko društvo – kao što su univerziteti, škole, crkve i profesionalna udruženja. „Dugi marš“ neoliberalnih ideja kroz ove institucije, koje je Hajek predvideo još 1947. godine, organizovanje trustova mozgova (uz podršku i finansiranje od strane velikih korporacija), osvajanje određenih segmenata medija i preobraćanje mnogih intelektualaca na neoliberalni način mišljenja, stvorili su misaonu klimu koja je podržavala neoliberalizam kao ekskluzivni garant slobode. Svi ti pokreti su kasnije konsolidovani kroz preuzimanje političkih partija, te, konačno, i samog državnog vrha.
Pozivanja na tradiciju i kulturne vrednosti u svemu tome imala su veliku težinu. Javno otvoren projekat koji bi ciljao na povratak ekonomske moći u ruke uske elite sigurno ne bi dobio tako masovnu podršku. Ali planski osmišljano nastojanje da se promoviše cilj individualnih sloboda mogao je da se primeni na masovnoj osnovi i na taj način zapravo zamaskira težnja za obnavljanjem klasne moći. Pored toga, kada je državni aparat konačno načinio neoliberalni zaokret mogao je da koristi svoje sposobnosti ubeđivanja, kooptiranja, podmićivanja i pretnji u nameri da održi klimu saglasnosti, što je bilo nužno da se obezbedi održanje njegove vlasti.
Dejvid Harvi (David Harvey): Kratka istorija neoliberalizma; preveo Viktor Radun Teon. – Novi Sad: Mediterran publishing, 2012. str. 59-61 (Pripremio: S.B.)
[1] A. Gramsci, Selection from the Prison Notebooks, 1971. 321-43
[2] J. Rapley, Globalization and Inequality: Neoliberalism's Downward Spiral, 2004. 55
[3] A. Gramsci, Selection from the Prison Notebooks, 1971. 149
Prometej
