Foto: Dejan Rakita/Pixsell
Ako objektivno pogledamo u kakvom su stanju Srbija i vaskoliko srpstvo u regionu (srpsko-hrvatski: zemljama mučki ubijene SFRJ), dobićemo prilično neveselu sliku. Siromašni smo, nerazvijeni, zaostali; ne ističemo se u proizvodnji, još manje u inovacijama; oskudevamo u ravnopravnosti, solidarnosti, vladavini prava; ne ide nam od ruke uređivanje društva i države, posle tridesetak godina višestranačja zaglavili smo u gotovo jednopartijskom sistemu i zarobljenoj državi; fali nam i poštovanja prema drugome, lične slobode, mogućnosti za razvoj i napredovanje, poštovanja zakona, tolerancije prema različitostima; demokratija i ljudska prava su takođe deficitarna roba, ima ih sve manje na domaćem tržištu; stenjemo pod jarmom velikog vođe i njegovog preduzeća za pljačku stanovništva i javnih dobara koje se lažno predstavlja kao politička stranka…
Piše: Tomislav Marković
Mnogo toga nemamo, ali u jednom ne oskudevamo – u praznicima. Postojeći svečarski dani nam nisu dovoljni, pa zato stalno uvodimo nove. Najsvežiji praznik pada 15. septembra i nosi malo duži, ali prevashodno patriotski naziv – Dan srpskog jedinstva, slobode i nacionalne zastave. Proslavljao se taj praznik pre neki dan u Srbiji i Republici Srpskoj, ali i diljem srpske vaseljene i srpskih zemalja, od Čikaga do Budve, od Beča do Kosovske Mitrovice, od Marsa do Jupitera i Saturnovih prstenova.
Nazubljeni nacionalni identitet
Praznik je lično osmislio predsednik svih Srba, živih i mrtvih, u Srbiji, svetu, vasioni i predgrađu svemira, Aleksandar Prvi I Poslednji, čovek koji se upravo sprema da postane kralj ujedinitelj Srbije sa Crnom Gorom, a možda i sa još nekim teritorijama koje su u trenutku slabosti pobegle od Srbije glavom bez obzira. Slavio se novi praznik u Beogradu, pored spomenika Stefanu Nemanji, progonitelju bogumila, u natprirodnoj veličini, sve pod sloganom “Aj veseli se, kućni domaćine”.
Među govornicima istakao se gost-domaćin iz Banjaluke, Bosanac Milorad Dodik koji je objasnio zašto ne voli kad mu kažu da je Bosanac, on je Srbin, pravoslavac, ništa ga ne povezuje s tom mrskom rečju: “Mi smo Srbi, nismo ni Bosanci Srbi, kao što nisu ni hrvatski Srbi, već smo mi Srbi koji čuvamo svoj identitet”. Šteta što nije zapevao Baju Malog Knindžu: “Kad sam bio mali znao sam svoj pravac: oni bili katolici, a ja pravoslavac”.
Dodik je objasnio i kakvo se to jedinstvo obeležava ovim praznikom: “Mi imamo svoju Republiku, ali naša zemlja je Srbija. Verujem da je ovo vek našeg ujedinjenja i vek jedinstva”. Dakle, na Dan srpskog jedinstva slavi se buduće rasturanje Bosne i Hercegovine, pripajanje Republike Srpske Srbiji, objedinjenje srpskih zemalja (Srbija, Crna Gora, RS, deo Kosova ako ne može celo, Makedonija je trenutno van fokusa, ali valjda SPC može nešto da preduzme po tom pitanju). Da se ujedinimo, pa da krenemo u nove ratove za teritorije, nismo odavno, nepodnošljivo mirnodopsko stanje traje već decenijama, to pošten srpski nacionalista i profiter ne može više da izdrži. Tako se ispostavlja da nacionalisti misteriozni “srpski identitet” doživljavaju kao nož za klanje: Dodik čuva i oštri nazubljeni identitet kako bi ga u pogodnom trenutku zabio komšijama u leđa.
Paganski patrijarh
Na paradi nacionalizma i kiča besedio je i njegova helikoptersko-desantna svetost patrijarh Porfirije. I on se usredsredio na određivanja identiteta, navodno nacional-hrišćanskog: “Paganski pogled na svet i na čoveka zasnovani su na podelama i potiranju drugih. Principi po kojima mi živimo jesu hrišćanski, jesu jevanđelski i svetosavski”.
Podele i potiranje drugih su osnovno ideološko gorivo svih projekata koje je Porfirijeva firma SPC zdušno podržavala svih ovih mučnih decenija, od Velike Srbije do Srpskog sveta, nije lepo sve to podvoditi pod paganizam, ipak je reč o etnofiletizmu, o klanjanju Naciji, o običnom idolopoklonstvu. Kako u praksi izgledaju jevanđelski principi po kojima žive Porfirije i njegova pastva mogli smo da vidimo 5. septembra na sramnom ustoličenju mitropolita Joanikija na Cetinju, gde su sveštenici Hristovi izveli biblijsko čudo pretvarajući tamjan u suzavac.
Još je rekao pancirni patrijarh: “Dobro je čuti šta drugi govore o nama, ali, pre svega toga, mi moramo upoznati sebe i moramo upoznati svoje”. Ako bi da upoznaje svoje, nek čita Dositeja Obradovića, a što se tiče ovog da je dobro čuti šta drugi govore o nama, reklo bi se da patrijarh slabo čuje.
Rekli su o Porfiriju
Pa da mu pomognemo, evo šta o njemu kaže fra Ivan Tučić na teološkom portalu Polis.ba, povodom narečenog ustoličenja: “Nadasve je tužno što je SPC duboko zagazila na političko područje (i nije jedina takva religijska institucija na Balkanu!) s kojeg će se teško biti vratiti nazad. A povratak bi bio dragocjen, ponajprije za samu Crkvu, ali i za sva društva na prostoru nekadašnje zajedničke države. Očekivanja su bila da će patrijarh Porfirije raditi upravo na tome, ali ako je suditi po ovome do sada, od toga neće biti ništa. Lakše je izgleda ostati na starim utabanim stazama makar one vodile i u propast. Umjesto Kristu, služiti politici i naciji”.
Kada je Porfirije postao patrijarh, fra Ivan Šarčević je u jednom intervjuu rekao: “Koliko poznajem situaciju u Srpskoj pravoslavnoj crkvi, mislim da je monah i teolog, profesor i episkop Porfirije Perić providonosan izbor i ne krijem radost i nadu za poboljšanje naših sveukupnih odnosa. Patrijarhu Porfiriju, međutim, neće biti lagano. Dovoljno je čitati srpske pisce i one od prije, kao i današnje. Teško je biti poglavar naše najveće religijske zajednice u kojoj se, ne godinama i desetljećima, nego barem dva stoljeća politika nametnula kao odreditelj i kršćanstva, vjerničke prakse i crkvenosti, u kojoj je teološki sporan termin simfonijske ili kooperativne koegzistencije Crkve i države, vjere i politike. Politika je učinila da je ova Crkva zapala u tešku tamu etnofiletizma – vjerskog nacionalizma – govorim strukturalno, ne naravno pojedine osobe. Porfiriju Periću bit će teško i zbog toga što dva stoljeća glavno pitanje sveg ovoga prostora, ponajprije dakle teritorija je ‘srpsko pitanje’, odnosno pitanje ‘Velike Srbije’”.
Posle samo nekoliko meseci postalo je jasno da Porfirije neće služiti Hristu, već boginji Naciji i njenom trenutnom prvosvešteniku Vučiću. Slediti Hrista ili zakon inercije – za patrijarha je izbor bio više nego lak. Do konačne propasti i crkve, i naroda, i države.
Laža i sin laži
Okupljenim i neokupljenim građanima obratio se i glavni baja Srpskog polusveta, predsednik svih Srba, Srpkinja, Srpčadi i Srbadije, njegovo predsedničko visočanstvo Aleksandar Vučić. Bio je to red pasivne agresije, red autoviktimizacije, uz podbunjivanje Srba u drugim državama, po oprobanom Miloševićevom receptu koji je doveo do četiri rata: „Hoću da kažem veliko hvala i našem mučeničkom narodu na Kosovu i Metohiji. Ali i veliko hvala svima onima koji nisu smeli da istaknu svoju srpsku zastavu zbog pretnji njihovih režima u regionu, da im kažem hvala jer znam da su njihova srca večeras ovde sa nama i da kucaju za svoj srpski narod“.
Nešto pre praznika, Milorad Pupovac je lepo objasnio da se “svako manifestiranje povezanosti s matičnom zemljom i njenim datumima, koji su važni i za nacionalnu manjinu koja se nalazi izvan granica matične zemlje, treba odvijati u skladu sa zakonom zemlje u kojoj se živi”. Vučića nije briga za zakone drugih država, on ne poštuje ni Ustav Srbije, pa što bi se obazirao na druga zakonodavstva, stari je to huligan i radikal, zakleti protivnik uređene države i mirnog života.
U skladu sa svojom omiljenom narodnom izrekom “Dvaput zine, triput slaže”, Vučić je rekao i sledeće: “Ne treba nam ništa tuđe, samo hoćemo da budemo svoji na svome, ne trebaju nam druge granice. Ne treba nam baš ništa, samo da smemo da kažemo da nosimo srpsko ime i da nosimo srpsko prezime“. Otkad to? Čovek izgradio političku karijeru na promeni granica i propratnim ratovima, na stradanju i smrti, a sad odjednom ne bi ništa tuđe. Suština njegovog političkog delovanja je u otimanju tuđeg, svejedno da li od sopstvenih građana ili od pripadnika nepodobnih nacija. Njegov lični megafon u ljudskom obličju, poznat pod šifrom Aleksandar Vulin, otvoreno govori da će ujedinjenje svih Srba izvesti ova generacija političara s Vučićem na čelu, a ovaj se pravi lud i glumi časnu sestru. U to mogu da poveruju samo njegovi birači i ljudi omamljeni nacionalističkom propagandom, ceo region je pročitao prave namere Miloševićevog i Šešeljevog sledbenika.
Svoju lažavinu Vučić je nastavio i na Instagramu: “To je praznik našeg identiteta, onog u kojem se sjedinjuju jezik, kultura, tradicija, vera, ali i vrednosti na kojima počiva čitavo društvo, vrednosti koje jednu državu čine civilizovanom, uređenom, sposobnom da pamti, ali i da zna šta joj je i zašto činiti”. Čovek razvali državu, uništi poslednje izdanke demokratije, razori ionako derutne institucije da od njih ne ostane ni kamen na kamenu, devastira medije, napravi apokalipsu u svemu čega se dohvati – i onda mirno zbori o vrednostima, uređenju zemlje, civilizaciji. Šta drugo da radi Šešeljev posilni, kad je laža i sin laži.
Ujedinjeni u zločinu
Dok se u podnožju Stefana Nemanje slavilo, parlamenti Srbije i Republike Srpske su obeležili radno, donoseći gotovo identičan Zakon o ćirilici, čija je poenta diskriminacija i zlostavljanje mrske, antisrpske latinice protiv koje traje kampanja već godinama u patriotsko-profiterskim krugovima pakla. Zaštita ćirilice, inače, u zvaničnim dokumentima države Srbije tretira se kao – bezbednosno pitanje, predviđena je i „Strategijom nacionalne bezbednosti Republike Srbije” iz 2019. godine.
Što reče prof. dr Sreto Tanasić, predsednik Odbora za standardizaciju srpskog jezika SANU, u intervjuu “Politici”: „Donošenjem ovoga zakona konačno imamo situaciju da je država rekla kako je srpski jezik sa svojim pismom, ćirilicom, bitan i u samom centru očuvanja i zaštite nacionalnog i kulturnog identiteta. Srpski jezik je dodatno, zajedno sa Srpskom pravoslavnom crkvom, i jedan od najznačajnijih objedinjavajućih faktora u situaciji kada srpski narod ne živi u jednoj državi”. Njegove reči ovako je prokomentarisala Nataša Kandić: “Dilemu nema prof. Sreto Tansić, a i ‘Politika’, da su srpski jezik i SPC objedinjavajući faktor srpskog naroda. Setim se sveštenika koji su blagosiljali Škorpione, a potom usledilo streljanje zarobljenika iz Srebrenice, potom dece i žena u Podujevu. Je l’ nas to objedinjuje?”
Pitanje je retoričko. Da, upravo “nas” to objedinjuje, tj. “njih”, sve one koji ispovedaju nacionalističku velikosrpsku ideologiju, kojim god eufemizmom je krstili: patriotizam, rodoljublje, svetosavlje, srpsko jedinstvo… Oni su ujedinjeni u zločinu, u poricanju genocida u Srebrenici koji bi rado ponovili, u snovima o pokoravanju drugih, u planiranju stvaranja veće države, u razaranju gradova i spaljivanju sela, u stvaranju konc-logora i masovnim progonima, u hladnjačama koje bi opet vozili i masovnim grobnicima koje bi opet kopali, u simpatiji prema najstrašnijim zlodelima.
Neman je opet pred vratima
Njima smrti, ubijanja i razaranja nikad dosta. Još su svoje ubilačke tendencije mrtvi hladni proglasili ni manje ni više nego “srpskim identitetom”, a svakog ko razobličava njihove gnusne laži nabeđuju da je izdajnik i mrzitelj svega srpskog. E, ako je ubijanje golorukih ljudi – “sve srpsko”, i ako smo dozvolili da nam najgori među nama određuju ko smo i šta smo, tako nam i treba.
U sklopu obeležavanja Dana srpskog jedinstva, na Ušću u Beogradu, Vojska Srbije predstavila je deo naoružanja i vojne opreme. Vučić je obišao smotru mašina za ubijanje, zajedno sa ministrom odbrane Nebojšom Stefanovićem, a potom je izjavio: “Neka ljudi vide koliko je veća snaga danas naše vojske nego pre. Danas imamo 25 helikoptera više nego pre neku godinu, a o avionima lovcima i bombarderima i da ne govorim, u čemu je i najveća snaga, kao i u protivvazdušnim sistemima. Kada imate Pancir i druga sredstva protivvazdušne odbrane”.
Dakle, Srbija se naoružava, zvaničnici ponovo lansiraju priču o ugroženim Srbima u regionu, ministri propagiraju promenu granica i objedinjenje srpskih zemalja u tzv. Srpski svet (devojačko: Velika Srbija), pansrpski praznik nacionalnog jedinstva se obeležava smotrom sveže dobavljenog naoružanja, a divljaštvo i zločinstvo se zaogrću velom nacionalnog identiteta. Poruka koju srpski jahači apokalipse šalju povodom Dana srpskog jedinstva jasna je svakome ko želi da je čuje. Mogla bi se sažeti u dve poznate rečenice Slobodana Miloševića sa mitinga na Gazimestanu 1989. godine: “Opet smo pred bitkama i u bitkama. One nisu oružane, mada ni takve još nisu isključene”. Ili, da parafraziram pesnika: Neman je opet pred vratima.
tačno.net
