Da li možemo bez drugih ljudi?

Ljudi su socijalna bića. Svi mi, manje ili više, imamo potrebu za drugim ljudima, za društvom, za različitim vrstama odnosa. Čovek nije ostrvo, čak i onda kada bira da to bude.

Autor: Jelena Orlandić

Predodređeni smo za socijalizaciju još od praiskona i da nismo bili skloni društvu i udruživanju ne bismo preživeli kao vrsta. Kroz istoriju, u neka davna vremena, jedna od najgorih kazni koja je mogla da snađe čoveka bilo je progonstvo. U zavisnosti od stepena razvijenosti civilizacije progonstvo je veoma često značilo smrt.

U savremenom dobu, oblik i način socijalizacije se promenio, ali potreba za odnosima i kontaktom sa drugim ljudima je ostala. Jedan od nužnih uslova za život u savremenom društvu jesu upravo komunikacija i drugi ljudi. Čak i za one koje smatramo introvertnim, nedruštvenim, asocijalnim. S druge strane, ljudi se sve više žale na usamljenost. Ideja da moderno društvo podstiče usamljenost uzima se za apsolutnu istinu. Živimo u milionskim gradovima, a nemamo prijatelja. Kafu pijemo gledajući druge preko kamere na svom računaru. Komunikacija se svodi na mašine i uređaje, sve to dok sedimo u prepunom kafiću. Sami.

Kakvo je mesto bliskosti danas? Da li joj ljudi teže ili od nje beže? Da li je to što su nam dostupni za komunikaciju svi ljudi na ovoj planeti koji imaju internet konekciju pomoglo da bliskost razvijemo ili nas upravo ta dostupnost gura sve dublje u usamljenost i otuđenost?

Želja za bliskošću

Želja da sa nekim budemo bliski je prirodna, normalna i svako od nas je ima makar u određenoj meri. Svako od nas želi da ima prijatelje, da bude voljen, da ima partnera i da ima komunikaciju sa ljudima. Neki to žele malo više, otvoreniji su za komunikaciju, sa više potrebe za akcijom, druženjem, imaju više prijatelja, pričljiviji su. I zovemo ih ekstrovertnim. Postoje i oni koji su više okrenuti sebi, koji su manje skloni komunikaciji, povučeni, stidljivi. Rečju introvertni. Pa ipak, to ne znači da i oni ne žele bliskost i komunikaciju. Ipak, biti okružen ljudima ne znači i biti blizak sa njima. Biti blizak znači poznavati drugu osobu, znati i razumeti njene želje i potrebe, imati okvirnu ideju kako će reagovati u određenim situacijama. Poznavati njen sistem vrednosti, stremljenja i planove. Isto tako znači i otvoriti sebe prema toj osobi. Dozvoliti joj da nas upozna onakve kakvi smo, dozvoliti joj da o nama sazna makar sve ono što i mi o njoj znamo. Biti blizak znači poznavati i prihvatati i mane i dobre osobine osobe sa kojom smo bliski. Znači i da ta osoba čini to isto za nas. Sve ovo deluje veoma lepo. Prihvatanje, poznavanje, ljubav, bilo da je ona prijateljska, partnerska, roditeljska… Postoje različite vrste bliskosti.

Biti blizak sa nekim znači dozvoliti nekome da nam se približi i da nas upozna. I tu počinju problemi.

Strah od bliskosti

Potreba za drugim, potreba za bliskošću, veoma je jaka u svakom čoveku. Ali ono što bliskost nosi sa sobom takođe ume i da uplaši. Što smo bliži nekome, to je i strah veći. Postoje različiti razlozi za strah, ljudi će taj strah obajšnjavati brojnim pričama, iskustvima, opravdavaće ga i racionalizovati, ali kada se sve te priče raščlane, na kraju će ostati strah od napuštanja i strah od nestajanja. Šta ovo zapravo znači?

Strah od napuštanja

Kada smo sa nekim bliski, to znači da mu dopuštamo da nas vidi, da bude tu i to znači da mu dajemo deo sebe. Nema tog čoveka na svetu koji nema neku manu. Svi mi imamo i svoje loše strane, svi smo mi nekada u životu pogrešili, uradili nešto loše, nešto čime se ne ponosimo. Dopustiti nekome da nam bude blizak znači i dati mu uvid i u te naše loše strane. I to je jedan od uzroka straha od bliskosti. Onda kada ta druga osoba vidi onaj loši deo nas, razočaraće se, neće nas više voleti, otići će. I odneti sa sobom onaj deo nas koji smo mu dali. A mi ćemo se osećati loše, bićemo tužni i nedostajaće nam ta osoba. Čak i ako ta osoba ne ode, uvidevši te loše strane nas, voleće nas malo manje. Neće nas posmatrati kao pre, i biće slično kao da je otišla.

I onda je sigurnija i po nas bezbednija mogućnost da nikoga ne pustimo blizu, da nikome i ne omogućimo da nas povredi.

Iz svega što ljudi rade – oni imaju neku korist. I svaki put kada donosimo neku odluku, ma kako velika ili mala ona bila, mi nesvesno i strahovito brzo vršimo procenu da li nam se ta transakcija isplati. Jer uvek imamo izbor. Nekad i više izbora. Čak i onda kada smo uvereni da ga nemamo. Kada donesemo odluku, mi smo napravili izbor. Taj izbor uvek ima svoju cenu, jer birajući nešto, mi odbacujemo nešto drugo. Nikada ne možemo imati sve.

Kada donesemo odluku da se ne upuštamo u bliskost, kada odlučimo da ne podelimo sebe i ne prihvatimo drugog, mi smo zapravo time nešto dobili i nešto izgubili, odnosno platili smo cenu. Ono što smo dobili jeste zaštita od potencijalne povrede. Razlog zašto se ljudi plaše bliskosti i zašto je odbijaju gotovo uvek leži u tome da im je ona nekada (davno ili ne tako davno) donela i velik bol. I što je taj bol veći, osoba je spremnija da plati visoku cenu, samo da joj se takva situacija ne ponovi. Dobitak u ovom slučaju je da smo sebi „uštedeli“ bol i patnju. Nećemo biti povređeni, a to veoma često, čak i ako nismo do kraja svesni, ume da bude ogromna vrednost i da bude nešto za šta smo spremni da mnogo toga žrtvujemo.

Najviše primera ovoga imamo u oblasti partnerskih odnosa. Jednom smo se otvorili, dali sebe nekome ko nas je odbacio i potom doživeli gotovo nepodnošljiv bol. Svakome od nas se dogodilo razočaranje u ljubavi. U zavisnosti od stepena u kome je ta patnja bila nepodnošljiva, neki ljudi donose odluku da se zatvore i da im se to nikada više ne dogodi. Odlučuju da se nikada više neće zaljubiti.

Cena odluke

Bezbednost od povrede koju smo sebi stvorili nečim moramo da platimo. U ovom slučaju plaćamo je bliskošću. Odnos sa drugom osobom spada u osnovne ljudske potrebe i kada se odričemo takvih, bliskih odnosa, mi svakako ostajemo uskraćeni za nešto vrlo važno. Bliskost sa drugima daje nam osećaj sreće, povezanosti. Ona je podsticajna i služi nam tome da budemo u kontaktu sa svetom i sa realnošću, služi nam i tome da nas tera na razvoj i gura napred, u nova iskustva iz kojih učimo i saznajemo. Onda kada nismo povezani sa drugima postajemo ostrvo, onda kada odbacujemo druge težimo da se izolujemo. Određena doza samoće (mada ne i usamljenosti) nije sama po sebi nezdrava, niti je problem, al, kao i sa većinom stvari, postaje problem onda kada postane ekstrem.

Što je veći bol koji smo doživeli, to će veći biti strah od bliskosti, a onda će samim tim i naša izolacija od sveta biti veća. Ovo je začarani krug koji se teško prekida. A cena koju plaćamo za iluziju bezbednosti s vremenom postaje prevelika. Ljudima je u prirodi da budu u zajednici, i duga izolacija ili makar samo osećaj izolovanosti ne može dovesti do suštinskog zadovoljstva životom. Bliskost, pa makar bila i ograničenog vremenskog trajanja, daje određeno zadovoljstvo koje ne može da se zameni ničim drugim, ili bar ne dovoljno uspešno da bi nam dalo osećaj da autentično živimo i da ostvarujemo sebe onakve kakvi smo. Postoje i drugi putevi da se ovo postigne, ali samo onda kada postoji balans. Isto kao što nećemo biti stvarno zadovoljni svojim životom ukoliko samo radimo, ma kako uspešni u poslu bili, nećemo biti zadovoljni ni kada se samo družimo i ništa ne radimo, ma kako divne prijatelje imali.

Onda kada sebe uskraćujemo za bliskost sa drugom osobom, sebi oduzimamo mnogo i stoga je cena koju plaćamo prevelika. Osim što je potreba za bliskošću prirodna, ona nam donosi i mnogo pozitivnih stvari u život i daje mu određene boje i nijanse koje inače ne bi imao.

 

Važnost straha

Strah je jedna od bazičnih ljudskih emocija i, kao i svaka emocija, ima svoju svrhu. Ljudska vrsta ne bi opstala da joj priroda nije dala strah, isto kao što ne bi opstala i da joj nije dala potrebu za drugim ljudima i za bliskošću. Jer šta bi bilo da se nikada ničega nismo plašili? Šta bi bilo da se ne plašimo da nas, na primer, može udariti auto dok prelazimo ulicu? I naravno, šta bi bilo da se u praistoriji nismo plašili divljih životinja?

Strah, čak i danas, ima svoju svrhu i pomaže nam da ostanemo živi. Ipak, treba reći i to da u današnje vreme postoji mnogo iracionalnih strahova i da se ljudi plaše i onih stvari koje im ne mogu stvarno naškoditi. Preveliki strah od toga da ćemo biti povređeni sprečiće nas u tome da budemo bliski sa nekim ko nas možda i ne bi povredio. Strah ima svoju svrhu, ali se lako dogodi i da je prevaziđe. Nekada nas strah koči i sprečava u postizanju kvalitetnog života i prestaje da ima svoju stvarnu funkciju da nam život sačuva. A mi sami moramo da nađemo pravu meru koji ćemo komad sebe dati strahu, a koji nekom drugom da bismo postigli bliskost. Ali ako preteramo u bilo kom pravcu, imaćemo problem. Jer šta kada smo sa nekim previše bliski?

Strah od nestajanja

Druga vrsta straha od bliskosti je strah da ćemo postati toliko bliski, toliko isti da ćemo izgubiti sebe, svoju individualnost i ličnost i da ćemo postati taj drugi. To je strah od stapanja sa drugom osobom i strah od gubitka sebe. Ovaj straj je razvojni i nekada davno, mnogo davno, dok smo još bili bebe, imao je smisla. Danas, daleki odjeci tog straha navode nas na gubitak granica i probleme u bliskim odnosima sa drugima. Navode nas na preteranu posesivnost. Ili na to da bežimo glavom bez obzira od nekoga jer imamo utisak da taj želi da nas pripoji sebi, da će nas nestati. Ovaj strah se razvojno ranije javlja, i samim tim, ova vrsta straha stvara veće probleme u odraslom dobu i u odnosima sa ljudima, posebno u partnerskim odnosima. Toliko da iz toga imamo priču koja postaje kliše – žene žele da pričaju o emocijama, da budu bliske, da se stope sa partnerom i postanu jedno, dok muškarci beže od toga, užasnuti i vide kao najstrašniju ideju rečenicu – treba da pričamo o nama. U realnosti, međutim, stvari nisu ovako podeljene. Svako od nas ima u sebi, u nekom stepenu, strah od nestajanja, nezavisno od pola, ali zavisno od stepena zrelosti. Isto tako svako od nas ima i strah od napuštanja.

Kakav ćete život voditi i koji deo sebe ćete podeliti, kom strahu ćete prepustiti ili nećete prepustiti vođstvo – samo je vaša odluka. Važno je da ne dopustite da oni utiču na kvalitet vašeg života i da, ukoliko ne možete da ih prevaziđete, ukoliko su suviše jaki, potražite pomoć, psihoterapeuta ili savetnika, jer je, mada vam može delovati da nije tako, to ipak mala cena za zadovoljstvo životom koje vam bliskost može pružiti.

Popijte kafu sa nekim danas, ispričajte mu nešto o sebi, dajte mu mali komadić sebe, videćete da vredi.

 

 

Jelena Orlandić, dipl. psiholog i psihoterapeut O.L.I. Integrativne Psihodinamske Psihoterapije

 

Tekst je preuzet sa Danas.rs