Dejvid Hjum je rođen 1711. u Edinburgu, u Škotskoj; savetovali su mu da studira pravo ali se on opredelio za filozofiju; u vreme dok je u Bristolu pokušavao da postane trgovac (1734-7) napisao je i svoje glavno delo (Rasprava o ljudskoj prirodi) koje je objavio nakon povratka u London. Posle neuspeha kojim je propraćeno ovo delo, pisao je manje spise moralnog, političkog i političko-ekonomskog sadržaja; iako slabija, ta dela su bila bolje primljena. Nakon nove prerade svog glavnog dela (1748-51) nije uspeo da postane profesor u Glazgovu, već je izabran za bibliotekara advokatske komore u Edinburgu 1752. Tada je počeo da piše Istoriju Engleske (1754-63) kao i Prirodnu istoriju religije (1757); od 1763. do 1766. radi kao sekretar u engleskoj ambasadi u Parizu i to je početak njegove popularnosti. U Parizu se upoznaje s Dalamberom, Helvecijem, Didroom i drugim filozofima Prosvećenosti; vraćajući se u domovinu poziva i Rusoa u Englesku, nudeći mu pokroviteljstvo, a Ž. Ž. Ruso, u to vreme teško bolestan, optužuje ga za učešće u navodnoj zaveri kako bi ga ubio; od 1767. Hjum je pomoćnik državnog sekretara, a nakon penzionisanja 1769. vraća se u Edinburg gde je i umro 1776.
Činjenica da je Hjum svoje glavno delo prerađivao u više navrata i menjao mu naziv (Traktat o ljudskoj prirodi (1739), Ogled o ljudskom razumu (1748) i Istraživanja o ljudskom razumu (1751)), više no jasno govori o značaju koji je pridavao ovom spisu i shvatanjima izrečenim u njemu. Hjum smatra da je nauka o ljudskoj prirodi daleko važnija no fizika i ostale nauke, jer sve druge nauke zavise od ljudske prirode; stoga istraživanje ljudske prirode vidi kao svoj primarni zadatak. Hjum polazi od toga da ljudski razum sadrži samo opažaje (percepcije) koje on deli na utiske (impresije) i ideje a razlika među njima jeste u intenzitetu kao i u redu i vremenskom sledu po kom se javljaju u našem razumu. Utisci su oseti, afekti i emocije koji nastaju u našoj duši a ideje su njihovi odrazi u mišljenju i suđenju i one su uvek individualne ili pojedinačne. Posledica toga je smanjivanje razlike između osećanja i mišljenja i ta razlika svodi se na stepen intenziteta: osećati, znači imati jače doživljaje (osećaje), a misliti znači imati slabije doživljaje (ideje); stoga svaki doživljaj ima dvostruki karakter: oseća se kao utisak i misli kao ideja.
Hjum postavlja pitanje: zavise li ideje od utisaka ili obratno, i odgovara: primaran je utisak a ideja zavisi od njega; jednostavni utisci prethode njima odgovarajućim idejama i to znači da sve jednostavne ideje posredno ili neposredno slede iz njima odgovarajućih utisaka. Tako se odbacuje racionalističko shvatanje o urođenim idejama budući da ideje mogu nastati tek nakon što su se pojavili utisci.
Sve naše ideje, smatra Hjum, izvedene su iz utisaka – elementarnih iskustvenih podataka. Da bismo utvrdili da li se neka složena ideja odnosi na nešto objektivno, treba da pitamo iz kakvih je impresija izvedena. Međutim, ne postoji impresija o duhovnoj supstanciji. Ako pogledam u sebe, ja opažam samo jedno mnoštvo psihičkih događaja kao što su želje, osećaji, misli; ne opažam iza toga neku trajnu supstanciju ili dušu. Ako imamo neku ideju o duhovnoj supstanciji, to se može objasniti duhovnim asocijacijama; ali mi nemamo nikakvu osnovu za tvrdnju da takva supstancija postoji.
Analiza ideje o duhovnoj supstanciji ne zauzima tako značajno mesto u Hjumovoj filozofiji kao što je to slučaj sa njegovom analizom uzročnih odnosa. On pita iz koje je impresije, ili kojih impresijâ, izvedena naša ideja o uzročnosti i odgovara da jedino što opažamo jeste stalna povezanost. Ideja o nužnoj povezanosti takođe pripada našoj ideji o uzročnosti, ali mi ne možemo da ukažemo ni na jednu impresiju iz koje je ta ideja izvedena. Ona može da se objasni preko načela asocijacije: ispitivanjem objektivnih odnosa između uzroka i posledice, mi ne nalazimo ništa drugo do neprestanu povezanost. To znači da načelo uzročnosti ne možemo koristiti kako bismo proširili naše znanje. Hjum tako dolazi do uvida da ne možemo da tvrdimo da su uzroci fenomena supstancije, koje ne samo da nisu nikada opažene već su u principu neopažljive; ne možemo tvrditi ni da bog postoji, u slučaju postojanja boga možemo imati hipotezu, ali nikakav uzročni dokaz nam ne može pružiti izvesno znanje, pošto bog transcendira naše iskustvo.
S Hjumom otpada Lokova i Berklijeva metafizika, pa se i duhovi i tela analiziraju u fenomenalističkom smislu; mi možemo biti sigurni u sasvim malo stvari i može se činiti da iz toga sledi skepticizam. Ali, po mišljenju Hjuma mi ne možemo živeti u skladu s čistim skepticizmom; Praktičan život počiva na verovanjima, kao što je verovanje u uniformnost prirode, za kakvo ne može da se dâ nikakvo racionalno opravdanje. To nije razlog za opovrgavanje tih verovanja; čovek može biti skeptik u istraživanju, ali kad se okrene od akademskih istraživanja on mora da deluje na osnovu fundamentalnih verovanja u skladu s kojima svi ljudi deluju bez obzira kakva su njihova filozofska shvatanja.
Dovodeći u pitanje ontološki značaj principa uzročnosti Hjum dovodi u pitanje čitavu tradicionalnu metafiziku; skeptičkom razumu suprotstavlja instinkt i elemenat alogičnosti povezan sa strastima i osećanjima; naspram Loka koji je tvrdio kako razum treba da bude poslednji sudija i kriterijum u prosuđivanju svih stvari, Hjum ističe da razum treba da bude rob afekata i ne može pretendovati ni na šta drugo do da im služi. Tako je Hjuma skepticizam doveo do iracionalizma. U isto vreme, kod njega nalazimo sve ono što se potom naziva logičkim empirizmom, čime je njegova filozofija izvršila snažan uticaj na anglosaksonsku savremenu filozofiju.
**
Milan Uzelac
Istorija filozofije do Dekarta
Izdavač: Visoka strukovna škola za obrazovanje vaspitača Vršac
