Kultura

Budućnost političke filozofije

BOSTON REVIEW

Od ekonomske krize 2008. i političkih previranja iz 2016. mnogima je postalo jasno da je liberalizam, u izvesnom smislu, doživeo neuspeh. Mnogi ekonomisti su na ova previranja reagovali iznova se fokusirajući na proučavanje nejednakosti, dok su se politikolozi masovno okrenuli problemima demokratije, autoritarizma i populizma. Međutim, anglo-američki politički filozofi liberalne orijentacije nisu puno doprineli ovim raspravama.

Njihovo ćutanje bilo je dobrim delom uzrokovano prirodom savremene političke filozofije – pitanjima koje ona smatra vrednim razmatranja i onima koje gura u stranu. Još od Platona filozofi su postavljali pitanja o prirodi pravde. Ali tokom poslednjih pet decenija, anglofona politička filozofija bila je zaokupljena jednim konkretnim odgovorom na ovo pitanje, koje je ponudio američki filozof Džon Rols.

Rolsovi doprinosi iz sredine 20. veka doveli su do promene paradigme u političkoj filozofiji. Sledeći njegove ideje filozofi su počeli da se bave značenjem pravde i jednakosti u savremenim kapitalističkim državama blagostanja, koristeći ove pojmove da detaljno opišu idealnu strukturu pravednog društva, koja je jako podsećala na neku varijantu socijaldemokratije posle Drugog svetskog rata. Radeći unutar ovog okvira oni su razvili skup apstraktnih moralnih principa koji čine filozofsku kičmu modernog liberalizma. Ove ideje su konstruisane kako bi nam pomogle da uvidimo šta pravda i jednakost zahtevaju – od našeg društva, naših institucija i nas samih.

Ovo je priča o trijumfu: Rolsov filozofski projekat bio je izuzetno uspešan. Naravno, neslaganja među političkim filozofima nisu nestala ni nakon Rolsa; nijansirane i žive rasprave su disciplina u kojoj su filozofi najbolji. Ali tokom poslednjih nekoliko decenija oni su izgradili konsenzus po pitanju fundamentalnih pravila igre i stvorili sliku o sebi kao učesnicima u zajedničkom intelektualnom projektu sa zajedničkim pojmovnim aparatom. Osnovni pojmovi i ciljevi političke filozofije već generacijama se prihvataju zdravo za gotovo.

Ali ako je savremena politička filozofija povezana sa savremenim liberalizmom, a danas se čini da je liberalizam doživeo neuspeh, možda je trenutak da se zapitamo da li je ovim na prvi pogled vanvremenim idejama istekao rok trajanja. Rolsove ideje bile su razvijene tokom vrlo specifičnog perioda američke istorije i njegova teorija je tesno povezana sa posleratnom liberalnom demokratijom. Da li liberalna politička filozofija snosi deo odgovornosti za neuspehe liberalizma kao ideologije? Da li je politička filozofija, kao i sam liberalizam, u krizi i da li je i njoj potreban novi početak? Ako je tako, onda se postavlja pitanje kako će izgledati njena budućnost?

***

Rols je objavio svoju Teoriju pravde 1971, mada je na osnovnim idejama iz ove knjige radio više od 20 godina. Ovih 600 stranica omogućilo je filozofima da rasuđuju o svojim društvima na osnovu dva principa pravde – principa slobode, koji građanima garantuje osnovna prava i slobode, i principa jednakosti, koji zahteva da nejednakosti budu ograničene i ustrojene tako da idu u korist najsiromašnijih članova društva. Rolsova vizija idealno pravednog društva bila je oličena u sistemu demokratski regulisanog vlasništva, u kojem bi nejednakosti bile strogo regulisane i u kojem bi svako mogao da učestvuje.

Rols je svoje tvrdnje podupirao kompleksnim skupom argumenata – od kojih je napoznatija svakako njegova ideja „prvobitnog položaja“, misaoni eksperiment u kojem osobe iza „vela neznanja“ biraju principe pravde po kojima će društvo biti organizovano, regulisano i procenjivano. Kako ilustruju ovi i mnogi drugi pojmovi, Rols je izumeo čitav jezik kojim je transformisao konceptualni rečnik političke filozofije do neslućenih razmera. Do kraja 20. veka objavljeno je bezbroj knjiga posvećenih elaboraciji termina ovog novog jezika.

Jedan od razloga što su Rolsove ideje imale tako dubok uticaj jeste i to što su filozofi verovali da one popunjavaju vakuum filozofske imaginacije. Mnogi politički filozofi smatrali su da je ova disciplina odumrla tokom Drugog svetskog rata, kada je postalo nemoguće misliti o pravdi ili utopiji; zahvaljujući preovlađujućem gledištu antitotalitarizma, bilo kakva progresivna reforma smatrana je prečicom u autoritarizam. U ovom kontekstu, Teorija pravde je viđena kao knjiga koja je udahnula novi život u političku filozofiju i ponudila filozofsku formu snu o pravednom društvu čije su otelovljenje liberali prepoznavali u posleratnoj socijaldemokratiji. Rolsova knjiga i ideje koje se u njoj iznose postigli su uspeh zapanjujućom brzinom: samo deceniju nakon objavljivanja jedna bibliografija je navodila preko 2.512 knjiga i tekstova u kojima se one pominju. Nije preterano reći da je tokom 70-ih godina prošlog veka politička filozofija bila saobražena prema Rolsovom liku.

Njegove ideje i ideje njegovih učenika sačinjavale su doktrinu poznatu kao „liberalni egalitarizam“. Isprva, čitaoci su se pitali da li Rolsovi argumenti funkcionišu, koliko jednakosti zahtevaju i šta u praksi znače – liberalizam, socijalizam ili nešto treće. Tokom vremena, njegova teorija „pravde kao pravičnosti“ i njeni principi slobode i jednakosti primenjivali su se na nove moralne i političke situacije. Logika liberalne filozofije težila je sve većoj apstrakciji i kompleksnosti i gurala filozofe ka rešavanju izazovnih filozofskih zagonetki, kakvih u Rolsovoj teoriji nije manjkalo: koje vrste nejednakosti su nepravedne (a koje dopustive); kako treba oblikovati institucije poput sudova i demokratskih procedura da bi one doprinele individualnom i kolektivnom razvoju; u kakvom se odnosu nalaze pojmovi poput jednakosti i slobode, pravde i pravičnosti, moralnosti i odgovornosti; a tu su bila i klasična pitanja „distributivne pravde“ – ko šta dobija (ne samo u pogledu prihoda i bogatstva, već i u pogledu samopoštovanja) i ko šta kome duguje.

Do sredine 70-ih Rolsove ideje su se proširile u novim pravcima. Neki autori su koristili zahteve za globalnom pravdom, koji su stizali sa globalnog juga, kako bi dopunili Rolsovu teoriju za novo doba internacionalne međuzavisnosti. Drugi su, inspirisani ekološkom krizom, postavili pitanje obaveza prema budućim generacijama i razvijali nove teorije međugeneracijske pravde. Kasnije generacije političkih filozofa dovešće u pitanje Rolsove metode i pojmove, ali su se ovi dugo smatrali zdravorazumskim; čak i oni koji su se suprotstavljali Roslovoj teoriji bili su njome oblikovani. Pred kraj 20. veka anglofoni politički teoretičari radili su u senci njegove teorije pravde, a Rols je postao svojevrsni svetac zaštitnik, vizionar koji je uobličio egalitaristički san o distributivnoj pravdi. „Politički filozofi“, pisao je 1974. libertarijanski filozof Robert Nozik, „danas moraju ili da rade u okvirima Rolsove teorije, ili da objasne zašto to ne čine“.

Aparat koji je Rols izgradio postao je ne samo doktrina koju treba konsultovati povodom svakog novog problema, već i filozofska arhitektura izuzetno fleksibilne i prilagodljive ideologije – savremenog liberalizma. Ova fleksibilnost je činila njenu filozofsku lepotu: pružala je okvir u kojem je bilo moguće odgovoriti na bezbroj specifičnih pitanja. Na ovaj način, Rols je postao sinonim za filozofski liberalizam, a sama politička filozofija počela je da označava jednu vrstu liberalizma.

Međutim, u rolsovskoj obnove političke filozofije bilo je i izvesne ironije. Upravo je 70-ih godina prošlog veka počeo da se urušava socijalni liberalizam koji je, na krilima političkih i ekonomskih uspeha kapitalističkih država blagostanja, uspeo da se nametne kao dominatna politika zapadnih zemalja u posleratnom periodu. Kako su ove države počele da se suočavaju sa fiskalnim krizama i krizama legitimiteta, neoliberalni ideolozi i kreatori javnih politika postajali su sve uticajniji, dok su ideje javnog interesa i zajedničkog dobra postajale slabile. U ovom kontekstu, Rolsov program izgledao je spektakularno loše tempiran. Objavljivanje njegove veličanstvene filozofske odbrane države blagostanja došlo je u predvečerje krize te države: nekima se činilo da knjiga dolazi iz jednog već prohujalog doba i da je to poslednji uzdah jedne umiruće ideologije. Uspeh Rolsove teorije u dolazećim decenijama samo je produbio njenu anahronost: što je u politici bilo manje mesta za socijalne funkcije države, to su utvrđeniji postajali Rolsovi argumenti u političkoj filozofiji.

***

Zato priča o anglo-američkog liberalnoj političkoj filozofiji nije samo priča o filozofskom uspehu. Ona je istovremeno i priča o duhovima, u kojoj Rolsovoj teorija nastavlja da živi kao utvara dugo nakon što su uslovi koje je opisivala – i u kojima je nastala – već nestali. Rols je nameravao da njegova teorija bude dinamična, ali u praksi ona je bila zaposednuta pretpostavkama posleratnog liberalizma i izgubila je kontakt sa realnošću onda kada se sama realnost transformisala.

Liberalni egalitarizam bio je formulisan u vrlo drugačijem društvu od onog u kojem trenutno živimo – u društvu sa stabilnim ekonomskim rastom, nižom ekonomskom nejednakošću, intenzivnijom sindikalnom aktivnošću i većom rasnom i rodnom nejednakošću, u kojem su sistemi blagostanja imali široko rasprostranjenu legitimnost, iako nisu bili dovoljno inkluzivni, dovršeni ili stabilni. Ovo je takođe bilo društvo stvoreno kroz iskustvo rata i imperijalizma, struktuirano Hladnim ratom i održavano dogovorom u Breton Vudsu. Ovaj posleratni liberalizam u kojem je nastala Rolsova teorija nije bio baš ružičasta socijaldemokratija kakvom je danas ponekad zamišljaju.

I zapravo Rolsov sistem demokratski regulisanog vlasništva nikada nije bio prosto odbrana države blagostanja. Njegovi neobjavljeni radovi otkrivaju da je u mladosti, tokom 40-ih i 50-ih godina prošlog veka, on branio mnogo minimalističkiju varijantu liberalizma od one po kojoj ga danas pamtimo. Bio je sumnjičav prema koncentrisanju moći (naročito u rukama države), zabrinut zbog različitih metoda prisile (od strane korporacija, ali i od strane sindikata) i željan društvene stabilnosti. Njegova početna tačka bila je bliže nekim ranim neoliberalima nego socijaldemokratima, mada se vremenom on pomerao ulevo.

Posleratnim godinama je vladala ideologija liberalnog konsezusa: među imućnim belim liberalima se podrazumevalo da su SAD izgrađene na jezgru konsenzusa, ili barem njegove realne mogućnosti. Rols nije bio izuzetak. Filozofija koju je stvorio odražavala je mnoge kontradikcije posleratnog liberalizma i njegovih kasnijih utvarnih života posle smrti, njegovih uspeha i ograničenja. Šezdesete godine prošlog veka, kada je Rols dovršavao svoju teoriju, bile su doba ekonomskog blagostanja, borbe za građanska prava i „velikog društva“, ali one su isto tako bile obeležene i urbanom krizom i masovnim hapšenjima, kao i početkom novog razdoblja deindustrijalizacije i finansijalizovanog kapitalizma u kojem su javne investicije bile srezane, a radnički pokret ugušen. Filozofi koji rade u rolsovskim okvirima računali su na ove trijumfe, ali nisu predvideli njihovu cenu. Kada je Rols po prvi put osmislio svoju teoriju smatrao je da stvari idu nabolje: nakon pokreta za građanska prava uslediće rasno oslobođenje; ekscesi kapitalizma biće zauzdani, a nejednakost ograničena. U trenutku kada je svoje ideje prvi put objavio, 1971, one su već odražavale optimizam jednog ranijeg razdoblja. Ali Rolsova anahronost bila je sastavni deo njegovog uspeha: dok su društveni pokreti iz 60-ih razbijali posleratni liberalni konsenzus, Rolsova teorija – tada još uvek neobjavljena – preživela je ova previranja bez ikakvih posledica. Kada se pojavila, ona je ponudila osnov za novi konsenzus, upravo u trenutku kada su druge liberalne teorije bile u krizi.

Politička teorija rođena iz Rolsove interpretacije posleratnog liberalizma bila je fleksibilna: počela je kao minimalistički liberalizam, ali je mogla da se rastegne i u opravdanje liberalnog socijalizma. Pa ipak, ona je imala specifičan karakter, koji je uticao na budući oblik političke filozofije – fokusirala se na sudske i zakonodavne institucije, dodeljujući manje značajnu ulogu i manju vrednost drugim društvenim, političkim i međunarodnim institucijama. Bila je zasnovana na deliberativnoj viziji politike u kojoj se demokratija sagledava po uzoru na diskusiju. Njen distributivni okvir istisnuo je sve druge načine razmišljanja o dinamici i organizaciji ekonomskog, društvenog i političkog života.

Ovi aspekti Rolsove vizije ograničavali su politike koje je ona bila u stanju da inkorporira ili objasni. Kako je njegova teorija bila sve šire prihvatana, ideje koje se nisu uklapale u ove parametre bile su marginalizovane ili su u potpunosti ispadale iz filozofskog diskursa. Liberalni filozofi su raskrstili sa starijim argumentima i brigama – o prirodi države, političkoj kontroli, kolektivnom delanju, korporativnoj osobnosti i pozivanju na istoriju. Njihovi pojmovni izbori često su imali političke implikacije, bez obzira na političku motivaciju samih teoretičara, koji su neretko upadali u zamku pojmovnih struktura koje su zajednički izgradili. I dok su kasnije generacije nadograđivale argumente svojih prethodnika, filozofska paradigma je dobijala politički oblik koji niko od njenih diskretnih teoretičara nije imao u planu. Ona je imala sopstvenu logiku i politiku na osnovu kojih se određivalo koji se etički i politički problemi imaju smatrati dovoljno zagonetnim da bi zavredeli pažnju filozofa.

Na primer, liberalni egalitaristi su bili skloni da insistiraju da su važna samo institucionalna rešenja aktuelnih nejednakosti; prošle nepravde nisu relevantne i argumenti koji se zasnivaju na istorijskim pravima su se odbacivali. To je značilo da su se odbacivali i zahtevi koje su iznosili Crna moć i antikolonijalne kampanje kasnih 60-ih i ranih 70-ih o isplatama reparacija za ropstvo i druge istorijske nepravde. Ovo je značilo i da su politički filozofi rolsovskog tipa kasnije primedbe na univerzalističke pretpostavke američkog liberalizma pre tumačili kao identitetske izazove jednakosti nego kao kritiku zasnovanu na istoriji imperijalizma i dekolonizacije.

Kako su se filozofske teme konsolidovale, veština baratanja roslovskim pojmovnim aparatom postala je uslov za ulazak u elitne institucije političke filozofije. Mnogi sa margina ove discipline shvatili su da drugačije ideje – marksizam, feminizam, kritičke studije rase, antikolonijalizam, itd – mogu biti uzete u obzir jedino kroz usvajanje nekog oblika liberalnog egalitarizma ili njegovih mejnstrim alternativa. Jednako često rivalske političke vizije ili argumenti nisu bili eksplicitno odbacivani, već akomodirani u okviru liberalno eglitarne paradigme – na način koji ih je lišavao prvobitne snage. Kada su marginalizovane ideje prihvatane od strane liberalnih filozofa često su bile transformisane kako bi se uklopile u širu paradigmu. Analitički marksizam je razmatran samo u meri u kojoj je mogao da se formuliše kao teorija raspodele svojine i tako učini kompatibilnim sa rolsovskim fokusom na distributivnu pravdu. Isto je važilo za demokratske ideje, koje su morale da se učine kompatibilnim sa teorijama diskusije i deliberacije. Kako je britanski filozof Brajan Beri otvoreno priznao u debatama iz kojih je iznikla teorija globalne pravde: da bi se prilagodili kanonu teorije pravde zahtevi teoretičara Novog međunarodnog ekonomskog poretka za temeljnim preokretom u odnosima između globalnog severa i globalnog juga morali su da se „domestifikuju“. Upravo je širina liberalne filozofije istiskivala mogućnost radikalne kritike.

U trenutku konceptualne konsolidacije političke krize 70-ih su u velikoj meri zaobišle anglofone liberalne filozofe. Malo njih je pisalo o krizi legitimiteta i izazovima postindustrijskog društva. Mnogi društveni teoretičari pokušavali su da adresiraju kolaps velikih narativa, i marksističkog i liberalnog – iznova promišljajući temu radničke klase i pomerajući svoje analize rada sa fabrike na školu, zatvor, kliniku i spavaću sobu. Rolsovci nisu mnogo brinuli o ovim kolapsima i društvenim promenama koje su rivalske teorije pokušavale da reše – promenama koje su se ticale klase, kapitala, rada, države ili subjekta. Umesto toga, oni su nudili novi veliki sistem u trenutku kada su mnogi drugi sistemi bili odbačeni. Bar delimično zahvaljujući ovom odbijanju da se uhvati ukoštac sa novim izazovima, liberalni egalitarizam je uspeo da preživi urušavanje posleratnog liberalnog dogovora.

Ovo ne znači da politička filozofija nije bila dotaknuta političkim promenama. Osamdesetih je izvestan broj liberalnih i marksističkih filozofa razvio konkurentski eglitarizam – koji je postao poznat kao „egalitarizam slučaja“ (luck egalitarianism) – konstruisan sa namerom da adresira ograničenja Rolsovog insititucionalnog fokusa, kojim se, kako su ovi filozofi mislili, pojedinci oslobađaju odgovornosti. Oni su proučavali pitanja individalne odgovornosti i kontrole nad izborima. Iako su većinom bili levičari, ovi filozofi su prihvatili individualizujući diskurs odgovornosti, zavisnosti, izbora i tržišnih rešenja, tipičan za novu desnicu. Drugi su pak dovodili u pitanje proceduralizam i marketizaciju u ime zajednice ili ljudskih prava. Škola mišljenja poznata kao komunitarizam postala je dominantna alternativa; njeni zastupnici su davali prioritet zajednici u odnosu na individuu, i društvenom sopstvu u odnosu na atomističko, liberalno sopstvo (iako su se u praksi mnogi libertarijanci vratili idejama od kojih je Rols i sam počeo da bi ih kasnije napustio). Fokus rolsovskih liberala ostao je na pravosudnim, zakonodavnim i demokratskim institucijama i individuama. Ono što je promaklo i njima i njihovim komunitarističkim kritičarima bile su krupne promene u administrativnoj državi i uspon neoliberalnih politika – poput onih kojima su se autsorsovale i privatizovale javne socijalne funkcije, onih kojima su proširene kaznene i nadziračke funkcije države i doseg javne uprave i one kojima su uvedene konkurencija, deregulacija i nove transnacionalne forme klijentelizma i upravljanja.

Ove slepe mrlje nisu sprečile Rolsovu teoriju da postane probni kamen i za njegove sledbenike i za njegove kritičare. Uspon rolsijanizma je stoga priča o trijumfu male grupe belih, uglavnom muških analitičkih političkih filozofa koji su radili na šačici elitnih institucija u SAD i Velikoj Britaniji, naročito na Harvardu, Prinstonu i Oksfordu, koji su konstruisali univerzalizujuću liberalnu teoriju koja je zatim poprimila samostalni život. Oni su, izuzev u svojim razmatranjima o globalnom sistemu, počeli sa tačke na kojoj su bili, fokusirajući se skoro isključivo na severnoameričke i zapadnoevropske države blagostanja. Pa ipak, želeli su da njihova politička filozofija ima širi doseg; pokušavali su da prošire svoje teorije kroz prostor, kako bi one obuhvatile šire zajednice, nacije i međunarodnu politiku, a u krajnjoj liniji i celu planetu. Takođe, pomerali su se i kroz vreme, pozivajući se na prošlost kako bi iznova osmislili budućnost i učinili političku filozofiju što je moguće univerzalnijom. Međutim, na kraju su ostali zarobljeni u kontradikcijama posleratnog liberalizma.

***

Poslednjih godina, međutim, različiti aspekti rolsovske paradigme izloženi su kritici u trenutku kada nova generacija ispituje njene granice. Konsenzus kao njena osnovna pretpostavka i cilj danas izgleda anahrono u svetlu sveprisutnih sukoba. Sumnje su mnoge filozofe povele ka idejama koje je prvih nekoliko generacija rolsovaca ignorisalo.

Neki su proširili Rolsove ideje na korporacije, radna mesta, tržišta rada, finansijska tržišta, algoritme, granice i sindikate kao predmete teorija pravde. Drugi su upotrebili teorije eksploatacije i dominacije kako bi dopunili distributivne principe. Politički realisti su pokušali da vrate politiku u političku filozofiju čineći teorije demokratije osetljivijim na stvarni politički konflikt. Takođe je došlo i do pomeranja fokusa sa raspodele i deliberativnog modela demokratije, koji je o demokratiji mislio po modelu fakultetske slušaonice. U ovim kritikama ukazuje se na ograničenja ranijih faza liberalnog egalitarizma. Možda i ne treba da nas čudi to što je politička filozofija koja se od početka odlikovala obojnošću prema ideologiji, interesima, državnoj prisili, korporacijama i sindikatima – postala teorija idealnog govora odvojenog od politike, ali to danas više nije dovoljno. Problemi koji su nekada bili isključeni iz razmatranja neistorijskom prirodom teorije pravde, danas se iznova preispituju u okviru razmatranja etičkih pitanja – poput reparacija – povezanih sa nasleđem kolonijalizma. Obnavlja se proučavanje ideologije i etike potlačenih, kroz uvide kritičke rasne teorije, feminizma i marksizma.

Dakle, političku filozofi se prilagođavaju neprekidno proširujući egalitaristički okvir u novim pravcima. Ali da li je to dovoljno? Nije baš najjasnije da li rolsovska ideja može da nam pomogne da se suočimo sa potrebama aktuelnog trenutka. Kao i mnoge druge humanističke nauke (zahvaljujući, između ostalog, i ograničenjima profesionalizovanog i sve nesigurnijeg akademskog sistema) politička filozofija nastavlja da se fokusira na rešavanje konkretnih problema pre nego na izgradnju novih sistematskih teorija. Iako su suštinske brige političkih filozofa počele da se okreću ka novim temama, dobar deo debate se i dalje odvija u senci skupa ideja koje odražavaju pretpostavke drugačijeg vremena. Stvarati unutar jedne filozofske tradicije ima svojih prednosti, ali i svojih mana, naročito ako ova tradicija ne uspeva da izađe na kraj sa promenom okolnosti. Konačno, radikali u SAD crpu mnogo više inspiracije iz marksizma nego iz liberalizma.

Dobrim delom ovo je posledica dvosmislenog nasleđa Roslove teorije. Iz naše tačke gledišta, smeštene s onu stranu finansijske krize, liberalni egalitarizam nam se može učiniti savršenim levim liberalizmom za „kraj istorije“, nastalim zahvaljujući Hladnom ratu. U ovom periodu relativne stabilnosti i liberalnog optimizma, kada je politika bila tehnokratska i u znaku novog konsenzusa, liberalni egalitarizam nije izgledao toliko drugačije – samo korak ili dva ulevo – od Klintonovog centrizma ili Blerovog „trećeg puta“. Gradeći svoju teoriju, Rols je želeo da ponudi način procene postepenih reformi društava koje postupno vode pravdi. Do 1990. liberalni egalitarizam je – poput liberalne demokratije – izgledao kao hegemona ideologija, dok se činilo da rolsovska filozofija teži naprosto reformisanju jednog već uspešnog, mada nesavršenog poretka. Iz ove perspektive, liberalni egalitarizam može izgledati kao odgovoran za sužavanje utopijske imaginacije i kao saučesnik u usponu tehokratskog neoliberalizma – osnažujući njegove nepravde, umesto da pomaže u njihovom razgrađivanju. Danas kada se tvrdnje o kraju istorije čine ne samo preterano samozadovoljnim, već i očigledno pogrešnim, politička uloga ovakvog filozofskog liberalizma je neizvesna.

S druge strane, Rolsove teorije mogu se videti i kao dobrodošlo podsećanje na vreme države blagostanja koje je danas, u pustinji strogih mera štednje, steklo skoro utopijsku draž. U današnjoj klimi, distributivni aranžmani koje je zahtevao liberalni egalitarizam – od univerzalne zdravstvene zaštite do besplatnog obrazovanja i široke raspodele kapitala – izgledaju radikalno. Neki tvrde da bi ovi aranžmani mogli ponuditi institucionalne nacrte za nedavno oživljene socijalističke aspiracije britanske i američke levice; korbinizam među svoje teoretičare ubraja i Rolsa.

Ova utopijska draž sama po sebi govori o našoj spremnosti da potcenimo političku razdaljinu koju smo prevalili između posleratnog liberalnog konsenzusa u kojem je rođen liberalni egalitarizam i našeg sopstvenog vremena. Dok se težište pomeralo udesno, Rols i njegovi sledbenici postali su definicija levog liberalizma. Ove ideje su značile nešto drugo u decenijama nakon Depresije i Drugog svetskog rata, nego što znače danas nakon pobede „nove desnice“ i uspeha neoliberalnih napada na institucije demokratske države.

Dakle, suočeni smo sa dilemom: ako neki delovi liberalne filozofije izgledaju povezano sa političkom strukturom tehnokratskog neoliberalizma, drugi izgledaju vrlo prikladno za trenutak dramatične nejednakosti u kojem se nalazimo i koji čezne za univerzalističkim principima. Liberalni egalitarizam svakako ostaje najbolji izvor planova za organizovanje i opravdavanje raspodele svojine i ograničivanje nejednakosti; tokom godina vladavine „trećeg puta“, nejednakost je u politici često ignorisana, ali je filozofi nikada nisu zaboravljali. U ovom pogledu, činjenica da se liberalna politička filozofija nije u potpunosti prilagodila neoliberalnom dobu, predstavlja jednu od njenih prednosti. Anglofona politička filozofija se takođe uporno suprotstavljala denaturalizujućim, antiesencijalizujućim i partikularizujućim intelektualnim pokretima koji su se proširili tokom druge polovine 20. veka. Rolsove univerzalističke i normativne aspiracije preživele su izazove poststrukturalizma i postmarksističkih kritičkih teorija. Dugo je ovaj otpor duhu vremena izgledao kao izraz konzervativizma, ali danas on može poslužiti kao resurs. Ako bi politički filozofi odustali od nekih svojih uvreženih pretpostavki možda bi bili u stanju da se upuste u novi politički poduhvat odbrane svojih dalekosežnih principa društvene pravde – poduhvat koji se ne bi ticao samo opravdavanja, već i ubeđivanja.

Na kraju ostaje pitanje da li bi egalitarna tradicija bila u stanju da se uhvati ukoštac sa krizom naše budućnosti, mada mnogi aspekti rolsovske vizije sugeriraju da ona nije dorasla ovom izazovu. Neki od problema koji nas najviše pritiskaju leže u njenim slepim mrljama. U godinama koje su usledile nakon uspona liberalnog egalitarizma država se proširila, ali je istovremeno bila i privatizovana. Kapitalizam i rad su se transformisali i ova transformacija će se nastaviti, po svemu sudeći na vrlo dramatične i neočekivane načine. Baza ekonomski najugroženijih je u međuvremenu rekonstruisana i valjalo bi preispitati i njen sastav i njenu ulogu kao nosioca promena, pre nego kao prostog primaoca dobara. Politika se menja, dok se autoritarni vladari, radikalni pokreti i novi oligarsi međusobno sukobljavaju u novom međunarodnom pejzažu oblikovanom od strane finansijskih institucija koje nikome ne polažu račune, novih medijskih platformi, novih tehnologija i klimatske krize.

Liberalni egalitaristi poseduju neke alatke koje omogućavaju suočavanje sa ovim izazovima, ali naša pitanja takođe zahtevaju i nove okvire koji odstupaju od onih smišljenih u periodu sasvim drugačijih ideoloških borbi. Vreme je da postavimo pitanje šta treba da učinimo kako bismo razvili političku filozofiju koja odgovara našem dobu.

Autorka predaje socijalne teorije 20. veka na Harvardu. Ovaj tekst je adaptirani odeljak iz njene prve knjige In the Shadow of Justice: Postwar Liberalism and the Remaking of Political Philosophy / U senci pravde: posleratni liberalizam i preobražaj političke filozofije, Princeton University Press, septembar 2019. Piše za The New YorkerThe GuardianLondon Review of Books.

Katrina Forrester, Boston Review, 17.09.2019.

Preveo Rastislav Dinić

Peščanik.net

Tags
Show More

Related Articles

Back to top button
Close
Close