Veliki danski pisac i mislilac Seren Kjerkegor, slavljen kao prvi pravi egzistencijalistički filozof i aktivni zagovornik prednosti vođenja dnevnika, razmatrao je pitanje večite napetosti između pojedinca i gomile. Kjerkegor u svom dnevniku piše o tome kako nas naša nesposobnost za tihu kontemplaciju odvaja od našeg pravog sopstva i umesto toga nas tera da usvojimo ideale drugih, pasivno ih upijajući.
Lamentirajući nad našom tendencijom da preuzimamo vrednosti iz „veoma glasnog govora“ gomile, umesto da „svaki pojedinac ode u svoj tajni kutak kako bi tiho komunicirao sa samim sobom“ – a ovo je on smatrao korenom naše nesreće – piše:
Salata se može dobro jesti pre nego što joj je formira srce; ipak, delikatna hrskavost te sredine i njena ljupka talasastost drugačiji su od lišća. Tako je i u svetu duha. Previše obaveza izaziva sledeće: individui je veoma, veoma retko dozvoljeno da formira srce; s druge strane, mislilac, pesnik ili vernik, dakle neko ko je zapravo formirao njegovo srce, nikada neće biti popularan. I to ne zato što je taj neko težak, već zato što zahteva tih i dug rad na samom sebi i intimno samospoznavanje, kao i izvesnu izolaciju.
Godinu dana kasnije, 1847, Kjerkegor ponovo promišlja pitanje pojedinca i gomile:
Evolucija sveta ima tendenciju da nam ukazuje na apsolutni značaj kategorije pojedinca, za razliku od gomile… Ali konkretno još nismo daleko odmakli, iako se to može prepoznati in abstracto. To objašnjava zašto ljud doživljavaju izdvojenu individuu kao nešto gordo i nadmeno arogantno, dok je to zapravo zaista ljudski: svako je individua.
Pa ipak, tvrdi Kjerkegor, većina nas smatra da je previše zastrašujuće živeti kao pojedinac, pa se umesto toga odlučujemo za utehu u gomili:
Većina ljudi plaši očekivanje da svako bude zasebna individua. Tako se stvar okreće i izvrće sama po sebi. U jednom trenutku, čovek je navodno arogantan kada istupa sa ovakvim pogledom na individuu, a u sledećem, kada individua treba da to sprovede u delo, ispostavlja se da je ta ideja prevelika za njega, da mu je previše.
Konformnost postaje naša zaštita od ove prevelike ideje:
Naravno, sigurnije je imati čvrst oslonac u životu, neko službeno naimenovanje za koje vam ništa nije potrebno (…) Većina ljudi vodi previše zaštićene živote, pa iz tog razloga tako tek izokola stignu da upoznaju [božansko]. Imaju stalne službe, nikada ni u šta ne ulože najveći trud (…)
Ponovo godinu dana kasnije, on se vraća ovoj temi i tvrdi da prava arogancija nije u tome da živimo u skladu sa svojom individualnošću, već u njenom poricanju i zapravo poricanju individualnosti drugih:
Svako ljudsko biće ima beskrajnu stvarnost, a ponos i arogancija u čoveku predstavlja nepoštovanje svog bližnjeg (…) Paralogizam je da hiljadu ljudskih bića vredi više od jednog (…) Glavna stvar kod ljudskih bića jeste da je jedinica „1“ najvrednija; „1000“ uvek vredi manje.
Dve godine kasnije, 1850., Kjerkegor iznosi gorak dokaz vitalne uloge manjina kao protivotrova za hronično grupno razmišljanje većine:
Istina uvek počiva na manjini, a manjina je uvek jača od većine, jer manjinu uglavnom formiraju oni koji zaista imaju svoje mišljenje, dok je snaga većine iluzorna, formira je bagra koja nema nikakav stav – i koja, dakle, u sledećem trenutku (kada je evidentno da je manjina jača) preuzima svoje stavove, koji tada postaju stavovi većine, tj. postaju besmislice zato što većina ima [masu] na svojoj strani, dok se Istina ponovo povlači ka novoj manjini.
Što se tiče Istine, ovo uznemiravajuće čudovište, većina, javnost, itd., putuje isto kao onaj ko je na putu oporavka: uvek zaostaje jednu stanicu.
Kjerkegor je veoma svestan klasnog elementa u ovoj interakciji između manjine i većine, između individue i gomile:
Hoću da se ljudi trgnu i obrate pažnju, hoću da sprečim da im lutaju misli i da protraće svoje živote. Aristokrate uzimaju zdravo za gotovo to što će mnogi ljudi propasti. Ali oni o tome ćute; žive zaštićeno pretvarajući se da svi ovi ljudi jednostavno ne postoje. To je ono što je bezbožno po pitanju superiornog statusa aristokratije; da bi im bilo udobno, ne obraćaju pažnju ni na šta.
Zarekavši se da neće biti poput samih aristokrata, on – kako sam kaže “potpuno sastavljen od dijalektike” – nudi svoje rešenje:
Skrenuću pažnju gomile na njihovu vlastitu propast. A ako neće to da vide svojom voljom, nateraću ih na ovaj ili onaj način da uvide to. Molim da me razumete – ili, bar, nemojte pogrešno da me razumete. Ne nameravam da ih pobedim (…) Nateraću njih da pobede mene. Zapravo zahtevam od njih da to učine. Jer ako počnu da me pobeđuju, verovatno će obratiti pažnju; ako me ubiju, tada će definitivno obratiti pažnju, i ja ću odneti apsolutnu pobedu.
Kjerkegorovo obrazloženje ove strategije prilično je humanističko kada se uzme u obzir šta je potrebno da se individualni ljudski duh probudi iz masovne hipnostisanosti:
[Pojedinci] nisu toliko pokvareni da zapravo žele da čine zlo, ali su zaslepljeni i u stvari ne znaju šta rade. Poenta je navesti ih da pređu sa reči na dela (…) Gomila trijumfuje ako im se ustupi mesto, ako se povučemo, tako da nikada ne shvati šta radi. Gomila nema svoje suštinsko stajalište; stoga, ako se dogodi da ubije čoveka, eo ipso se zaustavlja; počinje da obraća pažnju i dolazi k sebi.
Kasnije dodaje:
Niko ne želi da bude ta naporna osoba: individua; za to je potreban trud. Ali usluge se nude na sve strane u vidu lažne zamene: nekolicine! Hajde da se okupimo i budemo skupina, pa ćemo se verovatno snaći. U tome leži najdublja demoralizacija čovečanstva.
Ali najpronicljiviju poentu Kjerkegor je dao malo pre svoje smrti 1854, kada se sa preciznošću bavi našom savremenom zabrinutošću da ne ostanemo sami, naglašavajući da je od krucijalne važnosti da ostvarimo naše indivdualne potencijale:
Merilo za ljudsko biće je: koliko dugo i u kojoj meri može da podnese da bude samo, lišeno razumevanja drugih.
Čovek koji može da podnese da bude sam tokom celog svog života, i sam u donošenju odlukama od svevremene važnosti, tako se najviše udaljava od deteta i društvene osobe koja predstavlja životinjsku definiciju ljudskog bića.
Tvrditi da je čovek duh (…) s prolaskom vekova, dok je sve više i više brutalnosti, postaje neophodno, ali zahteva i sve veće napore.
Izvor: brainpickings.org
Ilustracija: Stephen Collins
Prevod: Danilo Lučić
Izvor: Glif
