Foto: Predrag Trokicić
Možda samo tri komentara na Ilićevu kritiku. Najpre, pobuna nije dobro sredstvo ako je cilj socijalna pravda. To je, mislim, jedno opravdanje demokratije koje je doprinos socijaldemokrata, a na osnovu istorijskog iskustva u prošlome veku. U Jugoslaviji i Srbiji posebno to bi trebalo da je jasno na osnovu iskustva, recimo od 1968, preko 1988-1991, do 2000.
Zašto? Uzmimo za primer 1968. Ni do danas nije jasno šta je tačno bio njen cilj, bar kada je reč o Beogradu. Racionalizacija ima, socijalna pravda se na jedan ili drugi način pominje, ali kako bi tačno trebalo da izgleda pravedni sistem, onaj za koji su se demonstranti i njihove vođe zalagali, to je bilo nejasno tada, a ostalo je nejasno i do danas.
Ili uzmimo primer pobune iz 2000. (Preskačem nacionalističku pobunu koja je dovela Miloševića na vlast, kada se pod pravdom mislilo na etničku i teritorijalnu preraspodelu prava, jer je to, računam, jasno.) Kako neretko biva sa pobunama, oni koji su došli na vlast više su mislili o sopstvenim interesima, jer neke jasne obaveze prema javnim nisu ni imali. Imali su ovlašćenje na osnovu pobune posle osporenih rezultata predsedničkih izbora, pri čemu su rezultati pobune potvrđeni na opštim izborima. I uglavnom je svako uzeo šta je mogao. Jer nije bilo neophodno opravdavati sredstva.
To, da je ishod pobune razočaravajući, nije nepoznato iz iskustva, a ni u društvenim naukama.
Što me vodi drugoj primedbi: instrumentalna racionalnost. Toj raspravi, o vrednosnoj nasuprot instrumentalne racionalnosti, nema kraja. Ključno je zapaziti da prva implicira drugu. Kakogod da se opredeljujete za ciljeve, to je samo po sebi praktična, u moralnom smislu ako se želi, aktivnost, što znači da je ili ostvariva ili nije, što će reći da jeste ili nije instrumentalno racionalna. Usled toga, koje god objašnjenje individualnog, društvenog ili političkog delanja da se formuliše, ono mora biti instrumentalno racionalno. Čak i ako je konačno objašnjenje da se težilo neostvarivim ciljevima ili da su korišćena pogrešna sredstva.
To ne znači da je „svima dobro“ jer se ponašaju racionalno, a kolektivno im je sve gore. To je, zapravo, razlog zašto je potrebna alternativna politika. Da to možda objasnim primerom.
Ja sam podržao osnivanje Demokratske stranke 1989. ne zato što sam smatrao da će ona pobediti na predstojećim izborima. Bilo je jasno da će pobediti jedna ili druga vrsta nacionalista. Ali nisam smatrao da ima smisla osnivati udruženja, forume ili kružooke, jer će biti potrebno preuzeti odgovornost za zemlju kada nacionalistička politika propadne. Za šta je potrebna stranka. Mislio sam i da stranka, kada konačno dobije priliku da vlada, neće propustiti priliku da ostvari istorijski preokret koji će biti neophodan. I to je bila greška. Izazov lične koristi je od samog početka bio suviše veliki. I što je zemlja više propadala, izazov je bio veći. Kako kod kolaboracije, koja se naravno opravdavala, izričito ili prećutno, nacionalističkim ciljevima, tako još više kod raspodele plena posle osvajanja vlasti.
Prednost racionalnog objašnjenja jeste upravo u tome što može da se primeni i na slučajeve gde je nekima bolje a nekima gore, a i na one gde je svima gore, što je primer političkog pada o kojem sam izvorno pisao. To sasvim nezavisno od ciljeva kojima se i individualna i politička ponašanja opravdavaju. Pogotovo kada je jasno, kao što je jasno danas u Srbiji, da su ti ciljevi, nacionalistički i teritorijalni, neostvarivi, bar za života današnje generacije građana.
I konačno o socijalnoj pravdi. To nije nekakav samorazumljiv cilj, već skup ciljeva i u najmanju ruku isti broj sredstava – dakle sistem više nego politika, gde ni ciljevi niti sredstva nisu jednoznačno određeni, dakle potrebno ih je izabrati. Ja sam tu na strani Sena, a ne Rolsa. Ideja socijalne, politički ostvarive pravde jeste liberalna i demokratska u tom smislu da svako može da ostvari sopstvene sposobnosti, a nije neka konkretna raspodela dobara usklađena sa nekom idejom jednake raspodele ili, bolje rečeno, pravedne nejednake raspodele, što je obično sadržaj socijaldemokratske politike.
No, nezavisno od toga, ostvarivost je od odlučujuće važnosti. A to znači, recimo, odgovor na pitanje kako će izgledati fiskalna politika i na strani oporezivanja i na strani potrošnje. Ili, kako će izgledati regulatorni sistem razmene na tržištima. Pa onda monetarna politika. I sve to usklađeno sa vladavinom prava, kod koje su upravo sredstva, to jest legalnost njihove upotrebe važna, kojegod ciljeve da bilo ko ima individualno ili kolektivno.
Zbog čega i sada mislim da je potrebna stranka koja će ne tek nuditi pobunu i smenu na vlasti već program, skup mera koji će je obavezivati kada, na izborima, preuzme odgovornost za zemlju. Ako ne pre, onda kada trenutna politika propadne.
Peščanik.net, 08.06.2018.
Srodni linkovi:
