Intervju za ekspres.net
Nekadašnja predsjednica Republike Srpske i haška osuđenica Biljana Plavšić u razgovoru za ekspres.net kazala je da BiH od 1992. do 1995. “nije bila ratište nego tržište”.
– Da se nije trgovalo, rat bi se završio ranije – zaključila je Plavšić, sada 89-godišnjakinja.
Borislav Mikelić je u poslednjem intervjuu “Ekspresu” dao drugačije objašnjenje. Prvo, da je general Talić, komandant Prvog krajiškog korpusa, bio podmićen. Drugo, da je rukovodstvu sa Pala odgovaralo da se prekine veza auto-putem kroz Hrvatsku kako bi sav transport išao kroz RS, gde su svi oni imali razvijen biznis, benzinske pumpe, trgovine…
“Apsolutno. Te trgovine je sve vreme rata bilo. Osnovni razlog za moj sukob sa rukovodstvom Republike Srpske, osim sa Mladićem, bilo je samo zbog toga. Uvek sam za skupštinskom govornicom govorila kad se ratuje da se ne trguje. Ali to za Talića ne stoji. To sigurno nije bilo. Ja ne bih puno uzimala Mikelićeve izjave…”
On je bio i protiv ujedinjenja RS i RSK.
“Ta farsa, ne znam da li je to bilo smišljeno… Kad se “Bljesak” desio, jedina pomoć srpskom narodu bila je to što je Srbija otvorila granice i pomoć humanitarnih organizacija. Narod se bunio. Sasvim opravdano. Mislim da je to bio razlog zašto se išlo sa odlukom da se ujedine RSK i RS. To je iznuđeno da se smiri narod. Išlo se dotle da je na tom sastanku, mislim u Banjaluci, bio prisutan i profesor ustavnog prava Gašo Mijanović. Mitropolit Nikolaj je doneo blagoslov od patrijarha Pavla za ujedinjenje.”
To je bilo posle “Bljeska”?
“Jeste. I još Radovan pita da li će profesor Mijanović imati vremena da do Vidovdana napiše ustav ujedinjenih RSK i RS. I Gaša je rekao da to preuzima na sebe i da će do Vidovdana, a možda i ranije, imati ustav da može da prođe kroz Skupštinu. I prošao je i Vidovdan, a Radovan ćuti. Ja pitam: Šta se dešava, ne može se ovako, narodu baciš kosku da glođe i onda ništa. Radovan kaže: Ne sviđa se Miloševiću. A on im je puštao šverc preko granice. Karadžićev brat je kontrolisao carinu prema Crnoj Gori. Znala sam da ima šverca, ali nisam znala ko to kontroliše. To sam sve od Miloševića čula u Hagu.”
Šainović kaže da je u julu 1995. Milošević održao sastanak sa načelnicima generalštabova VJ, SVK i VRS – Perišićem, Mrkšićem i Mladićem. Tada je tražio da se obustave sve ofanzivne operacije i da je glavni cilj da se pomogne Mrkšiću i Srpskoj Vojsci Krajine.
“Kada je to sa ujedinjenjem očito palo u vodu, valjda je paralelno bilo nekih dogovora kako će se braniti ta država. Na sastanku u Drvaru Mladić i Mrkšić trebalo je da predoče plan odbrane Krajine. Mladić je samo rekao: Za ovo treba šest miliona dolara, ili maraka. Ja sam se zapanjila. Naveo je šta nedostaje za VRS. Radovan kaže: Imamo samo tri miliona. Ja pitam: A kome vi to plaćate? Kaže Radovan: Pa Srbiji. Znam da sam rekla: Užas jedan, zar se matici plaća. Bila je tako napeta, ružna situacija sa tim parama. Imala sam utisak da preko toga neko treba sebi pare u džep da stavi.”
Ko?
“Pa oni koji su navikli to da rade. Ja kažem Mladiću: Pa izvucite već jednom taj plan. On samo kaže: Tu je plan, i udara šakom po tašni. Mislim da on nije mogao tu situaciju da izdrži. Izašao je, bilo je novinara u hodniku, čuli su se, vikao je “on nije moj predsednik”. Mnogo se nečega znalo što ja nisam znala. Ja sam tražila da se kaže za šta trebaju pare, onoliko koliko se može reći.”
I nikad niko nije video plan zajedničke odbrane? Mislite li da ga je bilo?
“Ne. Mrkšić je bio skoro jasan. Šta vi ovde tražite od nas? A Mladić se izbezumio. Nešto treba da kaže. On je dosta iskren čovek, ne ume da laže. Valjda mu je bilo svega preko glave.”
Mladićev sin Darko rekao je nedavno da je Mladić hteo da zaustavi “Oluju”, ali da su ga u tom trenutku otrovali i da je imao zdravstvenih problema.
“Lako je sada pričati to sve. On se lako ljutio, teško je sebe kontrolisao. Izuzetno je čestit i otvoren čovek. Nije se snašao u tim igrama političara, nisam ni ja. Naravno da mu nije bilo lako kad se čuje da se i municija prodaje neprijatelju, a bilo je toga. Ali ne znam da je bio otrovan.”
Kažete da se nije snašao u tim političkim igrama, a vojno? Jula 1995. VRS se bavi enklavama u istočnoj Bosni, Srebrenicom, a opasnost preti sa zapada?
“Bihać je bio u pitanju. Znam da je na jednom sastanku zaključeno da se ide na Bihać. Vojska je došla do bolnice i odjedanput naređenje – povlačenje.”
Čije?
“Ne znam. Ja sam četiri puta išla na taj front. Manojlo Milovanović je tu bio. Nikako mi nije bilo jasno, jer se znalo da će se finale desiti na zapadu.”
Između tih događaja na zapadu RS i pada Krajine dešava se Srebrenica. U knjizi koju ste pisali u zatvoru vrlo ste šturi u vezi s tim.
“Vratila sam se iz Bihaća u Banjaluku i sutradan uključim televizor, kad vidim – Mladić u Srebrenici. Nisam sebi mogla da dođem. Odem posle dva dana na Pale i pitam Radovana: Šta radi tamo Mladić? Kaže: Ne znam.”
Mislite li da nije znao?
“Ne znam.”
Šta ste Vi čuli?
“To je takav mutljag bio. Jednostavno ja sam nesposobna za tako nešto. Ja Vam kažem zašto sam u to ušla, jer sam prepoznala da dolazi 1941.”
Da li ste Mladića ikada posle toga pitali za Srebrenicu?
“Ne.”
Vi ste njega praktično smenili kao predsednik RS.
“Podignuta je optužnica protiv Radovana i njega. Tražena je implementacija Dejtonskog sporazuma i uslov je da se Radovan povuče sa pozicije predsednika RS i sa pozicije predsednika SDS. A ako je tako, onda ni Mladić ne može da bude načelnik Glavnog štaba. Imala sam obavezu da to obavim, jer sam ja onda bila predsednik. Otišla sam, ja i šofer sami, jedno veče da oni na Palama ne znaju, iako sam bila praćena, da sa Mladićem razgovaram.”
Gde ste otišli?
“U Crnu reku, gde je bila komanda. Dočekalo me pet-šest generala zajedno sa Mladićem. Nisu hteli da pristanu. Ni govora, kažu, ne možemo mi to tako. Tad sam shvatila da ću morati sve vreme više raditi ono što je protiv mojih ubeđenja. Jer nisam se zaklela da ću da štitim Radovana ili Mladića, nego da ću da radim u interesu srpskog naroda. Rat se završio. Dejton je tu. Imamo Republiku Srpsku. Zar da ja to sve ćušnem? Pa, ne bih ni za brata rođenog. Skoro svaku reč koju su mi generali rekli, imali su pravo. Ali sam imala i ja prava da im kažem da ne može zbog jednog čoveka, bez obzira na to ko je on, Mladić, Radovan, da strada narod. Jedan po jedan su odlazili. Ostala sam sa Mladićem. Onda ih je Mladić zvao i rekao: Proverio sam sve, ona je bez ikakve pratnje, ne obaveštavajući Pale, sama došla ovde. Ona je heroj. I rekao je da će prihvatiti smenu. Da su oni sa Pala došli, nikada ne bi potpisao.”
Kad je postalo već evidentno da će doći do nove seobe iz Sarajeva, posle Dejtona, tražili ste da se obezbede kuće za te ljude koji će da napuste grad?
“Jeste. Kad sam optužila Miloševića da je kriv za Krajinu, rekla sam da može malo da ispravi poziciju kod prekodrinskih Srba. Kaže: Kako? A ja im odmah kažem to za kuće za Srbe iz Sarajeva. A on kaže: Šajo (Nikola Šainović) i ti, Momo (Krajišnik), pobrinite se za to. Trebalo je da budu stanovi po 60 kvadrata. Toliko je bilo para.”
Čini mi se da je reč o nekih 3.000 kuća i stanova?
“Čim je on spomenuo ove, ja sam znala da neće biti ništa. Znate šta je bilo. Čini mi se da je podignuto 100 stambenih objekata po 150 kvadrata. Članovi porodice Krajišnik sami su imali šest stambenih jedinica po 150 kvadratnih metara. Mirko Šarović, što je sada predsednik SDS-a, i on je sebi digao 150. Deset dana kasnije, dolazim na Pale. A materijal koji je Srbija dala za izgradnju prolazi. Ja se obradovala. Sa leve strane vidim neke ograde. Pitam ja šta je to, a kažu mi da je Krajišnikov brat uzeo to pod svoju kontrolu. Pošto je u Federaciji bila duplo veća cena za cigle, crep… Oni su pola toga prodali, a od polovine su napravili sebi te stambene objekte i kuće. I to zovu Paljansko Dedinje. Da nije bilo tih lopova… Sve vreme sam pazila da nemam više nego što sam imala kao profesor. I Bogu hvala, uspela sam u tome. I opet mi je bilo teško kad vidim da hodaju izbeglice sa najlon kesama po drumovima i ne znaju gde će da spavaju. Pa mi je bilo teško i spavati… Ali sam se nagledala i prigradskih seljaka koji su nakupili para na ljudskoj muci za vreme rata.”
Svaki rat nosi to. Mnogi i Vama zameraju da ste se skrasili u Beogradu za razliku od nekih koji i dalje nemaju ništa.
“Ja sam u Banjaluci stanovala u hotelu “Bosna” za vreme rata. Kasnije su mi dali stan. Taj stan sam prodala da bih kupila ovaj stan. Nikada nisam tražila da mi se vrati stan u Sarajevu. A svi, i Radovan i Koljević i Krajišnik, svi su tražili stanove da im se vrate iz Sarajeva. A prethodno su morali da izvade, ja sam im se smejala, ‘Alijine legitimacije’.”
Više u štampanom izdanju Ekspresa
