Dubravka Stojanović – Evropa: spolja i iznutra

Midhat Hajdarević 2014-12-15

Ako bih pokušala najpreciznije da definišem šta mislim da je to „Evropa“, rekla bih da je to stalna potraga za Evropom.

Da je to neprekidno definisanje i redefinisanje, konstrukcija i dekonstrukcija. To je ideja koja je mnogo puta kretala od nule, često bukvalno iz ruševina, stizala do zajedničkih imenitelja i onda ih opet dovodila u pitanje. Zato mislim da Evropa jeste upravo to preispitivanje koje ne dozvoljava da ostanemo ravnodušni ili neutralni. Ne dozvoljava nam, jer biti Evropljanin znači naći sopstvenu definiciju u odnosu na fluidni koncept evropejstva. U tome je suština evropske kontroverze, privlačnosti i odbojnosti, potrebe da se izgradi zajedništvo i da se ono obori u ime posebnosti. U tome je slabost Evrope i njena najveća snaga.

Kako to sve izgleda gledano izvan Evrope? Iz Srbije, na primer. Kažem izvan, jer Srbija nije u EU, ali kažem „spolja“ i zato što se u dominantnom srpskom diskursu Evropa vidi kao „drugost“. O Evropi se najčešće govori kao nečem homogenom, monolitnom, lišenom kontroverze, što ni najmanje ne nalikuje tom heterogenom i fluidnom fenomenu. Kad nešto vidimo kao monolit jasno poručujemo da ga gledamo izvana, jer samo tada pojave izgledaju jednostavno, čvrsto, kao zaokruženi modeli. Gledano iz Srbije, taj zaokruženi model zvani „Evropa“, znači individualizam, kapitalizam, liberalizam, pravnu državu, pluralizam, modernost, stratifikovano društvo, multikonfesionalizam, prava žena, prava manjina…

Rekao bi neko: „Pa to je upravo evropski ideal, utopija!“ Možda, ali negativna utopija, bar ako bi se analizirao većinski diskurs u Srbiji. Ona je ovde osporavana i s desna i s leva, odbacivana u ime nacionalnog identiteta, pravoslavnog svetonazora, patrijarhalnog tradicionalizma, socijalnog konzervativizma. Istovremeno ona se vidi kao tuđa i s levice, koja joj se protivi zbog svog egalitarizma, antiindividualizma, antiliberalizma, antikapitalizma… Evropa se proglašava stranom, jer ruši monopol elita, jer ih stavlja u zakonske okvire i odvodi pred sud. Ona se doživljava kao prepreka koja sprečava neograničenu vlast u partijskoj državi i raspojasana prava većine ograničava pravima manjine. Ona je uski kalup koji slobodu svakoga da radi šta mu padne na pamet sužava slobodom drugog pojedinca. Ona je pretnja interesima „saveza elita“, nepoželjna kočnica bahatim vlastima, ustava endemskoj korupciji. Evropa se doživljava kao spoljni pritisak, odricanje od sopstvene tradicije, kao napor, pravo, pravilo i procedura, kao odustajanje od „sebe“, nepoželjna stega, kao tesna cipela.

Sistem se u Srbiji dva veka gradio na suprotnoj strani od te evropske utopije, a oni trenuci kada je razvoj mogao krenuti u evropskom pravcu, sistematski su se koristili za zaokret i vraćanje u nazad. Samo ako pogledamo poslednjih nekoliko decenija, tokom kojih smo živeli mi koji smo okupljeni u ovoj sali, videli bismo da su grubo, pa i u krvi, izbegnute sve prilike da se Srbija promeni i primakne vrednostima koje se smatraju evropskim: reforma socijalizma je prekinuta smenom liberala 1972, zatim predupređena ratom devedesetih kada je svuda oko nas padao Berlinski zid, na kraju presečena 2003, ubistvom Zorana Đinđića. To bismo mogli pratiti i unazad, do samih korena formiranja moderne srpske države u prvim decenijama 19. veka. Drugim rečima, od samog početka, od prvih mera kojima je knez Miloš blokirao razvoj, preko niza državnih udara i preokreta, negovana je stalna nestabilnost u kojoj dubinska reforma nije bila moguća. Usvajala se evropska fasada koju je zastupala ipak uvek prisutna evropski orijentisana manjina, da bi, za većinu, suština mogla da ostane ista.

Neki kažu da se do reforme nije stiglo jer nije bilo novca. Istraživanja društvene istorije Srbije, međutim, opovrgavaju tu tezu i pokazuju da se do pitanja finansija retko stizalo i da su se šanse ispuštale u beskrajnim dilemama koje su se otvarale da se nijedna ne bi rešila, a cena napretka je samo dalje rasla. Na kraju se, tumarajući bez plana, stalno krpeći iste rupe, potrošilo više da bi se uradilo manje.

Drugi kažu da se do razvoja nije stiglo jer je prioritet uvek bilo nacionalno pitanje i zaokruživanje zamišljene, velike nacionalne države. Bilo je to, kako kažu, pitanje svih pitanja. Posle istraživanja srpske istorije mislim da sada mogu da kažem nešto sasvim suprotno: „nacionalni ciljevi“ nisu bili niti su danas cilj, oni su, zapravo, sredstvo, sredstvo da se spreči promena, da se zaustavi „Evropa“. Tu je postignut konsenzus elita i većinskog dela društva. Zato večno insistiranje na dilemi između negativne evropske utopije i jednako apstraktne Rusije nije spoljnopolitičko pitanje. Naprotiv, to je najdublje unutrašnje pitanje, rekla bih – suštinsko. U srži te dileme je pitanje da li želimo da se promenimo ili da i dalje ostanemo u nepropusnoj, autarhičnoj čauri.

Uvodno obraćanje na panel diskusiji: Dominantni koncepti Evrope i mnoštvo njenih identiteta, Beogradska debata o Evropi.

Izvor Peščanik.net

Dubravka Stojanović je rođena 1963. godine u Beogradu. Magistrirala je 1992. godine na Filozofskom fakultetu Univerziteta u Beogradu s temom »Srpska socijaldemokratska partija i ratni program Srbije 1912-1918«. Doktorirala 2001. godine na tom fakultetu s temom »Evropski demokratski uzori kod srpske političke i intelektualne elite 1903-1914«. Od 1988 do 1996. radi u Institutu za noviju istoriju Srbije, a od 1996. predaje na Odeljenju za istoriju Filozofskog fakulteta. Izabrana je u zvanje vanrednog profesora 2008. godine na Katedri za opštu savremenu istoriju. Učestvovala je na mnogim naučnim skupovima u zemlji i inostranstvu. S Milanom Ristovićem i Miroslavom Jovanovićem uređuje Godišnjak za društvenu istoriju. Bila je članica redakcija zbornika »Srbija u modernizacijskim procesima 20. veka« (1994), »Srbija u modernizacijskim procesima 19. i 20. veka« (1996) i »Srbija u modernizacijskim procesima. Uloga elita« (2003). Bila je koordinator kurseva na Ženskim i Mirovnim studijama, kao i u Alternativnoj akademskoj obrazovnoj mreži. Bavi se pitanjem demokratije u Srbiji i na Balkanu krajem 19. i početkom 20. veka, interpretacijama istorije u novijim srpskim udžbenicima (potpredsednica je Balkanskog komiteta za obrazovanje u oblasti istorije), društvenom istorijom, procesima modernizacije, istorijom žena u Srbiji.