Kada u svakodnevici govorimo o uznemirenosti ili nemiru koji osećamo, o osećaju nelagode ili neprijatnosti, često upotrebljavamo i reč „anksioznost“. Anksioznost je fenomen koji u domenu svoje struke u teorijskom i praktičnom radu između ostalih proučavaju psiholozi, klinički psiholozi i psihijatri i istražuju razloge za njeno javljanje i načine za njeno prevazilaženje.
Kada osećamo anksioznost, nije nam lako da odgovorimo na pitanja poput „Šta ti je?“; „Jesi li dobro?“ ili „Da li je sve u redu?“. Naš sagovornik primećuje da se sa nama nešto dešava, primećuje da smo napeti, uznemireni, odsutni mislima i zamišljeni. Mi pokušavamo da odgovorimo, ali često ne uspevamo da damo konkretan odgovor i ostavljamo utisak da smo nedovoljno jasni ili nedorečeni.
Kada ne uspevamo da zadovoljimo svoje potrebe, osećamo anksioznost
Anksioznost je poput tamne sobe na čijim zidovima nemirno treperi senka plamena sveće. Približava se i odbija, poskakuje i razliva se, treperavo i nepravilno. Teško je sakupiti sav taj treperavi nemir i sročiti ga u konkretne reči. Zato zvučimo nejasno i nemušto, jer uspevamo da „pohvatamo“ samo neke delove. Anksioznost je usamljeno mesto. Gledamo igru senki na zidovima, pratimo ih pogledom u pokušaju da ih nadvladamo, ali u tome ne uspevamo. Ostajemo zagledani i zapitani, uplašeni, uznemireni i usamljeni. U anksioznosti smo čudno mirni, nismo od akcije, a toliko toga se dešava u nama. Ne pomeramo se, a ispunjeni smo nemirom, teskobom i strahovanjem.
Pojmom anksioznosti su se bavili psiholozi i psihijatri koji su proučavali strukturu i dinamiku ličnosti. Tako, psiholog i univerzitetski profesor Sulejman Hrnjica govori o tome da je anksioznost jedan od doživljaja koji prati inhibiciju energije i da kada ne uspevamo da zadovoljimo svoje potrebe, osećamo anksioznost. On opisuje anksioznost kao mučno stanje koje teško podnosimo ako traje duži period i da zato razvijamo mehanizme odbrane čija je osnovna funkcija da je ublaže i da održe naše samopoštovanje na prihvatljivom nivou. Psihijatar i univerzitetski profesor Dušan Kecmanović kaže da se anksioznost javlja i usled relativno nedovoljnog zadovoljavanja individualnih potreba, čije je zadovoljavanje osujećeno zbog gubitka postojećih obrazaca komunikacije. Psihijatar, psihoanalitičar i jedan od osnivača geštalt terapije, Frederik (Fric) Perls, definiše anksioznost kao provaliju između onoga što je sada i onoga što dolazi, a u kojoj se nađemo svaki put kada napustimo ono što je „sada“ i postanemo preokupirani budućnošću – tada doživljavamo anksioznost. On je poredio budućnost sa pozorišnom predstavom, a anksioznost sa tremom pred predstavu. Frederik (Fric) Perls definiše anksioznost kao provaliju između onoga što je sada i onoga što dolazi
Anksioznost i geštalt terapija: Kako Geštalt terapija objašnjava anksioznost?
Geštalt terapija je fokusirana na dinamiku i u skladu sa tim stavlja akcenat na proces, a ne na sadržaj anksioznosti. Prema geštalt terapiji, mi ispunjavamo sebe anksioznošću i postajemo anksiozni onda kada nismo prisutni u sadašnjem trenutku. A to je svaki put kada napuštamo ono što je „sada“ i pokušavamo da predvidimo budućnost – da pronađemo rešenja za pretpostavljene događaje i potencijalne ishode kojih se plašimo. Napuštamo ono što je „sada“, svaki put kada unapred tražimo rešenje za pretpostavljene događaje koji se nisu desili i kada pokušavamo da isplaniramo naš odgovor na potencijalne reakcije drugih ljudi. Efekat toga je da smo teskobni i uznemireni, a bez konkretne akcije ka spolja, u „sada“. Što je i logično – kada smo u budućnosti, mi smo u našim mislima, u pretpostavljenim događajima, a tamo ne možemo ništa konkretno da uradimo. Konkretne akcije možemo da preduzmemo samo u „sada“, u jedinom vremenu u kojem obitavamo. I anksioznost osećamo sada, a ne sutra i ne juče. Za sutra ne znamo šta će biti, a juče je prošlo.
Kada napustimo „sada“, mi napuštamo čvrsto kopno i gravitaciju realnosti i ulazimo u bestežinsko stanje pretpostavki, strahovanja i generalizacija
Kada napustimo „sada“, mi napuštamo čvrsto kopno i gravitaciju realnosti i ulazimo u bestežinsko stanje pretpostavki, strahovanja i generalizacija. I pitanja koja koristimo mogu da nam pomognu da prepoznamo kako i kada se isključujemo iz sadašnjeg trenutka i kako sebi izazivamo anksioznost. Kao na primer, kada postavljamo „Šta ako…“ pitanja. „Šta ako…“ su „bujična“ pitanja koja možemo da postavljamo sebi ili okolini u nedogled, dok se potpuno ne iscrpimo strahovanjem i nemogućnošću da pronađemo konkretna rešenja za imaginarne probleme.
Realnost nije uvek prijatna, ali je jedino vreme u kojem možemo nešto da uradimo – da preduzmemo neke konkretne korake, da donesemo neke odluke, da istražimo neka naša uverenja. Da se oslobodimo nekih stvari i da počnemo nešto novo. Da izađemo iz nečeg starog. Da postignemo ono što nam je važno.
Realnost nije uvek prijatna, ali je jedino vreme u kojem možemo nešto da uradimo
Plan akcije mora da bude konkretan i da počinje u „sada“. Šta želim da postignem? Koji je moj cilj? Šta ću da uradim sada? Kako ću da prepoznam samo-sabotažu? Kako će drugi ljudi znati da sam krenuo novim putem? Šta ću sa izgovorima poput „nisam uradio ovo zbog onog“? Šta ću sa „šta ako“ pitanjima?
Prema geštalt terapiji, bivanje u „sada“ je jedini način da sačuvamo sebe od provalije koja se zove anksioznost.
Psihoterapeut Kristina Pota Radulović, klinički psiholog i geštalt terapeut
Izvor: Geštalt.org.rs
