Aleksandar Radovanović: Gdje prestaje cenzura, a počinje paranoja

Zoran Kesić je na jedan dan uzdrmao internet javnost svojim tekstom „Zašto nema 24 minuta“. Tekst je doživeo ogromnu popularnost jer su ljudi iz naslova i prvih nekoliko redova shvatili da je njegova emisija cenzurisana i da je to dokaz uvođenja diktature u Srbiju, a cenzure u medije.

Autor: Aleksandar Radovanović – Posmatrac.rs

Istog dana Zoran Kesić potpisao je novi ugovor sa televizijom B92 o snimanju druge sezone emisije „24 minuta“ i time pokazao kako je lako manipulisati internetom, kao i dobrim delom medija.

Upravo mediji su najodgovorniji za to što smo došli do toga da moramo da se bavimo detektivskim poslom kako bismo utvrdili da li je nešto cenzura ili nije. Njihov zadatak da izveštavaju o događajima i obaveštavaju javnost davno je izašao iz ovih okvira tako da su mnogi od njih postali PR službe političkih partija sa zadatkom da od javnosti sakriju sve ono što političari procene da ih se ne tiče.

Ne samo da se sami nude političarima kako bi dobili više novca, već neki od njih izmišljaju da su cenzurisani kako bi podigli rejting svoje emisije. Tako je Boris Malagurski, voditelj emisije „Revolucija“ na televiziji Hepi objavio kako je njegova emisija zabranjena i skinuta sa programa. Međutim samo par nedelja nakon toga najavio je snimanje nove emisije i nastavak saradnje sa televizijom koja ga je navodno skinula sa programa.

S druge strane, emisija „Mentalno razgibavanje“ koja je iznenada skinuta sa programa radija B92 gde su voditelji emisije govorili o cenzuri, a menadžment B92 o prekidu zbog novogodišnje šeme, nije vraćena u redovno emitovanje kao i sve druge emisije. Ugovor je raskinut, prema rečima Darka Mitrovića i Marka Stepanovića, tvoraca i voditelja emisije, zbog toga što su oni odbili da bilo šta u emisiji menjaju.

Da budemo potpuno iskreni, nije da nema cenzure u našim medijima, ima je i to u ozbiljnim razmerama. Cenzura je prisutna od kako su mediji prvi put došli u Srbiju, čak je za vreme kraljevine i komunizma bila javna, odnosno postojao je državni službenik sa tim zanimanjem.

Epizoda sa prvim potpredsednikom Vlade Republike Srbije, predsednikom Srpske napredne stranke i trenutno čovekom koga najčešće optužuju za cenzurisanje, Aleksandrom Vučićem, sa spašavanjem zarobljenih u snegu Feketića je svima poznata. Šaljivi snimci koji su paničnom brzinom nestajali, pokazatelj su da zaista postoje ljudi kojima je posao da sakriju od javnosti gluposti svojih šefova. Takođe, malo poznata javnosti, jedna zabrana dogodila se na samim prodajnim mestima. Radnicima na kioscima „Štampa“, „Futura“ i „Moj kiosk“,koji pokrivaju najveći deo našeg tržišta, iz kompanije je naređeno da se časopis „Tabu“ ne iznosi i ne prodaje, a nakon desetak dana dozvoljena je prodaja ukoliko neko potraži časopis što je potpuno upropastilo prodaju. Prema rečima prodavača prvih dana je bilo ljudi koji su tražili da kupe časopis, ali nakon skidanja zabrane više nikoga nije interesovao taj časopis.

Možda najbolji dokaz o paranoji koja je zavladala jeste i ponovno širenje teksta iz 2012. godine koji govori o tome kako je RRA zabranila najnoviju emisiju Insajder. U tom primeru jasno se vidi da niko nije ni otvarao tekst, već im je naslov „RRA zabranila Insajder“ bio sasvim dovoljan da utvrde kako je posredi još jedna cenzura današnjeg režima koji ne želi da se sazna za malverzacije koje čine.

Čim se otvori tekst vidi se da se radi o već emitovanom serijalu „Patriotska pljačka“, koji je zaista pod čudnim okolnostima pomeren za 6 meseci dok nisu prošli izbori i nije formirana nova vlada. Da li je tada zaista bilo cenzure nikada nije do kraja ispitano, ali je očigledno da i pre nego što je sadašnja najjača stranka, koja se najviše i optužuje za cenzurisanje, došla na vlast bilo istih ili sličnih dešavanja na našoj medijskoj sceni.

Sami mediji i političke partije dovele su do toga da građani dođu u ovakvo stanje potpune konfuzije. Cenzurisanje, manipulacije sa cenzurisanjem, širenje starih tekstova, autorizacija tekstova u kojima se oni potpuno menjaju, samo su neke od malformacija koje dovode do nepoverenja u medije i straha od moguće diktature.

Dobro je što javnost reaguje negativno na zabrane, ali ako se one uočavaju i tamo gde ih realno nema, dolazimo u drugu krajnost u kojoj će se u potpunosti izgubiti poverenje u medije.

Aleksandar Radovanović

*Autor je novinar časopisa za profesionalce u medijima Link