2400 „izdajnika“

Današnji Izrael je naše uveličavajuće ogledalo. Gledamo Izrael a vidimo sebe. Uključujući tu i najnovije pismo u kome 2400 Izraelaca moli svet da uvede sankcije Izraelu. Ko su sad ti ljudi? Doći ćemo do toga (kao i do nas) izokola.

Više puta sam prepričavao tu jednu belešku iz pogovora Karla Jaspersa za njegovu knjižicu „Pitanje krivice“. Piše dakle Jaspers, više godina posle 2. svetskog rata i pošto je manje-više odavno završio sa svojim predavanjima o (nemačkoj) krivici, da nisu samo Nemci odgovorni za masovne zločine nacista. Kaže on – krive su i druge zemlje i narodi, jer nisu sprečili Nemačku da izvrši zločine.

I onda objašnjava, već polovinom tridesetih godina 20. veka bilo je jasno da Nemci više ne mogu sami da se zaustave i da će njihov sveukupni, a moralni pogotovo, pad biti strašan. Zapadne zemlje morale su to da zaustave, ako treba i vojnom silom – napadom na Nemačku pre nego što ona napadne druge.

Na stranu sad spekulacije o tome može li se i kako preventivno intervenisati silom. Smisao Jaspersove beleške je u nečemu drugom. On, naime tvrdi da postoje trenuci u životu kolektiva kada sam taj kolektiv više nije u stanju da uradi bilo šta dobro za sebe (Jaspers kaže – nacija je razorena) i da onda njegova (dobra) budućnost sasvim zavisi od intervencije i pomoći spolja.

Pa makar ta pomoć došla spolja i u vidu vojne intervencije. To je Jaspers priželjkivao – kako piše u pogovoru iz 1962, za knjigu objavljenu 1946 – za Nemačku još 1933. Dobro, sve se to već dobro zna, pričali smo ovde o tome više puta, zašto sad ponovo ta priča o Jaspersu?

Zbog 2400 Izraelaca. Oni su poslali pismo u svet i u pismu mole vlade zemalja na zapadu, kao i države u svom okruženju da urade šta mogu – recimo da uvedu najoštrije sankcije protiv Izraela – i tako njihovu zemlju prisile na obustavu sukoba u Gazi i u Libanu. U tom pismu oni kažu da Izrael više sam ne može da se zaustavi, da su njihovi sunarodnici zaslepljeni ratom i da u samoj zemlji više nema kapaciteta da se rat prekine. Izrael srlja u propast, i – veruju oni – ovaj najnoviji rat koštaće ga budućnosti.

U krajnjem očaju, oni mole Ujedinjene nacije, kao i zemlje širom sveta ponaosob da učine nešto, da pomognu Izraelu i spasu ga tako što će ga recimo – kazniti sankcijama. Mi sad možemo spekulisati da li je ovih 2400 osoba u pravu ili ne. Možemo čak pomisliti da stvari u svetu stoje tako da Izrael čak ima i neku šansu da na kraći rok izvuče i neku korist iz sukoba u koje je ušao. Za Netanjahua sigurno znamo da ima samo koristi od ovih krvoprolića. On će ostati na vlasti dok god rat traje, što se njega dakle tiče – neka traje večno.

Evo, uzmimo da 2400 potpisnika pisma greši u opisu i proceni situacije. Sve i ako je tako – da li su oni izdajnici Izraela ili vatrene patriote? Da li oni žele zlo svojoj zemlji i svojim sunarodnicima ili im, naprotiv, na duši leži njihova zajednička dobrobit? Stavimo se u njihovu kožu. Oni moraju verovati u sve što su napisali – da je baš tako kako su u pismu rekli. Ali, to nije dovoljno. Možete u to verovati i stajati po strani i ćutati, gledati kako se vaša zemlja raspada. A možete nešto i da pokušate, makar to bio i samo simboličan pokušaj.

Njihovo pismo meni liči na potez očajnika. Oni znaju da pomoć Izraelu – onakva kakvu oni prizivaju – neće stići. A ipak šalju pismo da mogu da kažu samima sebi – sve smo pokušali. Po svemu što znamo o prilikama u Izraelu, ovo pismo bi moglo skupo da ih košta. Pomenuli smo Jaspersa, pa da mu se ponovo vratimo. Kada je 1946. držao nemačkim studentima svoja predavanja o krivici (posle sakupljena u knjigu „O pitanju krivice“), Jaspersa su mladi ljudi kojima je govorio u amfiteatru pljuvali, udarali su nogama o pod da bi zaglušili njegov glas, ili su mu glasno dobacivali uvrede.

Reklo bi se, dobro je Jaspers i prošao kad je izašao živ iz amfiteatra. Par godina po završetku rata, razočarani Jaspers otišao je iz Nemačke u Švajcarsku i više se nije vraćao. Ovih 2400 osoba moglo bi proći mnogo gore od Jaspersa, ali hajde da se nadamo da neće. Ti ljudi, njih 2400, tačno znaju šta mogu da očekuju i ipak pišu pismo i šalju ga. Oni znaju i da će pismo naići na gluve uši (ili slepe oči, kad smo već kod pisma), a opet ga šalju, bez ikakve nade da bi barem njih same neko spolja mogao da zaštiti od izraelske raspamećene ratobornosti.

I onda, zaista, da li su oni izdajnici ili patriote?

Čitalac zna, i mi smo devedesetih ovde imali slične hrabre, pametne i očajne ljude – Srđa Popović je jedan od njih – koji su na sličan način tražili da se vojnom intervencijom spolja zaustavi srpska ratna mašina (u Bosni i Hercegovini). Hajde da se nadamo da 2400 osoba u Izraelu neće biti žigosani kao što su to bili ovi naši – kako da ih nazovemo – aktivisti, angažovani intelektualci… ili jednostavno: patriote.

Ima zaista trenutaka, kao što je to sad u Izraelu, kada kolektivi (nacije, ako vam je tako draže) izgube sposobnost da rade za vlastitu dobrobit i srljaju u samouništenje. I više sami ne mogu da se zaustave. Mi smo to ovde gledali devedesetih, i evo gledamo sad ponovo. Naravno, nisu isto ratovi iz devedesetih i najavljeno kopanje litijuma. Ali, između jednog i drugog stoji jasan kontinuitet destrukcije i autodestrukcije. Kao i kontinuitet nemoći da se razaranje i samorazaranje zaustave. I onda se očajnički traži spas spolja.

Bojim se i za 2400 osoba u Izraelu, kao i za nas, da se spolja samo doliva ulje i podmazuje ratna ili autodestruktivna mašina. Za Izraelce ne znam, ali za nas mi je sasvim jasno – ili ćemo sami uraditi nešto za sebe i odbraniti se ili nas neće biti.

Peščanik.net

***