Puno ime mu je Hans-Maks Žoan Gamper Hesig, rođen je 22. novembra 1877. u švajcarskom gradu Vinterturu kao jedno od petoro dece. U analima fudbalske istorije ostaće upamćen kao osnivač jednog najvećih svetskih klubova – Barselone. Malo kome je poznat njegov buran i dinamičan život, a o njegovoj biografiji mogao bi da razmisli i holivud. Gamper je čovek čiji život su obeležili periodi slave, bogastva i herojstva, a okončao ga je tragično, u bankrotsvu i depresiji, našavši se na listi državnih neprijatelja.
Sport kao beg od teške svakodnevnice
Nakon što je iznenada i prerano ostao bez majke u osmoj godini života, vratio se sa porodicom u Cirih, rodno mesto njegovog oca. Teška porodična situacija odvukla ga je u svet sporta u kom je tražio beg od realnosti. Još kao dečak imao je vrlo razvijen takmičarski duh. Bio je svestran, pa se tako sa velikim uspehom bavio ragbijem, tenisom, biciklizom i atletikom, a najveću pasiju gajio je prema fudbalu.
Sa svojih 16 godina pristupio je švajcarskom fudbalskom klubu Ekscelzioru. Dve godine kasnije bio je saosnivanč fudbalskog kluba Cirih za koji je i igrao dve pune godine po osnivanju kluba. Ubrzo postaje i prvi kapiten tog kluba, a zanimljiv je podatak i da je kasnije igrao u rivalskom Bazelu.
Upamćen je i kao jedan od katalonskih „narodnih junaka“, a njegovo ime zauzima posebno mesto u srcima svih navijača Barselone. Naime, Gamper je bio osnivač, fudbaler i predsednik tog kluba, a sama Barselona na svom zvaničnom sajtu navodi: „Barça’s first real important figure“ – Prvi i najvažnij čovek Barselone.
Na molbu svog ujaka Emilija Gaizerta koji je živeo u Barseloni, Gamper se u oktobru 1898. godine preselio u najveći grad u Kataloniji, i tu počinje ova neverovatna priča ispunjena dramatičnim životnim usponima i padovima.
U Barseloni se najpre zaposlio kao knjigovođa u banci, zatim je neko vreme proveo i kao šef knjigovodstva u železničkoj kopmaniji. Radio je i kao sportski komentator-kolumnista u dva švajcarska ugledna lista. Zasluge mu pripadaju i za osnivanje magazina „Los Desportes. Imao je i naročit dar za trgovinu, bavio se kupovinom sećera i kafe na berzi.
Osnivanje Barselone
Po dolasku u Barselonu Gamper se priključio lokalnoj švajcarskoj evangelističkoj crkvi, gde je sa drugim protestantima iz okoline počeo da igra fudbal u gradskoj četvrti Saria-Sant Gervasi. Godinu dana kasnije rodila se ideja da osnuje sopstveni klub, a podršku je tražio putem oglasa u magazinu „Los Deportos“ za čije je osnivanje i sam bio zaslužan.
Iz Gamperove ideje, nakon početnih poteškoća, 29. novembra 1899. godine rodila se Barselona koja je u početku okupljala mahom protestante.
Crvena i plava boja u znak sećanja na početke?
Hans Gamper je za zaštitne boje kluba izabrao crvenu i plavu boju, sada već čuvenu „blaugranu“. Malo je poznat pravi razlog, verovatno je delom bio inspirisan švajcarskim klubovima u kojima je igrao, a čija obeležja takođe sadrže crvenu i plavu boju.
Prvi kapiten Barselone
Za Barselonu je igrao između 1899. i 1903. godine i za to vreme postao je jedan od najboljih igrača u klupskoj istoriji. Bio je prvi kapiten ovog kluba i jedan od najboljih napadača u prvih 30 godina od njenog nastanka. Na 51 odigranoj utakmici postigao je čak 120 golova, a u istoriju se upisao kao rekorder po boju postignutih golova na jednoj utakmici. Tako je u periodu između 1901. i 1903. godine na tri meča postigao po devet golova!
Igračka karijera (1899-1903):
Broj utakmica 51
Broj golova 120
Titule
Makaja Kup 1901/02
Barselona kup 1902/03
Egzil, povratak, spas kluba i novi zaokret
Pošto je tadašnji španski Ustav dozvoljavao samo katoličanstvo kao zvaničnu državnu religiju, mnogi igrači su nakon 1903. godine napustili klub, a među njima je bio i junak ove priče. Manje je poznato da je osim što je bio protestant, pripadao i masonskoj loži. Pet godina kasnije, vratio se u Barselonu i potom momentalno bio izabran za predsednika kluba. U periodu od 17 godina, između 1908. i 1925.godine, na ovu funkciju izabran je ukupno pet puta sa izuzetkom između 14. oktobra 1909. do 17. novembra 1910. godine. Jedan od razloga njegovog povratka u taj grad je i brak sa verujućom španskom katolkinjom.
Nakon povratka, uspeo je da spasi klub od finansijske propasti i inicira gradnju stadiona, a u projekat je ulagao i svoj lični novac zarađen od poslova na berzi. Pod Gamperovim domaćinskim poslovanjem Barselona nikada nije bila u finansijskim problemima, a čak i u periodu dok nije predsednikovao klubom, njegovo mišljenje se uvažavalo i bilo od odlučujućeg značaja prilikom donošenja odluka koja su se ticala funkcionisanja kluba. Pod njegovim vođstvom Barselona je postala simbol Katalonije, a oko kluba se ujedinio sav „slobodan svet“ koji je težio nezavisnosti od Španije.
U to vreme nastao je moto koji i danas ima jasnu političku konotaciju: „Više od kluba!“
Životni put ovog vizionara dobio je dramatičan zaokret 14. juna 1925. godine na jednom, naizgled, potpuno bezazlenom prijateljskom susretu.
Naime, u čast narodnog hora „Orfeo Catala“ Barsa je organizovala prijateljsku utakmicu. Ne slutivši nevolju, Gamper je pozvao na stadion i engleski muzički orkestar, čiji članovi nisu bili informisani o netrpeljivosti i zategnutim odnosima između Španije i Katalonije, te su iz najbolje namere zasvirali špansku himnu na sred stadiona Barselone.
Takav gest se nije dopao Kataloncima, pa je svih 14 hiljada duša na stadionu zviždalo prilikom intoniranja himne, dok su kod izvođenja engleske himne bili znatno bolje raspoloženi uz neku vrstu slave i velikog oduševljenja.
Španska vlast je gest ocenila kao neprijateljski akt, pa je oštro kritikovala prvog čoveka Barselone. Budući da je Gamper bio predsednik kluba, automatski je proglašen glavnim krivcem incidenta, a ubzo je morao i da se povuče sa mesta predsednika kluba, a stadion je zatvoren na pola godine. Tadašnji premijer Španije, Primo de Rivera, odlučio je da Gampera protera iz zemlje na tri meseca zbog podrške „katalonizmu“, a bilo mu je zabranjeno i svako delovanje u Barseloni.
Ovakva odluka vlasti teško ga je pogodila, budući da je čitav život posvetio fudbalu i napretku kluba na koji je gledao kao na svoje životno delo. Ujedno, ovo je značilo i da ubuduće neće moći da obavlja nijednu funkciju u klubu koji je i nastao kao plod njegove vizije, strasti, i uopšte ljubavi prema fudbalu.
Kasnije se i Gamperova unuka 2008. godine u biografskoj knjizi prisetila.
„Kad se vratio u Cirih, bio je skrhan bolom. Tužan, razočaran i usamljen.”
Nakon kraha sa fudbalskim klubom pokušao je ponovo „da se vrati u život“. Okrenuo se trgovini na američkoj berzi. Nastavio je dalje da investira u akcije šećera očekujući rast cena, ali dolazi i istorijska 1929. godina i krah berze u Njujorku, nakon čega je usledila najveća svetska ekonomska kriza. A Gamper je zbog jednog poslovnog promašaja izgubio čitavu imovinu!
Proterivanje iz Barselone, propali poslovni poduhvati, uticali su i da izgubi prijatelje, bar ih je on takvima smatrao. Usledio je pravi emotivni brodolom, opsedale su ga crne misli, počeo je da tone u duboku depresiju koja ga je sve više vukla u ponore očaja i beznađa.
Hans Gamper je ličnu tragedio okončao jednim pucnjem. Ubio se 30. jula 1930. godine, u svom stanu u Barseloni, naočigled svoje žene Eme i mlađeg sina Huana. Nije poznat pravi razlog koji ga je gurnuo preko ivice razuma i naterao na ovaj fatalni korak, ali se pretpostavlja da je bio skrhan zbog gubitaka koje je shvatio kao ličnu propast.
Gamperova smrt je izazvala nevericu i veliku žalost u celoj Kataloniji. Poslednju počast ovom „narodnom heroju“ i fudbalskom vizionaru odala je reka ljudi na ulicama Barselone.
Dvadeset i sedam godina nakon njegove smrti, nastala je i inicijativa da stadion Barselone ponese naziv po svom osnivaču Hansu Gamperu, ali je šef španske države diktator Franko u startu odbacio takvu mogućnost.
Ipak, titulu katalonskog junaka, poštovanje i veliku fudbalsku zaostavštinu mu niko nije mogao oduzeti. I danas se u Barseloni prisaćaju svog “rodonačelnika”, a muzeju kluba piše:“Katalonac u srcu”.
„El klasiko“, odnosno derbi utakmica između Reala i Barselone i dalje nosi određeni emotivni naboj, jer ni sama Barselona bez legendarnog osnivača i istorijskog konteksta događanja ne bi postala klub kakav jeste.
U znak sećanja na svog osnivača Barselona svake godine (od 1996.) organizuje tradicionalni turnir pod nazivom: „Trofej Žoana Gampera“.
Pobednici turnira „Žoan Gamper“:
1997 Barselona 2–2 (p) Sampdoria
1998 Barselona 2–2 (p) Santos
1999 Barselona 2–1 Sporting CP
2000 Barselona 2–1 PSV
2001 Barselona 3–2 Parma
2002 Barcelona 1–0 Crvena zvezda
2003 Barcelona 1–1 (p) Boka Juniors
2004 Barcelona 2–1 AC Milan
2005 Juventus 2–2 (p) Barselona
2006 Barselona 4–0 Bajern Minhen
2007 Barselona 5–0 Inter
2008 Barselona 2–1 Boka Juniors
2009 Manchester City 1–0 Barselona
2010 Barselona 1–1 (p) AC Milan
2011 Barcelona 5–0 Napoli
2012 Sampdoria 1–0 Barselona
2013 Barcelona 8–0 Santos
2014 Barselona 6–0 Klub León
2015 Barselona 3–0 AS Roma
2016 Barselona 3–2 Sampdoria
