Perfidnim potezima vlast dolazi do idealnog scenarija, po kome može i film da snimi: žrtva je mrtva, svedoka i dokaza ubistva nema, a motiv očigledan
“Dajte mi dokaze za cenzuru”, parafraza je sada već čuvene izjave evropskog komesara Johanesa Hana, sa konferencije za novinare iz februara 2015. godine u Beogradu… i to neposredno pre nego što se premijeru Srbije obratio sa “moj prijatelj Aleksandar”.
Jednom od najviših zvaničnika Evropske unije potrebni su bili “dokazi, a ne glasine” o cenzuri i pritiscima na medije u Srbiji. Besmislenije od toga bi bilo jedino da je tražio i dokaze za autocenzuru.
Devedesetih je diktatorska vlast predvođena Slobodanom Miloševićem žestoko kažnjavala neposlušne medije, zaplenjivala imovinu, gasila ih, a sve po tek usvojenom Zakonu o informisanju koji je pisao tada mladi ministar informisanja Aleksandar Vučić. Novinari su prebijani, Državna bezbednost ih ubijala, a tužilaštva sve vreme ćutala uz nezaobilazno “nema dokaza” ili “sve je po zakonu”. Ipak, bilo je to vreme kada je Evropa već odavno zaboravila na Slobodana Miloševića koji je bio “garant mira i stabilnosti na Balkanu”, a videla samo Slobodana Miloševića koji je bio “Balkanski kasapin” i ne tako veliki broj njegovih najbližih saradnika, kojima je zbog toga bilo zabranjeno da putuju u zemlje EU i SAD.
Poslovično troma Evropa kao da zaostaje za sada već naprednom Srbijom. Deluje kao da je liderima te balkanske zemlje, nekada imenima sa “crne liste” za evropske vize, ekstremnim desničarima, ratnim huškačima i zločincima, Evropa izdala blanko vize i proglasila ih za nove garante mira i stabilnosti.
Koristeći oprane biografije, oproštene grehe i naučene lekcije iz devedesetih, učenici su višestruko nadmašili učitelje. Vatreno i hladno oružje su zamenili neuporedivo ubojitijim – administrativnim. Metak momentalno ubije, palica lomi, a državni aparat polaaaako drobi, to ova ekipa odlično zna.
Kada poreski inspektori 5 godina zaredom proveravaju rad jednog medija, gde svaka provera traje po nekoliko meseci, te u zbiru provedu skoro 2 godine u redakciji, i pritom ne pronađu ni najmanju nepravilnost a i dalje je traže, jasno je da to nije inspekcija čiji je cilj da zastupa javni interes i proverava moguću poresku utaju, već administrativno oružje.
Bez neophodnog službenog naloga inspektori su krenuli da obilaze firme koje se reklamiraju u Južnim vestima, zastrašuju ih, prete, viču, vređaju, teraju i njihove klijente.
Poslovna upornost pojedinih firmi koje se i dalje reklamiraju u Južnim vestima ili sa tim medijem sarađuju, dodatno je inspirisala poreske vlasti.
Ovog puta su u kontrolu poslate dve ekipe inspektora, koje su mesecima paralelno češljale rad firme od 20tak zaposlenih. Vrhunac kreativnosti je scenario u kom inspektor najpre iskopira ugovore koje medij ima sa međunarodnim institucijama poput EU, OEBS, UN, a zatim ih u formi “dobronamernog saveta” pokaže članovima porodica vlasnika firmi koje sarađuju sa medijem.
– Pogledajte ugovore. Firma Vašeg supruga radi za medij koji radi po nalogu stranih obaveštajnih službi – poruka je kratka, a samo jedna u nizu.
Medij ima dva izbora:
1. Da ćuti i ostane bez dela para, jer se oglašivači povlače pod pritiskom inspekcija.
2. Da obavesti građane o dešavanjima i tako, ne samo ostane bez para ovih koje su poreski inspektori već oterali, već i da svima koji bi se možda u budućnosti reklamirali doslovce poruči “nemojte da sarađujete sa nama, Poreska uprava će vas razvaliti”, i tako medij ostane potpuno bez para.
Scenario, provereno na primeru Vranjskih novina, obuhvata i kasniju izjavu premijerke da, eto, medij prosto nije uspeo da preživi na tržištu. Bio je gašenju sklon.
Medij dobija tapšanje po ramenu od kolega, prijatelja, građana koji shvataju problematiku. Ali državni organi to ne vide tako, već poput Vučićevog prijatelja iz Austrije kažu “dokažite svoje tvrdnje”, kao naivno očekujći da vlasnici malih firmi, frizerskih salona, prodavnica,… stanu pred sudije i svedoče protiv poreskih vlasti.
Perfidnim potezima vlast dolazi do idealnog scenarija, po kome može i film da snimi: žrtva je mrtva, svedoka i dokaza ubistva nema, a motiv očigledan. Dakle, samoubistvo.
Siguran sam da mnogi građani nisu svesni da gašenje lokalnih medija, koji su nezavisni od uticaja vlasti, znači da će gradonačelnik ‘ladno moći da iz svoje kuće i kancelarije izbaci sva ogledala. Tada će u preostalim medijima sigurno da izgleda mnogo bolje nego u ogledalu.
Neko ko gleda sve ovo sa strane bi čak mogao da se zapita i da li evropski lideri imaju ogledala. A možda su samo prestali da se ogledaju, plašeći se da sami sebe pogledaju u oči.
BalkanPres, Predrag Blagojević
