TED: Zaljubljivanje je onaj lakši dio

Objavila sam članak u rubrici „Moderna ljubav” u „Njujork Tajmsu” januara ove godine, „Da se zaljubite u bilo koga, uradite ovo”. Članak je o psihološkoj studiji napravljenoj da stvori romansu u laboratoriji, kao i o mom iskustvu dok sam pokušala da proučavam sebe jedne večeri prošlog leta.

Autor: Mandy Len Catron/TED

Procedura je prilično jednostavna – dvoje stranaca smenjuje se u postavljanju 36 pitanja koja postaju sve ličnija, a zatim ćutke zure jedno drugom u oči četiri minuta.

Evo par primera pitanja.

Broj 12: Ako biste se probudili sutra i dobili bilo koju osobinu ili sposobnost, šta bi to bilo?

Broj 28: Kada ste poslednji put plakali ispred druge osobe? Sami?

Kao što vidite, stvarno postaju sve ličnija kako nastavljate.

Broj 30, a ovo mi se stvarno sviđa: Recite svom partneru/ki šta vam se kod njega/nje sviđa. Budite veoma iskreni ovog puta, izgovarajući stvari koje možda ne biste rekli nekome koga ste upravo sreli.

Kada sam prvi put naletela na ovu studiju nekoliko godina pre toga, jedan detalj mi je bio posebno upečatljiv, a to je glasina da se dvoje učesnika venčalo nakon šest meseci i da su pozvali na venčanje celokupnu laboratoriju. Naravno, bila sam vrlo skeptična u vezi sa procesom jednostavne proizvodnje romanse, ali naravno da sam bila zaintrigirana. Kada sam dobila priliku da isprobam ovu studiju i sama, sa nekim koga nisam znala tako dobro, nisam očekivala da ćemo se zaljubiti. Međutim, jesmo i –

(Smeh)

i mislila sam da je dobra priča, pa sam je poslala rubrici „Moderna ljubav” posle nekoliko meseci.

E, sad, ovo je objavljeno u januaru, a sada je avgust, pa pretpostavljam da se neki od vas verovatno pitaju da li smo još uvek zajedno. Mislim da se to možda pitate jer mi je ovo pitanje postavljano iznova i iznova i iznova proteklih sedam meseci, a ovo pitanje je zapravo ono o čemu želim da danas pričam. Hajde da se na to vratimo kasnije.

(Smeh)

Nedelju dana pre nego što je članak objavljen, bila sam veoma nervozna. Radila sam na knjizi o ljubavnim pričama tokom proteklih nekoliko godina, pa sam se navikla na pisanje o sopstvenim iskustvima vezanim za romanse na svom blogu. Ipak, objava na blogu može imati najviše nekoliko stotina pregleda, a to su obično moji prijatelji sa Fejsbuka, pa sam mislila da će moj članak u „Njujork Tajmsu” verovatno imati nekoliko hiljada pregleda, a to se činilo kao puno pažnje za relativno novu vezu. Ispostavilo se da nemam pojma šta sledi.

Članak je objavljen onlajn u petak uveče, a do subote, ovo se desilo saobraćaju na mom blogu. Do nedelje, pozvali su me iz emisija „Danas” i „Dobro jutro, Ameriko”. U toku mesec dana, članak je imao preko 8 miliona pregleda, a ja nisam bila, blago rečeno, spremna za ovakvu pažnju. Jedna je stvar raditi na samopouzdanju da iskreno pišete o svojim ljubavnim iskustvima, ali je skroz drugačija stvar ako otkrijete da je vaš ljubavni život u internacionalnim vestima –

(Smeh)

i da shvatite da se ljudi širom sveta iskreno interesuju za status vaše nove veze.
(Smeh)

Kada su ljudi zvali ili slali mejlove, a što su radili svakodnevno nedeljama, uvek su postavljali isto pitanje kao prvo – „Da li ste vi još uvek zajedno?” U stvari, dok sam pripremala ovaj govor, na brzinu sam pretražila imejl sanduče pomoću fraze „da li ste još zajedno?” i nekoliko poruka pojavilo se istog trena. Bile su od studenata, novinara i dobronamernih stranaca kao što je ovaj. Išla sam na razgovore na radiju i pitali su. Čak sam održala i govor, a jedna žena uzviknula je prema bini: „Hej, Mendi, gde ti je dečko?” i ja sam odmah blago pocrvenela.

Razumem da je ovo deo dogovora. Ako pišete o svojoj vezi u svetskim novinama, trebalo bi da očekujete da se ljudi osećaju slobodnima da vas pitaju o tome. Međutim, ja nisam bila spremna na obim reakcija. Činilo se da je 36 pitanja poprimilo sopstveni život. Zapravo, „Njujork Tajms” je objavio prateći članak za Dan zaljubljenih koji je uključivao iskustva čitalaca o njihovim pokušajima proučavanja sa različitim stepenima uspeha.

Tako, moj prvi impuls kao odgovor na ovu celokupnu pažnju bio je da sam postala veoma zaštitnički nastrojena prema svojoj vezi. Odbila sam svaki zahtev da se nas dvoje zajedno pojavimo u medijima. Odbila sam televizijske intervjue i rekla sam „ne” na svaki zahtev da se nas dvoje slikamo zajedno. Mislim da sam se plašila da ćemo postati simbol procesa zaljubljivanja nehotično, što je pozicija za koju se nisam osećala kvalifikovanom.

Shvatam – ljudi nisu samo hteli da znaju da li je studija uspela; želeli su da znaju da li je stvarno uspela, to jest, da li je bila sposobna da stvori ljubav koja će trajati, ne samo šemu, već pravu ljubav, održivu ljubav.

Međutim, ovo je bilo pitanje za koje sam smatrala da nisam sposobna da dam odgovor. Moja veza je trajala tek nekoliko meseci i osećala sam da mi ljudi pre svega postavljaju pogrešno pitanje. Šta bi im saznanje da li smo zajedno zaista reklo? Ako bi odgovor bio „ne”, da li bi iskustvo vezano za ovih 36 pitanja bilo manje vredno? Dr Artur Eron je prvi pisao o ovim pitanjima u svojoj studiji ovde 1997. godine, a ovde cilj istraživača nije bio stvaranje romantične ljubavi. Umesto toga, želeli su da ojačaju interpersonalnu bliskost među studentima na koledžu kroz korišćenje onoga što je Eron nazvao „održivo, intenzivirajuće, recipročno, personalizovano samootkriće”. Zvuči romantično, zar ne? Međutim, studija je uspela. Studenti su osećali veću prisnost posle odrađenog istraživanja, a nekoliko pratećih studija takođe je iskoristilo Eronov protokol za sklapanje brzog prijateljstva kao način da brzo stvore poverenje i intimnost između stranaca. Korišćeni su između pripadnika policije i članova zajednice, kao i između ljudi suprotnih političkih ideologija. Originalna verzija priče, ona koju sam isprobala prošlog leta, koja spaja lična pitanja sa četvorominutnim gledanjem u oči pominjala se u ovom članku, ali, nažalost, nije nikada objavljena.

Pre nekoliko meseci, držala sam govor na malom koledžu slobodnih veština, a student mi je prišao posle toga i rekao, nekako stidljivo: „Pa, isprobao sam vašu studiju i nije upalilo.” Čini se da ga je ovo zbunilo. „Misliš, nisi se zaljubio u osobu sa kojom si je radio?”, upitala sam.

„Pa…”, zastao je. „Mislim da samo hoće da budemo prijatelji.”

„Pa, da li ste postali bolji prijatelji?”, upitala sam. „Zar ti se ne čini da ste zaista upoznali jedno drugo posle studije?” Klimnuo je glavom.

„Onda je upalilo”, rekla sam.

Mislim da to nije odgovor koji je tražio. U stvari, mislim da ovo nije odgovor koji bilo ko od nas traži kada se radi o ljubavi.

Prvi put sam naletela na ovu studiju sa 29 godina, a prolazila sam kroz zaista težak raskid. Bila sam u vezi od svoje dvadesete godine, što je, u suštini, čitav moj život kao odrasle osobe, a on je bio moja prva prava ljubav i nisam imala pojma kako ću i da li ću moći da živim bez njega. Tako, okrenula sam se nauci. Istražila sam sve što sam mogla naći o nauci vezanoj za romantične veze, a mislim da sam se nadala da će me to pelcovati protiv slamanja srca. Ne znam da li sam to shvatala u to vreme – mislila sam da samo radim istraživanje za knjigu koju sam pisala – ali se čini prilično očigledno gledano iz retrospektive. Nadala sam se da, ako se naoružam znanjem o romantičnoj ljubavi, možda nikada više neću morati da se osećam tako užasno i usamljeno kao tada, a svo ovo znanje bilo je korisno na neki način. Strpljivija sam kada se radi o ljubavi. Opuštenija sam. Sigurnija sam kada tražim ono što hoću, ali, takođe, vidim i sebe jasnije i vidim da je ono što hoću ponekada više od onoga što je razumno tražiti. Ono što želim od ljubavi je garancija, ne samo da sam voljena danas i da ću biti voljena sutra, već da će osoba koju volim nastaviti da me voli neograničeno dugo. Možda je mogućnost garancije ono o čemu su ljudi postavljali pitanje kada su želeli da znaju da li smo još uvek zajedno.

Dakle, priča koju su mediji ispričali o 36 pitanja bila je da možda postoji prečica za zaljubljivanje. Možda postoji način da se nekako umanje uključeni rizici, a ovo je veoma privlačna priča jer je zaljubljivanje neverovatno, ali i zastrašujuće. U trenutku kada priznate da volite nekoga, priznajete da imate mnogo da izgubite, a istina je da vam ova pitanja obezbeđuju mehanizme preko kojih možete da upoznate nekoga brže, što je i mehanizam da vas upoznaju, a mislim da je to stvar koju većina nas želi od ljubavi – da vas upoznaju, vide, da vas razumeju. Ipak, mislim da smo, kada se radi o ljubavi, previše voljni da prihvatimo kraću verziju priče, onu koja postavlja pitanje: „Da li ste još uvek zajedno?” i zadovoljna je odgovorom „da” ili „ne”.

Dakle, umesto tog pitanja, predložila bih da postavimo neka teža pitanja, kao što je pitanje – kako odlučujete ko zaslužuje vašu ljubav, a ko je ne zaslužuje? Kako ostajete zaljubljeni kada stvari postanu teške i kako znate kada da presečete i bežite? Kako da živite sa sumnjom koja se neizbežno uvlači u svaku vezu ili, još teže, kako da živite sa partnerovom sumnjom? Ne mora da znači da znam odgovore na ova pitanja, ali mislim da su važan početak za ostvarenje dubljeg razgovora o tome šta znači voleti nekoga.

Pa, ako baš hoćete, kratka verzija priče o mojoj vezi je ova – pre godinu dana, poznanik i ja uradili smo studiju napravljenu da stvori romatičnu ljubav i zaljubili smo se i još uvek smo zajedno i jako mi je drago zbog toga.

Ipak, zaljubljivanje nije isto što i ostati zaljubljen. Zaljubljivanje je lakši deo. Na kraju svog članka sam napisala: „Nije nam se desila ljubav. Zaljubljeni smo jer smo odabrali da to budemo.” Malo sam u grču kada sada pročitam to, ne zbog toga što nije istina, već zbog toga što u to vreme nisam uzela u obzir šta je sve sadržano u tom izboru. Nisam uzela u obzir koliko će puta svaki od nas morati da donese tu odluku i koliko ću još puta morati da nastavim da to biram bez toga da znam da li će on uvek izabrati mene. Želela bih da je dovoljno bilo pitati i odgovoriti na 36 pitanja i odlučiti da volim nekoga toliko velikodušnog, ljubaznog i zabavnog i objaviti taj izbor u najprodavanijim novinama u Americi. Međutim, umesto toga, ja sam pretvorila svoju vezu u mit u koji ne verujem. Želim, a to je verovatno ono što ću želeti celog života, da je taj mit tačan.

Želim srećan završetak koji se sugeriše u naslovu mog članka, koji je, slučajno, jedini deo članka koji nisam zaista i napisala.

(Smeh)

Međutim, umesto toga imam šansu da odaberem da volim nekoga i nadu da će izabrati da i on mene voli, a to je zastrašujuće, ali tako stvari stoje kada je ljubav u pitanju. Hvala vam.

 

TED GOVOR MOŽETE POGLEDATI OVDJE