Родитеље браћо моја, родитеље а не мантиле и кецеље!
Примјера који показују да управљање визуелним идентитетом представља важан дио политичко-идеолошке контроле идентитета не мањка. Од Петра Великог (1698) који је издао царски указ о обавези свих дворјана да брију браде и носе европску одјећу како би Руси што више личили на европљане па до комунистичког европеизирања визуелног идентитета православних (увођење обавезних радних одјела (мантила) и ђачких кецеља те забрана ношења брада) представљају најпознатије примјере секуларног управљања визуелним идентитетом у функцији произвођења радикалног дисконтинуитета са традицијом.
Овај други примјер нам је значајнији с обзиром да захтјеви за његовом ревитализацијом још увијек не јењавају иако се сада ради о потпуно другачијем политичко-идеолошком контексту: наиме о неолибералном капитализму. Отуда постаје занимљиво запитати како се и зашто данас у условима перменентног либерализма поставља питање естетске егалитаризације – дакле естетичке праксе која је бар номинално супротна самим принципима политичко-идеолошког поретка унутар кога се испоставља (права, слобода итд).
Наиме идентитет је одувјек представљао најважнији социјални ресурс па је отуда кључни циљ сваког политичко-идеолошког пројекта представљало овладавање механизмима производње идентитета (социјализацијом и интернализацијом) како би се на тај начин онемогућило конституисање потенцијално субверзивних идентитета.
На тај начин је у неолиберализму сам идентитет као такав редукован на визуелни идентитет (робу) и тиме инкорпориран у логику капитала (тржиште). Отуда је и идентитет постао флуидан тј. одсуство суштинског идентитета је постало основни услов идентификације.
Није непознато а још мање спорно да постмодерни родитељаи подржавају кецеља-пројекат. Њихово квази-логичко аргументовање се креће на нивоу порицања властите одговорности. Наиме основни аргументи за обнављање пројекта естетичке егалитаризације (увођења мантила и кецеља) представљају статусни симболи (скупи мобилни телефони, скупа и маркирана одјећа итд) који су наводно узрок вршњачког насија и осталих негативних психо-социјалних појава. Међутим, ко је тој дјеци уопште и купио поменуте статусне симболе? Отуда постаје видљиво да је основни мотив кецеља-пројекта заправо родитељска неодговорност повезана са неспособношћу вјероватно неваспитаних родитеља да васпитавају властиту дјецу због чега одсуство адекватне родитељске бриге бива компензовано присуством (за ђачки узраст неприличних) материјално-техничких средстава. Стога управо неспособност родитеља да на битан начин учествују у изградњи идентитета властитог дјетета представља кључ кецеља-пројекта. Због самоеротизма тј. превелике љубави према себи, постмодерни родитељски киклопи нашег времена постају метафора властитог одсуства. Наиме у васпитању властите дјеце родитељи присуствују властитим одсуством које опет лицемјерно оправдају потребом да зараде новац како би дјетету обезбједили биолошку егзистенцију. Отуда се стиче утисак да је у интересу дјетета да његови родитељи одсуствују из његовог васпитања јер је њихово присуство, у склопу претходне аргументације, штетно за биолошку егзистенцију самог дјетета.
На тај начин своје одсуство (одсуство адекватне родитељске бриге) савремени родитељи претварају у присуство управо оних материјално-техничких средстава (мобилни телефони, маркирана одјећа) против којих се сами буне настојећи да их замјене другим материјално-техничким средствима (мантилима и кецељама).
Стога најмање двије ствари постају јасне. Прво савремени родитељи се заправо буне против самих себе. Друго кецеље и мантили не могу ријешити проблем јер није замјена материјално-техничких средстава (мобилних телефона и маркиране одјеће кецељама и мантилима) оно што дјеци треба.
Постмодерни аватар-родитељи подржавајући кецеља-пројекат заправо признају да су оманули као родитељи те да неко други треба да исправља њихове грешке и то некакав магијски начин. Да ли ће одјевањем дјеце у кецеље бити рјешени сви проблеми палих родитеља?
За ПУЛСЕ Немања Ђукић
