Република Српска – Бијељина – репортажа
ВЕСНИН АЗИЛ ЗА НЕЗБРИНУТЕ ПРИЈАТЕЉЕ
Породица Весне Остојић одувијек је гајила љубав према псима, па је и она, по сопственим ријечима, од малих ногу завољела кућне љубимце, и псе и маце, те им до данас, по сваку цијену и на сваком мјесту, помаже и стара се о њима
БИЈЕЉИНА – Мало и романтично кућно двориште Бијељинке Весне Остојић прави је азил и дом, али и вјечно почивалиште за незбринуте кућне љубимце.
БОРИША И ШЕФИКА
Јутрос у кошари, гдје сја, шушка
Низ рогоза жућкастих и крутих,
Седморо је оштенила кучка,
Седморо је оштенила жутих.
____________________________
Веснина породица одувијек је гајила љубав према псима, па је и она, по сопственим ријечима, од малих ногу завољела кућне љубимце, и псе и маце, те им до данас, по сваку цијену и на сваком мјесту, помаже и стара се о њима.
Данас се у њеном малом азилу, одвојеном од остатка свијета великом дворишном оградом, лијече и срећно живе Бориша и Шефика.
Бориша је преостали члан псеће породице која је, као што то често бива, избачена на улицу. Весна се бринула и о Боришиној мајци док је живјела у том крају. Боришу је упознала када је био сасвим мали, “као грудва”.
Он је на почетку живота био суочен са људском суровошћу, батинама или небригом, па је остао практично непокретан. Само је очи могао да помјера, прича Весна.
Временом, уз љубав и дом, Бориша је почео полако да се креће, али и данас има проблема са задњим ногама, па му Весна масира кичму и храни га на посебан начин.
И име је добио према својој нарави – Бориша, као неко ко се бори кроз и за живот.
Уз Боришу расте Шефика. Она је, такође, дио избачене псеће породице. Весна каже да Шефика свуда и са сваким жели да буде главна. Има потребу да покаже и докаже своју виталност и непресушну жељу за животом.
И Шефика је добила име према својој нарави – Шефика од шефица, односно Весна ју је назвала по њеној непресушној жељи да буде главна.
И Бориша и Шефика, као и њихови бројни претходници у дворишту Остојића, имају свој простор за спавање, храну, шетњу и за оно што им је ускраћено рођењем – за живот без траума и мржње.
МИСКЕ – СИМБОЛ ЉУБАВИ
А увече, кад живина јури
Да зауме мотке или прут јак,
Изашао је тад домаћин сури
И сву штенад потрпо у џак.
____________________________
У дворишту, на вјечном починку, лежи Веснин љубимац Сарајлија – Миске. Мискета је Весна добила из Сарајева. И он је био здравствено ровит будући да је имао проширено срце.
Цијелу деценију благи Миске био је уз Весну и њеног сина Дамјана, одрастао је у том дворишту и провео живот мирно и заштићено.
Пси болују од истих болести као и људи, па је Миске, попут многе своје сабраће, изгубио битку са раком.
Весна је била са њим до посљедњег трена, све док није морала да реагује и да га заштити од несношљивих болова. Затим је сама, својим рукама, закопала свог љубимца изнад којег данас цвијеће развија хлад.
Миске није једини љубимац који је пронашао мир у малом бајковитом дворишту Весне Остојић. Ту је и Брчак – Фудо.
И њега је Весна довела кући као малог луталицу. Фудова сестра завршила је код удомитеља у Данској, а он је свој мир и живот нашао код Остојића.
И Фудо је био ровитог здравља цијели живот, а на крају га је однио глауком. Он одавно лежи уз темеље куће Остојића, као незаобилазни члан породице.
Многи власници паса, који најбоље људске пријатеље сматрају за чланове породице, желе да их обиђу и када се угасе и оду.
За разлику од сусједних земаља у којима већ постоје гробља за кућне љубимце, у Републици Српској и БиХ морате да се сналазите.
Тако је Весна изашла у сусрет својим познаницима, па у хладу њеног дворишта, под хрпом цвијећа, почива Мимица, која је проживјела добар живот као вољени члан породице, а сада је дио Весниног романтичног азила.
Весна напомиње да су неки пси својевољно отишли од ње, ношени жељом да виде остатак свијета или једноставно радозналом природом, као што се то дешава и у људском друштву. Сјећа се Малене, која је послије осам година живота у дворишном азилу ишетала у свијет и – више се није вратила.
СВЕ ЗА АУТСАЈДЕРЕ
А она је за трагом трчала,
Стизала га, као кад уходе…
И дуго је, дуго је дрхтала
Незамрзла површина воде.
____________________________
Весна, професионални преводилац, истиче да никада не би купила пса и да је то ужасава. Она даје новац за храну и лијекове и безрезервно им помаже.
И ван свог малог азила, Весна помаже и псе и маце колико то може и гдје год стигне, али то су увијек незаштићене, остављене и болесне животиње, без педигреа.
Она воли аутсајдере, оне који се боре за живот и траже помоћ и љубав. А историјат њеног дворишта показује да је усрећила и да усрећује многе усамљене псеће душе.
МАЧКЕ КАО ДОБРИ ЦИМЕРИ
Зурила је у свод плави, глатки,
Завијала болно за својима,
А мјесец се котрљао танки,
И скрио за хум у пољима…
____________________________
Уз псе, Остојићи су доброчиниоци и мачака. Многе маце прошле су кроз кућу и двориште Остојића.
Весна у шали каже да је она стручњак за псе, а њен дванаестогодишњи син Дамјан за маце.
Она се сјећа цијеле мачје популације која је прошла кроз њен дом, а данас су ту маце Џинџер и Мику, те мачак Гарфилд, несташан и склон честим излетима ван Весниног малог кућног азила.
Маце углавном не улијећу у двориште код псећих цимера, али и у ситуацијама када би се то догодило није било озбиљнијих “инцидената”.
Тако шетњу Гарфилда по великом дворишном зиду псећи цимери пропрате смо погледима без уобичајеног заштитничког нагона према територији на којој живе.
ЈЕСЕЊИН КАО ИНСПИРАЦИЈА
Нијемо, ко од милости ил` среће,
Кад јој баце камичак низ бријег,
Пале су и њене очи псеће,
Као златни сјај звијезда, у снијег.
/Сергеј Јесењин: “Керуша”/
Весна Остојић живот дијели са кућним љубимцима и пријатељима. Њихове судбине су повезане као крвоток.
Свако јутро, каже Весна, поздрави и живе и оне који су се “угасили”, а ту су у дворишту, и пожели им добар дан.
Онда свакодневни живот крене испочетка у овом њежном и од свијета одмакнутом кутку љубави, разумијевања и саучешћа.
Весна се сјећа потресне пјесме великог руског пјесника Сергеја Јесењина “Керуша”, која говори о вјечној судбини псећих породица и настоји да, гдје год и кад год може, спаси понеку од болесних и усамљених псећих душа страшне судбине коју је опјевао Јесењин.
Радост и љубав којом јој узвраћају њени штићеници не може да стане у једну новинарску репортажу. То читалац сам мора да види и доживи. И да, кад год то може, крене Весниним стопама.
Јер, не каже изрека узалуд: “У псу можете пронаћи све најбоље у човјеку”. /крај/
Ненад ТАДИЋ И ЈАСНА ВЕЈЗОВИЋ-ТАДИЋ
