logo
bios

Zlatko Dizdarević: Uzalud vam trud svirači

Objavljeno prije 2 sedmice . u pet, maj 22nd, 2020

alkan je danas daleko čak i od onog stanja nade nakon krvi, prije dvadeset i kusur godina. 

Neko reče ovih dana kako nas je korona odvojila od svijeta,  od svega čime smo se bavili  u sebi i sa sobom a opet, rutinski i nesvjesno  mimo sebe. Kao normalna  svakodnevnica.  Među onim pričama kojima smo se prestali bavili – sve što predugo traje bez pomaka  pokopa indiferentnost – bila je i nekada velika priča o tome kako će cijeli  takozvani Zapadni Balkan za naših života postati Evropa.  Ovako ili onako, neko prije neko kasnije, neko zahvaljujući  tome  što se stvarno primakao ispunjenju  briselskih  uslova, neko zato što to treba velikima u kojekakvim  geostrategijama, zapravo  interesu  za ono što imaju mali a  pojeftino je i njima važno. 

Za ovu veliku priču  Evrope na Balkanu  zakačilo se  od minulih  balkanskih  raspada i ratova  bezbroj  politika i političara, eksperata, stručnjaka, EU funkcionera i kloniranih birokrata,  paralelnih ambasada i predstaništava  EU, da se o međunarodnim organizacijama, bankama i nevladinim organizacijama i ne govori. Valjali su se samiti, konferencije, okrugli  stolovi, stotine hiljada stranica  zaključaka, rezolucija, analiza, knjige su napisane a o “radnim materijalima”  da se i ne govori. I eto, da se samo važni skupovi Unije na ovu temu  spomenu: U minulih 21 godinu, priča je otvorena  1999. kada je Evropska komisija  inicirala  stvaranje Procesa  stabilizacije  i pridruživanja,  pa preko poziva pridruženju  iz Zagreba 2000. godine, potom Soluna 2003. i neupitne budućnosti regiona u EU (tada se  projekat odnosio na pet država, Albaniju, BiH, Hrvatsku, Makedoniju  i Srbiju i Crnu Goru) do Zagrebačkog  samita  video linkom minulog šestog maja. 

U završnom dokumentu  evropskih “čelnika”  u Zagrebu uz pozvanih  predstavnika  sada  šest zemalja  Zapadnog Balkana (Hrvatska je unutra, Srbija i Crna Gora su se razvele  a uz veliku protokolarnu  gimnastiku  “samitu”  je priključeno i Kosovo), cijelom  ovom “procesu” koji traje evo duže od dvije decenije posvećena je doslovno jedna  jedina  rečenica. Ona glasi:       ” EU ponovo potvrđuje svoju nespornu podršku evropskoj perspektivi  Zapadnog Balkana” !  Pojmovi poput proširenja, integracije,  zemlje  kandidata, pregovora  itd. se  nigdje ne spominju.  Na početku treće decenije od obzanjivanja  projekta  stabilizacije i pridruživanja,  čelnici Evropske unije  “potvrđuju podršku…”  A ogromna većina građana  pomenutih država na koje se priča odnosi, da o građanima zemalja Evropske unije ne govorimo,  ni ovu, ni bilo koju drugu  odluku ili podršku  pristiglu  iz  Zagreba  nisu ni primjetili, ne samo zbog korone. 

Hrvatski dužnosnici, evo već šest mjeseci ushićeni  su  izuzetnim  priznanjem  “predsjedavanja  Evropom” dodijeljenog  rutinskom  rotacijom  među  članicama  EU. Minule tri  sedmice  utrkivali su se u egzaltiranim  izjavama  kako je “samit  veliki uspjeh hrvatskog predsjedanja” (nasuprot  uočljivim  pristojnim ali decidnim  drugačijim izjavama  iz  krugova u EU). Ministar  vanjskih poslova  Grlić-Radman  potpuno je prihvatio  sofisticiranost  EU izričaja  pa je kazao  golemu  mudrost  ohrabrujuću  za države na koje se priča odnosi: “Potpora europskoj perspektivi  je  na  neki način proširenje…!”   Premijer Plenković izjavio je  kako je “održavanje Zagrebačkog  samita samo po sebi snažna poruka…”  Izvještači  sa  skupa gdje  je uslov za prikazivanje šefova delegacija  bio da iza sebe nemaju  zastavu države iz koje su, da uz ime nemaju funkciju,  da ne postoji nikakav identifikacioni  znak  uobičajen u svakom protokolu – sve to kako bi došli na link i oni koji ne priznaju Kosovo – objavili  su mnoge pikanterije  koje doista od cijele priče  čine  popriličnu grotesku. Ne toliko zbog Zagreba kao domaćina, koliko zbog  cijelog konteksta do kojeg je evo  dobacila  nekada  tako optimistična  ideja o “Balkanu u Evropi”. 

Dokumenat  “pozdravlja snažnu posvećenost partnera sa Zapadnog Balkana davanju prvenstva  demokratiji i vladavini prava, posebno borbi protiv korupcije i organiziranog kriminala…”  A uvažavani  “Freedom House” iz SAD-a objavljuje  baš tih dana izvješta u kojemu  su Srbija i Crna Gora skinute sa liste “demokracija”  i  smještene  pod “hibriodne režime”.  Podjednako tako, naspram  “posvećenosti  borbi  protiv korupcije i organizovanog kriminala…” u BiH je, recimo  (i ne samo u BiH )  u samo tri mjesca naprosto eksplodirao  korona-kriminal  do čudovišnih razmjera.  Kod nas su  kriminalna  zahvatanja u fondove države, pljačke budžeta, lopovske  raspodjele donacija, šprdanja sa zakonom o javnim nabavkama  itd.  poprimila  neslućene razmjere. A temeljna  podloga  za ovo je  u mizeriji do koje je dovedeno stanje sa  “posvećenošću demokraciji i vladavini prava”. Uz objeručke prihvaćenu  strast kojom su iz sistema potpuno u ime pandemije  isključene institucije, parlamenti,  stručnjaci  čija su mjesta  uglavnom  zauzeli  na svaki način potkapacitirani pojedinci. Naravno,  kao produžene ruke  partijskih  moćnika iz sjene  koji su državu strapli  u  vlastiti džep. Uz sve to, na Zagrebačkom samitu  predsjednik Evropskog Vijeća  izjavljuje  “kako je važno da zemlje Zapadnog Balkana nastave  s reformama…”  

Ko je iole pratio  dvije decenije  unazad odnos vrha EU birokratije  spram  dramatičnog otklizavanja  “Balkana” nizbrdo, sjetiće se, recimo, ne tako davno davanih i izjava  Mogerini i Hana  po Sarajevu  kako “BiH na reformskom  putu  prema EU postiže impresivne  rezultate…”  Ovakvim povodima, Bodo Veber  pedantni i predani njemački analitičar  bh stvarnosti svojevremeno je  napisao: “Kako EU kao svoje partnere na Zapadnom Balkanu  prihvata  korumpirane  političke  elite, ona se time stavila na stranu protivnika reformi i od procesa integracija  stvorila ad absurdum…”  U čemu je  problem među tom nebrojenom armijom  dobrohotnih Evropejaca  koji djeluju i ugodno žive na jaslama projekta  navodno nesporne  podrške evropskoj perspektivi Zapadnog Balkana? U naivnosti, ignoranciji, aroganciji ili  pukoj nezainteresovanosti…  Ili, da se ne lažemo,  pomenutim “geostrategijama”  koje se savijaju  isključivo  na interesu  eksploatacije  slabijih. 

Rezultat  ispod  crte podvučene pod Zapadni Balkan kojeg  EU očito odguruje od sebe  jer ih Balkan de facto više ne interesuje baveći se sobom, a ne znaju  kako bi zajedno sa Vašingtonom  stvar pustili niz vodu da izgleda kako kobajagi nisu,  dosta slikovito, precizno  i mora se priznati znalači  sažeo je nedavno Thomas Brey, akademac i uz ostalo dugogodišnji dopisnik njemačke agencije DPA na Balkanu. Napisao je pojednostavljeno  ali znakovito: …Bosna i Hercegovina je propala država u kojoj se ne nazire kraja mizeriji. U svađi  među Srbijom i Kosovom nema rješenja na vidiku. Crna Gora i Srbija klize u autoritarne  forme vladavine. Albaniju, zbog problema sa politikom droge, smatraju “Kolumbijom Evrope”. Sjeverna Makedonija je postala igračka u geopolitičkom razračunavanju  između SAD i Rusije. A Briselu ne uspijeva da smiri  čak  ni pogranične zađevice na sjeveru Jadrana između Hrvatske i Slovenije, dvije EU države…

Nijemac  ovdje, naravno, ne pominje  ni ulogu svoje zemlje u proizvodnji  nove EU “pandemija  klaustrofobije”, ili Sarkozija  koji je prošle jeseni uslove Balkancima za nastavak puta prema EU digao na kvadrat. Ko se sjeća zna da tako nije bilo ni približno kada su Evropi i Americi zatrebali svojevremeno u proširenju  Bugarska, Rumunija, Mađarska, Poljska, Češka, Baltičke zemlje… svi koji su stvarali “energetsko-vojno-demokratski”  prsten oko Rusije. Naravno, druga vremena, drugačiji ciljevi i druga priča. Danas su  Briselu  partneri  među  političarima  na zapadnom Balkanu  oni koji su  lukavim i lažnim obećanjima  hiljadama  EU diplomata  nudili obećanje da je sve ok u održanju stanja u kojem nema pucanja  što je vrhunac sreće generacija  kloniranih birokrata od kojih većina  naprosto ne shvata  Balkan čak i kad  dobrohotno  razmišljaju.  Drugačije im vaspitanje. 

Balkan je danas naprosto  daleko čak i od onog stanja  nade nakon krvi, prije dvadeset i kusur godina.  Evo i minulih dana iz Sarajeva  se zakotrljalo ono za što je teren polako a efikasno čišćen  od tada do danas. Kao da je bilo sasvim dovoljno da se sa kakvog-takvog zajedničkog puta u složenoj državi dođe do raskršća na kojem isplivava  mržnja – ne ko će kojim putem, već kako urušiti  put  drugome. Smisao  politike u ime partikularnog interesa  kojeg usmjeravaju  tri  političke  oligarhije kartelskog tipa, jeste  poraziti drugog a ne potražiti više zajednički  put. Pri tome  se već  sve crpi na genetici  “matica” a zatečene manjine na mikro-prostorima  su  na muci.  Oni što razmišjaju  još uvijek  u kategodijama  “zajedništva” sve se glasnije etiketiraju  pristalicama  bivšeg “zločinačkog režima”. Ova realnost postaje vidljiva  i vrapcima na grani a odgovor Brisela – uz zaključke  o “posvećenosti  partnera (sa Zapadnog Balkana )  demokraciji” naprosto je u gromoglasnoj  šutnji ili izrečenim  nesuvislostima. Tako uz završetak  Zagrebaškog samita  održanog  na daljinu, bez zastava i identiteta  učesnika,  poletna  pripadnica  iz ekipe  domaćina  samita,  upozori  u novinama  kako “imamo situaciju da se ljudi iz regije  okreću ‘sirenskim’  pozivima drugih, trećih aktera  koje ne želimo vidjeti u Evropi…”

Ne shvata  ambiciozna protivnica  “drugih u Evropi” da uvijek i svugdje u politici  prazan prostor ostavljen  u neznanju, gluposti  i sebičnosti  od strane jednog,  postaje  meta i cilj  nekom drugom, trećem… “Sirenski” pozivi na Balkanu će doći i već dolaze od onih koji se osjećaju  ostavljenima, nezadovoljnima i prevarenima. Tako se ne osjećaju  lideri  ovdašnjih naroda, “jaki momci” koji garantuju Evropi balkanski “status quo”. U Briselu su se opredjelili za slatkorječive  političko-mafijaške  bosove  kao za svoje  partnere, a ne za njihove žrtve  poticane dodatno na podjele, nacionalizme i nove raskole.  

Takvoj  politici  koju vode u Briselu, njihovim birokratama  i svakom  narednom “samitu”  održanom  na istim  talasnim  dužinama  poput  ovog  posljednjeg,  neko će odavde otpjevati  staru  divnu pjesmu  Prljavog kazališta – Uzalud vam trud svirači… 

Ima tu i onaj stih dalje: “… Za drugog su dunje žute…”  Ali džaba, to svakako neće shvatiti.

BUka

Copyright 2016 Magazin Plus d.o.o. Sva prava zadržana.
Zabranjeno preuzimanje sadržaja bez dozvole izdavača.

Programiranje: Magazin plus
Na vrh