Žilavi duh palanke
“Iskustvo nam je palanačko”
Ponekad opasno je (i kažnjivo) reći to na uho palanačkoj oholosti; ponekada, međutim, ova reč ide do pojma sudbinskog: palanka je, kaže se, naša sudbina, naš zao udes. Nema, niti može da bude promene. Istorija nas je zaboravila, kao u nekakvoj velikoj rasejanosti. Između sela i grada, ovako zaboravljen, svet palanke nije ni selo ni grad. Duh njegov, međutim, jeste duh između plemenskog, kao idealno-jedinstvenog i svetskog duha, kao idealno-otvorenog. Kada ovaj duh ovako govori o svojoj zloj sudbini, on govori o svojoj izuzetosti iz istorije. Ali i kada je oglašava za prokletstvo, on hoće tu izuzetnost. Osnovna pretpostavka duha palanke negde je u tome: da je to duh koji, zaboravljen od istorije, pokušava sada ovaj udes da preobrazi u svoju privilegiju, time što će i sam (onako kao što se klin klinom vadi) da zaboravi istoriju, ovim zaboravom da se ovekoveči u samom sebi, zaveren trajanju, s onu stranu vremena. Vreme je s druge strane brda, tamo gde počinje svetski haos, ili haos apsolutno-otvorenog sveta.” (Konstantinović, Radomir, Filosofija palanke, Laguna, Beograd, 2024, str. 11)
Ovim rečima počinje najpoznatija knjiga srpskog i jugoslovenskog književnika i filozofa Radomira Konstantinovića (1928–2011): delo kontroverzno, hvaljeno i osporavano; povod oštrim polemikama još od kako se pojavilo 1969. godine.
Knjiga je izuzetno teška za čitanje čak i obrazovanim čitaocima. Autor iznosi svoje ideje jednim izrazito apstraktnim i hermetičnim stilom iz koga se teško može naslutiti prostor i vreme na koje se tekst odnosi, ali ih potom razrađuje u Beleškama i napomenama uz beleške. U njima Konstantinović vrši analizu srpske poezije s kraja 19. i tokom prve polovine 20. veka, prevashodno opus Sime Pandurovića i Momčila Nastasijevića, ali i delo Milana Rakića, Jovana Dučića (dva pesnika koji su, po Konstantinoviću, uprkos naglašenom evropejstvu, ostali duhovni palančani), Vladislava Petkovića Disa (izrazitog palančanina po mentalitetu, koji se, kako kaže autor, uzdigao iznad nje) i Radeta Drainca, posmatrajući njihovo stvaralaštvo kao izraz jedne skučene, samodovoljne, patrijarhalne i neprosvećene sredine, kakva je Srbija bila na prelazu vekova, uprkos ogromnim koracima države ka modernizaciji, a koja je bila konstanta istorijskog razvoja Kneževine i Kraljevine Srbije tokom čitavog 19. veka. Krajnji izraz srpskog palanačkog mentaliteta je, po Konstantinoviću, bio fašizam, onaj klerikalni, ljotićevski, koji je doživeo svoj pun procvat kroz kulturnu politiku Vlade narodnog spasa Milana Nedića (1941–1944).
Kako razumeti palanku? Ona je nus-proizvod modernizacije društva, odnosno raspadanja tradicionalnih patrijarhalnih (feudalnih i plemenskih) društvenih odnosa. Srpskom revolucijom (1804–1835 ili kasnije, ako posmatramo kulturni aspekt) bila je stvorena nacionalna država, a potom ukinut feudalizam, čime je počela izgradnja modernog građanskog društva. Razvojem građanskog društva raspadali su se tradicionalni patrijarhalni odnosi. Dominantne seoske zadruge i proširene porodice (3 pa i 4 generacije jedne porodice pod istim krovom) povlačile su se pred gradovima u kojima primat preuzimaju nuklearne porodice (samo 2 generacije: roditelji i deca) i žive individue koje svoju egzistenciju duguju bavljenju zanatstvom (kasnije industrijskom proizvodnjom), trgovinom i uslugama, radom u činovničkom aparatu Kneževine/Kraljevine Srbije, te slobodnim zanimanjima. Započeti progres nije mogao da se zaustavi, ali je, samom činjenicom da je proizveo raspadanje vekovima starih društvenih odnosa, on postao izvor brojnih frustracija, porodičnih i ličnih kriza, koje su našle svoj izraz u strahu i mržnji prema svemu što se razlikuje od ustaljenih normi i odnosa.
https://googleads.g.doubleclick.net/pagead/ads?gdpr=0&client=ca-pub-0275167913687691&output=html&h=280&adk=1813805126&adf=825790982&pi=t.aa~a.3231595611~i.10~rp.4&w=701&fwrn=4&fwrnh=100&lmt=1761174385&num_ads=1&rafmt=1&armr=3&sem=mc&pwprc=9426359990&ad_type=text_image&format=701×280&url=https%3A%2F%2Fpulse.rs%2Fzilavi-duh-palanke-ivan-hofman%2F&host=ca-host-pub-2644536267352236&fwr=0&pra=3&rh=176&rw=701&rpe=1&resp_fmts=3&wgl=1&fa=27&uach=WyJXaW5kb3dzIiwiMC4xLjAiLCJ4ODYiLCIiLCIxMDkuMC41NDE0LjEyMCIsbnVsbCwwLG51bGwsIjY0IixbWyJOb3RfQSBCcmFuZCIsIjk5LjAuMC4wIl0sWyJHb29nbGUgQ2hyb21lIiwiMTA5LjAuNTQxNC4xMjAiXSxbIkNocm9taXVtIiwiMTA5LjAuNTQxNC4xMjAiXV0sMF0.&abgtt=7&dt=1761212378075&bpp=26&bdt=7285&idt=-M&shv=r20251021&mjsv=m202510210101&ptt=9&saldr=aa&abxe=1&cookie=ID%3D92754ec0869a53b4%3AT%3D1741881137%3ART%3D1761212314%3AS%3DALNI_MbMLiXg0kayr6eRgNWdyQktWTXiLQ&gpic=UID%3D0000121c253bb6a1%3AT%3D1753112819%3ART%3D1761212314%3AS%3DALNI_MY0TakJ4JQiV4Sh00NHEOBQsxHqew&eo_id_str=ID%3D63561cd54a2ac44c%3AT%3D1753956180%3ART%3D1761212314%3AS%3DAA-AfjanlcBWCxNKlA5SjQ2GrKAu&prev_fmts=0x0%2C1067x280%2C336x280&nras=3&correlator=265709263944&frm=20&pv=1&u_tz=120&u_his=33&u_h=900&u_w=1440&u_ah=860&u_aw=1440&u_cd=24&u_sd=1.1&dmc=2&adx=113&ady=2370&biw=1294&bih=637&scr_x=0&scr_y=783&eid=31095352%2C31095376%2C95373974%2C95374047%2C95374289%2C95374626%2C95375703%2C95375999%2C31095397%2C31084487%2C95376120&oid=2&pvsid=4903437647532357&tmod=1331877264&uas=3&nvt=1&ref=https%3A%2F%2Fpulse.rs%2F&fc=1408&brdim=0%2C0%2C0%2C0%2C1440%2C0%2C1440%2C860%2C1309%2C637&vis=1&rsz=%7C%7Cs%7C&abl=NS&fu=128&bc=31&bz=1.1&psd=W251bGwsbnVsbCxudWxsLDNd&pgls=CAEQARoFNC44Ljg.~CAEQBBoHMS4xNjQuMA..&ifi=7&uci=a!7&btvi=2&fsb=1&dtd=650
Duh palanke nije samo osobenost srpskog društva. Manje-više je prisutan svugde i potrebne su određene povoljne društvene okolnosti da bi se ispoljio. Adolf Hitler je čist proizvod austro-nemačke palanke ili u novije doba Žan-Mari le Pen francuske, odnosno Franjo Tuđman hrvatske. Ne bi se jedan samozaljubljeni prevarant Donald Tramp domogao vlasti, i to dva puta, da iza njega nije stala američka palanka niti populista Viktor Orban da ga nije izabrala ona mađarska.
Ipak, najviše boli pogubni uticaj palanačkog duha na srpsko društvo. Nikada se on nije ugasio, već je tinjao, neobično vitalan, da bi u određenim istorijskim okolnostima buknuo. Poslednji put se rasplamsao, ako ne ranije, a ono krajem 80-ih godina 20. veka čuvenim “događanjima naroda” i od tada ga nisu ugasili ni izgubljeni ratovi (koji nisu doneli nikakvu katarsu) ni epizoda kakve-takve demokratije posle 5. oktobra, da bi poslednju deceniju i po postao preovlađujući.
Osvrnimo se oko sebe, pogledajmo kako palanački duh razara naše društvo. Na ceni je poluznanje – jednostavne crno-bele formule koje sve “objašnjavaju”. Vladajuča interesna grupa svojom kulturnom politikom direktno podstiče konfuziju iz koje se rađaju stereotipi, predrasude, različiti vidovi kolektivne paranoje i mržnja (ne prođe Slava bez “istoričara” koji nariču nad našim usudom: da nama uvek ispravnim i dobrim stalno rade o glavi “oni” i “njiovi”). Intenzivno se provlači lažni narativ o ugroženosti ćirilice, kao jedne od ključnih odrednica srpskog nacionalnog identiteta, jer se ovo pismo uči od prvog dana škole, obavezno je u službenoj upotrebi i dominantno u javnom prostoru (da ne govorimo kolika je, zapravo, prednost u komunikaciji kada jedno društvo paralelno koristi dva pisma, bilo koja, a ne samo jedno). Kultura sećanja (sintagma u upotrebi u našem društvu od skora, ali već izlizana) koristi se za razvijanje sasvim iskrivljenih predstava o prošlosti, koje svode srpski narod na večitu nevinu žrtvu i vapiju za osvetom do neba.
Posebna dimenzija razornog delovanja palanačkog duha na srpsko društvo je mržnja palančanina prema gradu, koja je u nedavnoj prošlosti došla do izražaja u sistematskom bombardovanju Sarajeva i Dubrovnika, te potpunom razaranju Vukovara. Palančanin žarko želi da bude građanin (jer je život u gradu naizgled lepši, lakši i udobniji), ali biti građanin ne znači imati prosto adresu u nekom gradu. Građanin je stanje duha, nezavisno od toga da li naseljeno mesto broji par hiljada ili više miliona žitelja. To znači biti samosvesna individua, otvorena prema drugom i drugačijem; znači negovati kritički odnos prema stvarnosti i biti spreman da se preuzme lična odgovornost, a ne da se skriva iza sigurnosti kolektiva. E taj individualizam plaši palančanina i zato on mrzi grad, u kome vidi svojevrsnog Moloha koji proždire nevine duše. Palančanin od grada prihvata samo ljušturu, koju tumači na sebi svojstven način.
Vladajuća interesna grupa u Srbiji, pa bili njeni pripadnici rođeni u gradu i to više generacija unazad, nosilac je duha palanke koji silom nameće gradu. Stvara jedan novi identitet, jer je onaj koji je zatekla žulja. U svojoj površnosti, poluznanju, osećaju nesputane moći podstaknute velikim količinama novca koji poseduje (a koji je stekla na sumnjiv način) nova klasa ruši ambijentalne celine koje su generacijama davale identitet gradu (i same nažalost često zapuštene nebrigom samih građana), a kojih se ona užasava, doživljava ih kao nešto strano, što je rečito podseća da je u gradu stranac (iako nema razloga da se tako oseća, jer je grad otvoren za svakoga ko želi da u njemu živi i radi) i nameće svoje: glomazno, kabasto i zaslepljujuće sjajno, jer u tome se ogleda moć, makar bila ona i bez realnog pokrića. Tako je nastao monstruozni Beograd na vodi, koji se nezaustavljivo širi, tako može da nastane Šabac ili Smederevo na vodi, ako treba i Vršac ili Sombor na vodi.
Duh palanke je neobično vitalan u srpskom društvu. Tvrdoglavo odoleva prosveti, mada je i prosveta često u funkciji palanke. Ne može se iskoreniti, a da li se može svesti na razumnu meru, kako bi srpsko društvo moglo da izađe iz začaranog kruga zabluda i predrasuda?
za P.U.L.S.E Ivan Hofman
