AUTOR: IVAN ZIDAREVIĆ – autograf.hr
”Ne može nam niko ništa jači smo od sudbine, mogu samo da nas mrze oni što nas ne vole…”
Nije sporna činjenica, isključivo mitološka predstava, da su svi Srbi, u nikada dovoljno velikoj Srbiji, zapravo jedan ”Nebeski narod” koji decenijama biva neshvaćen od drugih, ostatka sveta, i zbog toga ih često postavljaju po kojekakvim stubovima srama, prozivajući ih i prokazuju upravo zbog svoje neverovatne posebnosti – nebeskog tipa.
Smatra se da je ova mitomanija, a toga ”tamo daleko” ne manjka, posledica nikada prežaljene ali s ponosnom slavljene, izgubljene, bitke na Kosovu (1389.). Upravo je to bila prekretnica kada je, suštinski, trampljeno duhovno spasenje srpstva u zamenu za gubitak teritorije i samostalnosti od strane onih koji nisu bili tako bogougodni i nebeski poput Srba.
Radi pedantnosti, a to nije tako prozaično kao što je Kosovski boj, za tadašnju srpsku istoriju, muku i porobljavanje, važnija je 1439. godina kada je od strane Osmanlija osvojen glavni grad Srpske Despotovine – Smederevo. Ali, kako je, po predanju, Miloš Obilić (Kobilić), junak epske poezije, ubio sultana Murata, baš na Kosovu polju, sve je dobilo nadrealni momenat koji nadilazi zdrav razum i udara na niske strasti.
Ako prekočimo Prvi i Drugi srpski ustanak (1804. i 1815.), najveća ekspanzija ”Nebeskog naroda” počinje u glavama Srpske akademije nauka i umetnosti sa lansiranjem nečega što se imenuje Memorandum iz 1986. godine.
U pisanju ovakvog dokumenta rabljene su reči i rečenice poput ”sudbonosni”, ”ideološka kriza”, ”separatizam”, ”nacionalizam”, ”agresija”, ali i ”genocid na Kosovu” nad, naravno, srpskim življem koje tamo obitava.
Ni tada, kao ni sada, dotle ćemo doći, nije pošteđena teritorija gde se pominju i naša Lika, Kordun i trusna Banija sa rečima: ”Uspostavljanje punog nacionalnog i kulturnog integriteta srpskog naroda, nezavisno od toga u kojoj se republici ili pokrajini nalazio, njegovo je istorijsko i demokratsko pravo” – Memorandum.
No zašto je sada, virulentne 2021. godine, sve ovo zapravo (ne)bitno. Upravo zbog nanovog hranjenja nebeskoga i neobjašnjivoga, po pravilu, ponovo, od onih osoba koji su građani opasnih i neustavnih namera, sa izguljenim kolenima od dodvoravanja i masnim prstima iz gladnih devedesetih.
”Zadatak ove generacije političara je stvaranje srpskog sveta, odnosno da objedini Srbe gde god budu živeli”, kazao je srpski ministar unutrašnjih poslova, Aleksandar Vulin, na skupu Pokreta socijalista na kojem je, među ostrašćenim publikumom, prisustvovao i večiti (jedini) premijer, predsednik države, predsednik svih mesnih zajednica, svih kućnih saveta i razredni starešina anestezirane nacije Aleksandar Vučić.
Gospodin (nekada drug) Vulin, socijalista u duši, duša u koju nekada nije verovao ali je rezanjem duge kose (bio je panker ili roker – svaka sličnost u neznanju je nenamerna) pronašao ono svetosavsko i nebesko, koje imaju, naravno, samo Srbi (lojalni i nemušti za kritiku), po potrebi i na zahtev okrenuo se verujućem delu sebe. Čovek koji je prepoznat po aferama i izazivanju straha, ostaće upamćen i po izjavi: ”Aleksandar Vučić ne bi danas bio živ da su uspeli da mu zakolju babu”.
Upravo su ovakve konstrukcije (od nikuda ka ničemu), koje dolaze od čoveka koji je bio u milosti profesorke Mire Marković, poznate da je bila siva eminencija porodice Milošević, sa onim svojim cvetovima u kosi, alarm za sve one koji bi da pobegnu od takve Srbije, ali koji, nažalost, to ne uspevaju.
Jer, srpske pretenzije ka teritorijama drugih, pardon u njihovim sumanutim glavama zapravo njihovim ”srpskim zemljama”, nisu ništa drugo nego nastavak Memoranduma iz 1986. godine, ”oca nacije” Dobrice Ćosića, i svih onih koji aktivno baštine, ali se ne zaustavljaju, kako Srbi u ratu ne gube ništa (primer Kosovskog boja), ali u miru gube sve.
Hegemoja je srpskoj istoriji, ne može više da se navede samo ”novijoj”, jer to traje i ima repove, donela velika stradanja, ratove, etničko čišćenje i presuđeni genocid.
Nažalost, moderno srpsko rukovodstvo, to znači vuk u jagnjećoj koži, sa tupim kašikama kao obeležjima i fotografijom zemunskog vojvode iz Haaga u kabinetu, otvoreno ne radi na suočavanju s prošlošću koja je zapravo umivena osveštanom svetom vodicom u sadašnjost.
Bitno je istaći da to nešto, ekspanziji na drugo i tuđe, srpski ministar policije danas imenuje ”Srpski svet”. Nekada, u doba rata, u kome Srbija zvanično nije učestvovala (jedan opšteprihvaćeni narativ o musavim i nejakim Srbima, pacovskog izgleda, iz Hrvatske i Bosne), hiperinflaciji, sankcijama, embargu i gladi, toj ideji smo, tada, tepali sa ”Velika Srbija”.
Na kraju, upravo u vremenima izgaranja želje za ”Velikom Srbijom” ona je u svim nadolazećim godinama postajala sve manja, uža i kraća, sa neopisivim kolateralnim žrtvama oko sebe i uz sebe. Stotine hiljada ljudi je izgubilo živote i svoje domove, a oni iza njih, živući, izgubili su šansu i nadu.
Zloupotrebljeni su mitovi i mitomanija kako bi se plasirala priča o ratu protiv svih, svih koji su se zapravo našli u ratu protiv nas. Jer, naravno, za pogrešne političke odluke nismo krivi mi, po rođenju sa epitetom ”nebeski”, već, po pravilu, to su oni drugi.
”Vrlo dobro – Služimo Srbiji!” – moderni vojni poklič.
