“Sve se čoveku može uzeti, osim poslednje od ljudskih sloboda – pravo na izbor stava u bilo kakvim okolnostima, pravo na izbor vlastitog puta.” Viktor Frankl
Ponekad osećamo kao da ne možemo podneti bol koji nam je život nametnuo. Osećamo da nas koža i unutrašnji organi doslovce bole. Želimo da iskočimo iz kože i samo da ne budemo tu gde jesmo i ta osoba koja jesmo. Medjutim, od sebe ne možemo pobeći.
Ponekad nanosimo sebi fizički bol – kako bismo umanjili psihički. Ponekad pokušavamo da se anesteziramo alkoholom i drogom kako bismo manje osećali. Ponekad ponavljamo rizična ponašanja (npr. nezaštićene seksualne odnose) kako bismo kratkoročnim užitkom nakratko zamaskirali bol…
Medjutim, bol ne nestaje. On kratkoročno prestaje, ali se iznova vraća. Prisutan, stabilan, ponekad čak i snažniji.
Opet nismo uspeli pobeći.
Gde je greška koju pravimo?
Osnovna greška je beg od bola i uverenje da ga ne možemo podneti. Čovek može jako puno da podnese, čak i one stvari za koje je verovao da će ga “slomiti”. Stvar je u odnosu prema bolu. Čuveni pisac Haruki Murakami rekao je: “Bol je neminovan ali patnja je izbor”. Ovde se moram osvrnuti na čuvenog psihoterapeuta i tvorca psihoterapijskog pravca “Logoterapije” (terapije smislom) koji je rekao da čovek i u najgorim životnim uslovima preživljava, ukoliko pronadje smisao koji ga vodi. Priča ovog čoveka ima izuzetnu vrednost zbog njegove lične istorije. Naime, Viktor Frankl, čuveni bečki neuropsihijatar, jevrejskog porekla izgubio je čitavu porodicu u koncentracionim logorima (izuzev sestre koja je emigrirala u Ameriku), u kojima je i sam proveo tri godine. Za tri godine promenio je četiri logora od kojih je jedan bio i Aušvic. Pogibija porodice i užasi koje je mogao videti za sve te godine u logoru jesu ekstremna iskustva koja u čoveku nužno proizvode ogroman bol. Upravo zato je Viktor Frankl jedan od najsvetlijih primera čovekove moći da i u najgorim uslovima pronađe smisao da nastavi dalje. Kaže da je u trenucima kada mu je bilo najteže zamišljao sebe kako svojim studentima u osvetljenoj sali prenosi iskustva o logoru. Čovek i u najtežim situacijama može naći razlog da izabere život. Kada je izašao iz logora, saznaje da mu je žena ubijena u jednom od njih i odlučuje se da napiše knjihu Zašto se niste ubili – traženje smisla života koju piše za samo devet dana. Ova knjiga je spomenik tome da život koliko god težak u datim trenucima, ima smisao ! – ma kako se te okolnosti čoveku činile nepodnošljivim. Frankl kaže: “Život, dakle, ima smisao i zadržava ga do kraja. Ali od presudnog značaja za život svakog pojedinca je da se preda tom smislu. Jer pouka koju sam ja dobio u koncentracionim logorima i koju su, u međuvremenu, potvrdila psihijatrijska istraživanja na ratnim zarobljenicima je sledeća: šansu da prežive imali su uglavnom oni koji su bili psihološki usmereni na budućnost, na neki zadatak koji treba da ispune u budućnosti, na smisao čije ostvarenje ih je u neku ruku očekivalo, ili na neku osobu koja ih je čekala s ljubavlju..” To znači da život sam po sebi jeste vredan življenja, gde god da je i kakav god da je, a da je na osobi da pronađe vitalne ciljeve koji će u svakom trenutku biti tu kao zvezda vodilja kada čovek oseti da je njegov život postao mračan kao najtamnija noć.
Od izuzetne važnosti jeste stav koji zauzmemo prema životu. Život nije ni crn, ni beo. U njemu se ne događaju samo loše stvari, niti samo dobro stvari. Život je kompleksna mešavina dobrih i loših događaja koji će nas neminovno zadesiti. Neko će imati sreću da ovih dobrih bude više, neko nesreću da ga više zadese ovi drugi – nesreće. Oni kojima se događaju teške situacije, zbog kojih osećaju izuzetan bol, mogu izabrati dve pozicije. Jedna je bes na životnu nepravdu, depresija zbog gubitka, sramota zbog događaja koji su ga obeležili i viđenje života kako bespovratno obeleženog događajem – zbog koji više nikad neće biti isti. Međutim, ljudi mogu zauzeti i drugu poziciju, koja je mnogo zdravija po njih, a to je sagledavaje životnih trauma kao izazova koje nam život nameće, i lekcija iz kojih možemo mnogo naučiti, ukoliko damo sebi šansu da na tome učimo. Iz svake, pa i najtužnije životne situacije možemo izvući pouku. Ukoliko damo smisao svojoj patnji, ona prestaje da bude to što jeste, a postaje put isceljenja i životnog učenja. To je isto kao pitanje da li ćemo izabrati ulogu žrtve ili ulogu preživelog koji je borac.
Dakle, mi jesmo “bačeni” u ovaj svet. Ne biramo događaje koji će nas iznenadno zadesiti. Međutim, na ovom putovanju, zvanom život, mi imamo dužnost i odgovornost, da svoj život učinimo smislenim. Ovaj poduhvat ujedno zahteva i hrabrost. Smisao nije cilj do koga dolazimo na kraju puta, kao što to ljudi često misle kada je u pitanju i sreća. Smisao kao i sreća može biti i sam proces. Takođe, smisao nije jedan i univerzalan. Smisao može i da se menja. Ono što jeste važno jeste imati ga, jer besmislen život vodi beznađu, depresivnosti i gubitku volje za življenjem.
“Sve se čoveku može uzeti, osim poslednje od ljudskih sloboda – pravo na izbor stava u bilo kakvim okolnostima, pravo na izbor vlastitog puta.” Viktor Frankl
Dakle, sve se svodi na to koju perspektivu mi izaberemo. Samo od nas će zavisiti naše emocije i reakcije. Ako posmatramo život, kao ono što realno jeste, a to je “iskra između dve tame – rođenja i smrti” onda i uviđamo njegovu dragocenost. Ograničenost vremena koje imamo može upravo dati jasnoću putu koji biramo. Da li želite da ostatak svog života provedete nesrećni? To zavisi od vas.
Aleksandar Dima u čuvenoj knjizi “Grof Monte Kristo” govori sledeće:
Život je oluja, moj mladi prijatelju. Jednog trenutka ćete uživati u suncu, a već u drugom momentu bićete izudarani o stene. Ono šta vas čini čovekom jeste šta radite kada oluja dođe! Morate pogledati u oluju i viknuti kao što ste to uradili u Rimu. Uradi najgore što možeš, a ja ću uraditi ono što ja mogu! Onda će vas sudbina znati kao što vas ja znam, Alberta Mondega, čoveka!
Olivera Novaković; Klinički psiholog;
Svi članci autorke/a – P.U.L.S.E →
