Današnji internet i pojedinac – Ubrzanje istorije praćeno je umnožavanjem vesti. Živimo u vremenu u kojem raspon i brzina rasprostiranja vesti, pre svega putem interneta, dovode do prezasićenosti vestima svih vrsta. Naviknuti smo da svakog dana očekujemo narednu krizu, ekonomsku, političku, zdravstvenu, ratnu. Usled neprestanog toka vesti, ostaje malo prilike za refleksiju.
Ovo je vreme proliferacije neposrednih sadržaja poput video snimaka, koji zahtevaju minimum tumačenja. Tome doprinosi i okolnost da je većina tih video sadržaja kratka i trivijalna, podešena za kratak raspon pažnje i malu sposobnost tumačenja. Ne možete ući na neku društvenu mrežu ili Jutjub, a da vam se odmah ne ponudi neprekidni niz videa sa kućnim ljubimcima. Ovo je pretežno vreme pokazivanja, a ne ukazivanja i interpretacije.
Nije nam potrebno da čekamo izlazak sutrašnjih novina kako bismo saznali šta se dogodilo danas, već saznajemo o događajima i samo pola sata ili sat kasnije. Nije nam potrebno da tražimo, kupujemo ili pozajmljujemo različite novine kako bismo se upoznali sa više različitih izveštaja o nekom događaju, jer to možemo da uradimo preko novinskih portala i društvenih mreža za petnaest minuta.
Nije nam potrebno da razgovaramo sa ljudima kako bismo čuli šta drugi misle o nekom događaju, jer o tome možemo da se obavestimo preko komentara na veb sajtovima. U svakom trenutku možemo da fotografišemo ono što vidimo, ne morajući da ekonomišemo sa filmom, jer imamo prostora za hiljade ili desetine hiljada fotografija na raspolaganju. Možemo da snimimo sve što vidimo i taj snimak sačuvamo ili objavimo. Pristup gugl mapama nam omogućava suvereno kretanje i gradovima u kojima smo prvi put, uglavnom bez potrebe i da pitamo prolaznike za smernice. Pitati nekoga danas gde se nalazi neka ulica deluje gotovo romantično.
Današnji čovek posle posla provede nekoliko sati na društvenim mrežama, gde biva uvučen u neprestani tok vesti, kratkih video snimaka, kratkih komentara i uglavnom pasivno, neselektivno prosto konzumira tu informacionu kašu koja se sastoji uglavnom iz trivijalnosti, čime stalno drži svoju pažnju zaokupljenom, a što mu onemogućava dublju refleksiju.
Na društvenim mrežama i Jutjubu ima naravno i vrednog i edukativnog sadržaja do kojeg bi inače bilo teško doći. Na primer, stare fotografije i rani, ili uopšte istorijski značajni dokumentarni video snimci, kao i snimci predavanja.
Edmund Huserl je napisao da je ’svaki subjekt nosilac jednog subjektivnog sveta, jednog subjektivnog načina prikazivanja sveta (’Die Konstitution der geistigen Welt’). U današnjem vremenu u kojem skoro svaki pojedinac ima pristup nepreglednom mnoštvu raznovrsnog sadržaja koji može recipirati po svom nahođenju, i to u pogledu njegove vrste, trajanja, učestalosti, svaki pojedinac je na taj način ’nosilac jednog subjektivnog načina prikazivanja sveta’.
Jedan sluša podkaste o ličnom razvoju i motivacione govore. Drugi gleda snimke o teorijama zavere. Treći prati kanale automobilskih hobista. Četvrti gleda istorijske dokumentarce. Peti prati jutjub kanale o tehnološkim temama. Šesti gleda videe o baštovantsvu. Sedmi konzumira sadržaje o kripto-valutama. Televizija je antikvarni medij koji se sporadično recibira, i to uglavnom utoliko ukoliko se njegovi sadržaji mogu pronaći na Jutjubu i društvenim mrežama.
Ogromna profileracija sadržaja spojena sa široko rasprostranjenom dostupnošću tog sadržaja omogućila je pojedincima da stvore sopstvene svetove izlažući se samo onim sadržajima koji ih interesuju. Pre dvadeset pet godina, ako ste hteli da pogledate neki film (izuzimajući opciju iznajmljivanja kasete iz video kluba ili odlazak u bioskop – ukoliko se baš tada prikazivao) morali ste da se obavestite o programu televizije, da saznate na kojem tv-kanalu se prikazuje, kog dana i u koliko sati, i da zatim planirate da budete pred televizorom u to vreme da biste odgledali taj film, linearno, bez mogućnosti da premotate unapred ili unazad.
Ako je film smatran značajnim, vrednim ili popularnim mogli ste da očekujete da su ga i neki od vaših poznanika odgledali. Bilo je nekoliko serija koje su prikazivane u određeno vreme, određenim danima. Bilo je dakle mnogo manje video sadržaja, i njegova raspoloživost je bila u vremenskom smislu mnogo određenija. Zbog toga je procenat ljudi izloženih nizu istih sadržaja bio mnogo viši nego od e.g. početka prethodne decenije. Opseg zajedništva u tom pogledu je bio mnogo veći. Ako se vratimo još dalje u prošlost, kada je bilo manje tv-kanala, ova okolnost je bila još izraženija.
Muzičaru je bilo dovoljno da se par puta pojavi na nacionalnoj televiziji sedamdesetih, kako bi polovina stanovnika te države znala za njega. Zato što je video sadržaja bilo neuporedivo manje. Ljudi su imali mnogo manje izbora u pogledu video sadržaja koji će konzumirati, za koji će izdvojiti vreme. Pritom, bili su manje zasićeni medijskim sadržajem. Dejvid Bouvi se pojavio na Top of the pops programu 1972., i te godine je cela Velika Britanija saznala za njega.
Danas postoji ogromna količina sadržaja čiji kreatori i distributeri se takmiče za ograničeno vreme i ograničenu pažnju publike. To je raison d’etre društvenih mreža – okupiranje pažnje i vremena ljudi. U vremenu tolike profileracije i raspoloživosti sadržaja, vremenu u kojem je sadržaj toliko jeftin – u kojem mesečna internet pretplata (pritom, wifi je na mnogim javnim mestima besplatan) i cena struje potrebne za napajanje kompjutera i mobilnog telefona ili tableta omogućavaju pristup količini sadržaja koja je ograničena jedino slobodnim vremenom koje pojedinac na njega može da potroši, vreme usmerene pažnje je postalo valuta.
Šta plaćaju kompanije koje se reklamiraju preko društvenih mreža? Broj sati ljudske pažnje koja potencijalno može biti usmerena na njihovu uslugu ili proizvod. To je ono što im te mreže nude – izvestan broj sati ljudske pažnje u toku dana ili nedelje. Živimo u vremenu velikog rasipanja pažnje i istovremeno izrazite neselektivnosti u pogledu sadržaja na koji je ta pažnja usmerena. Ako bi se društvene mreže, većina novinskih portala i društvene mreže deaktivirali na mesec dana, bilo bi to kao da smo se probudili nakon pijanstva. Mnogi pojedinci su opijeni neprekidnim tokom sadržaja kojem su izloženi, i od njega verovatno i zavisni.
U toj poplavi sadržaja, sadržaj koji je u stanju da dođe do ogromnog broja ljudi je često onaj u najkraćoj formi – meme. Upečatljiv, kratak, fotografija ili .gif s veoma kratkim tekstom. Meme danas služe kao medijatori značenja mnoštvu konzumenata internet sadržaja. Forma koja ne traži više od 5-10 sekundi kako bi bila recipirana i shvaćena. Jezgrovita, efektivna, često duhovita. Neko vam prosledi meme, vi je pogledate i po pravilu vrlo brzo shvatite poentu nekog političkog, socijalnog, kulturološkog ili pop-kulturnog komentara, ili prosto neke dosetke.
Mnogi ljudi kao da su postali zavisni od konzumiranja neprekidnog sleda kratkih informacionih nadražaja, što se ispoljava u praksi koju na engleskom zovu ’mindless scrolling’ – bezumno listanje (skrolovanje) niza sadržaja – objava, komentara , kratkih videa. Kao da imaju veliku glad za takvim nadražajima, koju ne mogu da utole. Oni ne listaju te nizove sadržaja tragajući za nečim određenim. Reč je o pasivnom recibiranju sadržaja, uglavnom neselektivnom, koja samo nadražuje praznu besciljnu radoznalost ili privremeno odagnava dosadu.
Kako u toj aktivnosti pojedinac ne traga ni za čim određenim, ni za kakvim određenim saznanjem ili uvidom, ona ne može doneti zadovoljenje njegovom duhu. Pojedinac ima pristup veoma moćnom sistemu distribucije informacija, ogromnoj količini sadržaja, ali ga uglavnom korsiti besciljno, na trivijalnosti, kratke ekscitacije pažnje, i nešto kurioziteta i komike.
Uzmimo za primer how – to snimke na Fejsbuku. Algoritam vam u feed-u (naziv je indikativan, feed – hraniti) predloži jedan how – to snimak o, na primer, tome kako sastaviti neki sto, jer je registrovao da ste na FB Marketplace, ili na nekom drugom sajtu, tragali za stolom na prodaju. Vi pogledate taj video, i čim se on završi počinje drugi video o sastavljanju nekog drugog komada nameštaja, te zatim video o rešavanju nekog sitnog problema u kuhinji, i ako nastavite da sledite taj niz snimaka koji se automatski prikazuju, nedugo potom doći ćete do how – to snimaka o tome kako na najefikasniji način iseći lubenicu na kriške, kako rešiti problem popločavanja ugaonih podnih površina, i konačno kako, na primer, u pesku napraviti kalup za tiganj i u njega izliti tečni aluminijum.
Iako će neočekivano naići na neke znanja vredne stvari gledajući te how – to videe, posle pola sata postaviće sebi pitanje – zašto ja ovo gledam, kada mi trenutno nije potrebno da znam ove stvari? Radoznalost pojedinca je prosto konzumirala hranu iz feed-a., i pre nego što je prekinuo pasivnu konzumaciju niza snimaka prošlo je možda i sat vremena. Nakon toga se pita – šta sam ja zapravo radio tokom ovog vremena? Možda je i zaboravio šta je zapravo bio počeo da traži.
U oblasti sporta takođe je bar od početka prošle decenije primetan trend nuđenja velike količine sadržaja prilagođenog kratkom rasponu pažnje, i to u vidu highlights videa. Posle svake fudbalske iz značajnih evropskih liga i svake utakmice iz NBA lige na Jutjubu će se pojaviti nekoliko highlights snimaka u trajanju od 2 – 5, ili, ređe, u slučaju nešto dužih highlights videa 8 ili čak čitavih 10 minuta (to je samo za one strpljive).
Dobre strane dostupnosti mnoštva sadržaja preko ličnog urežaja sa internet konekcijom su diverzifikacija i demokratizacija sadržaja. Nezavisnost od tv-kanala i njihove uređivačke politike. Demokratizacija u pogledu mogućnosti stvaranja i plasiranja sadržaja. Svako sa pametnim telefonom može snimiti video i uploudovati ga na Jutjub ili društvene mreže.
Dostupnost besplatne wifi konekcije u skoro svim lokalima (kafeima, barovima, restoranima) dovela je do pojave prakse sedenja u lokalu u društcu svog pametnog telefona ili laptopa. Pojedinac sa malim uređajem kojim se preko mreže lokala u kojem sedi povezuje sa novinskim portalima, jutjubom, društvenim mrežama (koje mu omogućavaju da u svakom trenutku stupi u komunikaciju sa mnoštvom poznatih i sa još mnogo više nepoznatih osoba) nema potrebu za socijalizovanjem u kafeu u kojem se nalazi.
Pre proliferacije wifi pristupa i mobilnih uređaja sa mrežnom kartom, dakle pre samo 15 – 20 godina pojedinac koji bi sam otišao u kafe poneo bi sa sobom knjigu ili časopis – objekte koji već svojom spoljašnjošću (pre svega koricama) mogu ponuditi povod za interakciju sa drugim gostima. Pritom, određenost i ograničenost sadržaja ovih medijuma sadržaja omogućava ljudima u okolini pojedinca koji ih čita da stupe u odnos sa tim sadržajem. Mogu da na koricama knjige primete njen naslov; možda im je naslov poznat, možda su za tu knjigu čuli ili nisu, ali im naslov nešto govori i možda pobuđuje i njihovo interesovanje.
Čak i ako ga niko u tom lokalu ranije nije sreo, on nije sasvim nepoznat, jer je asociran sa određenom, nekoliko hiljada godina poznatom aktivnošću, aktivnošću čitanja teksta na papiru, ma kakav karakter tog teksta bio – roman, istorijska studija, nedeljni časopis, dnevne novine, etc. U tom okruženju on je time poznat barem kao čitalac.
Pojedinac koji sedi u istom kafeu s pametnim telefonom povezanim na internet, je, s druge strane, mnogo skorija pojava. Pre samo petanest godina bio je retka pojava; pre dvadeset godina nije postojao. Iako se na takvom telefonu i čita, on nije čitalac. Šta je on? On je neko ko brouzuje, skroluje, klikće, i povremeno tipka (unosi) slova preko virtuelne tastature. On je brouzer ili eng. browser (browser-i nisu samo softveri – Chrome, Firefox etc. – već i ljudi današnjice), on je skroler i kliktator.
Zbog nepreglednog, nezamislivo velikog mnoštva raznovrsnog sadržaja koji mu od trenutka konekcije stoji na raspologanju, on je za svoju okolinu, u pogledu vrste svoje aktivnosti nepoznanica. Osim ukoliko nisu toliko indiskretni da mu se približe toliko da mogu da vide sadržaj na 6-inčnom ekranu njegovog telefona, oni ne mogu da znaju koji je karakter sadržaja na koji je usmeren (tekst, video, fotografija, .gif, meme). Da li prelazi s jednog novinskog članka na drugi, prati kurs nekih akcija na berzi, gleda video snimke na jutjubu (koje tematike?), čita postove na društvenim mrežama (o čemu?).
Svaki od tih depozitorijuma sadržaja na internetu (ili, preciznije, world wibe web-u) međutim sadrži količinu sadržaja koja je stotinama i hiljadama puta veća od one koja staje u jednu knjigu na koju je usmeren čitalac kojeg sam razmatrao ranije. Ako pojedinac sa mobilnim kompjuterskim uređajem sa touch screen-om povremeno, polako skroluje, možemo pretpostaviti da čita nešto preko tog uređaja. Ali, nema korica, nema vidljive fizičke forme tog teksta (njegova fizička forma su za posmatrače nevidljivi električni impulsi). Međutim, da li se radi o dnevnim vestima, postovima na Tviteru, porukama na whatsapp-u, nekoj digitalizovanoj knjizi, izveštajima sa berze, ostaje nepoznato.
Ako skroluje, povremeno nešto kuca na virtuelnoj tastaturi i zatim klikne, možemo pretpostaviti da gleda video snimke. Ali, postavlja se pitanje koje tematike? Gleda li kratke videe s životinjama, kojima je internet preplavljen? Gleda li isečke iz talk show emisija (kog tipa, o kojim temama?), gleda li trejlere filmova ili sportske highlights-e? Karakter sadržaja na koji je taj pojedinac sa mobilnim kompjutersim uređajem usmeren njegovoj okolini ostaje nepoznat.
On ostaje ’nosilac jednog subjektivnog sveta’ (Huserl). Zbog netransparentnosti sadržaja na koji je upravljena njegova pažnja, njegova aktivnost ne pruža povod okolini za interakciju sa njim. On ostaje nepoznanica za svoju okolinu, kao i u trenutku kada je prvi put ušao u taj lokal.
U slučajevima kada pojedinaca čija je pažnja usmerena na world wibe web u lokalima ima nekoliko (nije neobično da čine i polovinu gostiju u jednom lokalu), oni čine zapravo jednu zajednicu izolovanih individua, monada moglo bi se reći, koje ne interaguju sa ljudima u svojoj okolini (osim kada naručuju piće i pitaju koja je šifra za wifi), već samo sa world wibe web-om, gde su prisutni kao posednici gugl, fejsbuk i i tviter naloga, i svojih onlajn avatara – korisničkog imena, nadimka, svojih lajkova i drugih reakcija i komentara.
Pojedincu s knjigom ili časopisom, usled ograničenosti tog sadržaja, isti može i dosaditi, u kom slučaju će ga odložiti, barem na neko vreme i postati dostupniji (a možda i sam tim aktom otvoreniji) za interakciju sa ostalim gostima u lokalu u kojem se nalazi. Digitalni pojedinac sa svojim uređajem, s druge strane, ima nepregledno mnoštvo sadržaja na raspolaganju – kako njemu može biti dosadno? Dosadi mu jedan tekst – pređe na drugi; dosadi mu jedan video – skroluje dalje; dosadi mu jedan podkast – pusti neki drugi. Ljudi u njegovoj okolini, budući opremljeni procesorom, memorijom i protokom informacija koji se onima kojima raspolaže kompjuter povezan na internet ne mogu približiti, dolaze u obzir samo još kao krajnja nužda u slučaju nedostupnosti interneta. Sećam se posta u jednoj grupi na jednoj društvenoj mreži u kojem je korisnik napisao – ’večeras neću imati prustup internetu, javite mi ako neko hoće da se sretnemo u nekom kafeu.’
Pojedinac sa smartfonom na kojem skroluje i brouzuje kroz mnoštvo sadržaja većinom malog obima, zatupljuje svoju receptivnost i skraćuje njen raspon. Kako ga usled toga sve manje sadržaja zadovoljava, on, poput zavisnika, nastavlja da prelazi s jednog sadržaja na drugi, pritom sve manje istinski receptivan za svet izvan interneta, fizički, socijalni i duhovni svet, sa njegovim relacijama kojima se ne pristupa preko URL-a i HTTP protokola. Digitalni pojedinac bar petnaest puta dnevno proverava svoj imejl i društvene mreže čiji je korisnik, brinući se da nešto bitno – post, komentar, vest ili video – ne propusti. Interesanto je da se, s druge strane, ne brine da bi time mogao da propusti nešto bitno u svetu izvan interneta. Pojedinac koji recipira veliku količinu internet sadržaja nužno ima manje prostora – usled ograničenja ljudske pažnje i memorije – za recepciju sadržaja iz fizičkog i socijalnog sveta svog okruženja.
za P.U.L.S.E: Bojan Viculin
