Izrael i Palestina: pitanja i odgovori
O egzistencijalnim strahovima Izraelaca
Nije li Izrael u ratu za sopstveni opstanak?
Ne, nije. Izrael je nuklearna sila sa jednom od tehnološki najnaprednijih armija na svetu. Uz to uživa punu podršku američke vojne mašinerije (uključujući spremne nosače aviona). Ne može biti govora o simetriji s Hamasom ili Islamskim džihadom, grupama koje mogu ugroziti stanovnike Izraela, ali ne mogu poraziti izraelsku vojsku niti sprečiti Izrael da nastavi s etničkim čišćenjem Palestinaca u režimu aparthejda koji je izgrađen uz podršku Sjedinjenih Država i Evropske unije.
Nije li opravdano strahovanje Izraelaca da bi ih mnogi Palestinci najradije gurnuli u more (možda i istrebili u nekom novom masovnom pogromu)?
Naravno da jeste! Mnogi Palestinci, nažalost, sanjaju o Palestini bez Jevreja ili s Jevrejima koji su im potpuno potčinjeni – baš kao što mnogi Izraelci, nažalost, sanjaju ultracionistički san o velikom Izraelu bez Palestinaca ili s potpuno potčinjenim Palestincima. To je tragična stvarnost današnje Palestine. Da, s obzirom na to da su Jevreji bili izloženi holokaustu, a pre toga pogromima i viševekovnom i duboko ukorenjenom antisemitizmu u Evropi i Americi, sasvim je razumljivo da stanovnici Izraela danas strahuju od novog pogroma ako izraelska vojska bude poražena. Međutim, namećući Palestincima, beduinima i ostalima režim aparthejda i tretirajući ih kao pripadnike niže rase (ili kao ljudske životinje), izraelska država dodatno raspiruje antisemitizam i jača u redovima Palestinaca upravo one snage koje sanjaju o Palestini bez Jevreja (umesto onih koje sanjaju o mirnom suživotu s Jevrejima), doprinoseći tako užasnoj strepnji koja muči Jevreje kako u Izraelu tako i u dijaspori. Izgradnja aparthejda za Palestince nije dobra odbrambena strategija – najblaže rečeno. Kada podržavaju ili ignorišu izraelski aparthejd i etničko čišćenje Palestinaca, Evropljani i Amerikanci čine medveđu uslugu jevrejskom narodu.
Ali Izrael je svakako u ratu s Gazom.
Izrael nije i ne može biti u ratu s Gazom. Gaza nije država. To je palestinska teritorija koju je Izrael nezakonito okupirao 1967. To što je Ariel Sharon, u ono vreme premijer Izraela, u jednom trenutku odlučio da iz Gaze povuče izraelsku vojsku (i jevrejske naseljenike) da bi tamo napravio zatvor pod otvorenim nebom za milione Palestinaca (zatvor koji je potpuno ograđen i redovno se bombarduje, a čije zalihe vode, hrane, goriva i svega ostalog u potpunosti zavise od dobre volje Izraela), to Gazu ne čini državom. Niti je državom čini to što je nakon povlačenja izraelske vojske kontrolu u Gazi preuzeo Hamas. [Poređenje za ljubitelje filma: ako se sećate Carpenterovog Bekstva iz Njujorka, to je kao da tvrdite da je Menheten u tom filmu strana u ratu s Amerikom.]
Da li zaista očekujete da Izrael snabdeva neprijateljsko stanovništvo vodom, hranom i lekovima?
Nije važno šta vi i ja očekujemo. Važno je šta o tome kaže međunarodno pravo, uključujući i Ženevsku konvenciju koja to nalaže! Uskraćivanje vode, hrane, lekova, goriva i ostalih potrepština okupiranom stanovništvu zatvorenom u Gazi jeste ratni zločin. Zločin je i kada nekoj populaciji uskraćujete mogućnost da zadovolji osnovne životne potrebe da biste je tako prinudili da se preseli na drugo mesto.
Čak i ako mu egzistencija zasad nije direktno ugrožena, zar Izrael nema pravo da se brani?
Naravno da ima. Svako ima prirodno pravo da se brani. Međutim, kao što je moje pravo na odbranu kada mi provale u kuću ograničeno zakonom (na primer, nemam pravo da uljeza ubijem ako sam ga prethodno razoružao, i svakako nemam pravo da u poteri pobijem celu njegovu porodicu), tako je ograničeno i pravo države na odbranu od druge države ili naoružane grupe na okupiranoj teritoriji. Zato postoje Ženevska konvencija i Međunarodni krivični sud čiji statuti jasno pokazuju da izraelski vojni napadi na Gazu izvedeni posle 7. oktobra predstavljaju niz ratnih zločina (vidi Prilog 1).
O Hamasu
Da li osuđujem zverstva Hamasa?
Osuđujem sva zverstva i svaki ratni zločin (prema definiciji iz međunarodnog prava, vidi Prilog 1) bez obzira na to ko je počinitelj, a ko žrtva, bilo da su u pitanju pripadnici Hamasa, izraelski naseljenici ili izraelske oružane snage. Ženevska konvencija važi za sve ili ne važi ni za koga. Ono što ne osuđujem je oružani otpor okupatorima i režimu aparthejda koji je deo dugoročnog programa etničkog čišćenja. [Isto tako ne osuđujem legitimne vojne akcije IDF-a u odbrani sopstvenih vojnika ili izraelskih civila unutar Izraela.]
Zar Hamas nije teroristička organizacija?
Kao što dobro znamo, ljude koje neko naziva teroristima neko drugi može nazivati borcima za slobodu. Jesu li Yitzak Shamir (izraelski premijer od 1986. do 1992) i njegova organizacija Stern Gang bili teroristi? Britanska vlada i većina evropskih zemalja su smatrali da jesu, ali mnogi Jevreji nisu tako mislili. Da li je IRA bila teroristička organizacija? Možda jeste, ali bez te organizacije (i njenog političkog krila Sinn Feina, što je danas najveća irska politička stranka severno i južno od granice) ne bi bilo Velikog petka ni kraja krvoproliću. Je li Nelson Mandela bio terorista? Gospođa Thatcher i predsednik Reagan su tako mislili i govorili – pa su ANC i njegovi članovi dugo bili na listi terorističkih organizacija u SAD i Velikoj Britaniji.
Što se tiče Hamasa, nema sumnje da Hamas koristi taktiku terorizma i/ili čini ratne zločine. Ali to isto radi i izraelska država već (više od) sedam decenija (nelegalna iseljavanja, nelegalno naseljavanje, nezakonito zatvaranje civila i predstavnika civilnog društva na okupiranim teritorijama, ubistva i ritualna ponižavanja, fosforne bombe, uništavanje bolnica i celih stambenih kvartova i tako dalje).
Hamas se ne razlikuje od ISIS-a ili Al Qaide. Izrael ima pravo da eliminiše Hamas kao što su SAD, Iran, Kurdi i ostali eliminisali ISIS.
To je neispravna analogija. Al Qaida nikada nije imala uporište u lokalnim zajednicama. To nisu bili autohtoni pokreti – za razliku od organizacija kao što su ANC, IRA, PKK u Turskoj ili Tamilski tigrovi u Šri Lanci. Al Qaidu su činili uvezeni ljudi pod oružjem, bez organske veze sa Sudancima ili Avganistancima. Baš kao i ISIS. Hamas je, s druge strane, na ovaj ili onaj način (uz znatnu pomoć Izraela koji je želeo da od Hamasa napravi unutrašnjeg protivnika PLO-a), pustio duboke korene u palestinskom društvu (naročito u Gazi) – pružajući očajnom stanovništvu usluge koje niko drugi nije hteo da mu pruži. Dakle, čak i ako odlučite da nazovete Hamas terorističkom organizacijom, činjenično je pogrešno tvrditi da između Hamasa i Al Qaide ili ISIS-a nema razlike. To je veoma važno, jer će mirovni proces morati da uključi i Hamas (kao što je onaj u Severnoj Irskoj morao da uključi IRA).
Ali Hamas koristi Palestince kao živi štit.
Izrael i Palestina zajedno čine malu zemlju s dve (dominantne) populacije koje ratuju već osamdeset godina. Na tako skučenom prostoru nije moguće voditi rat bez ‘živih štitova’. Drugim rečima, ideja o ratu koji bi se vodio negde u pustinji samo između naoružanih boraca obe strane, daleko od civila, nema mnogo smisla. Na primer: gde se nalazi generalštab izraelske vojske koja raspolaže s mnogo više manevarskog prostora nego bilo koja palestinska naoružana grupa? U centru grada, usred gusto naseljenog Tel Aviva! Da li to znači da izraelska vojska koristi civilno stanovništvo u susednim kvartovima kao živi štit? Da li palestinski borci (Hamas ili bilo ko drugi) imaju pravo da taj deo grada sravne sa zemljom, uključujući i obližnje bolnice, i to opravdaju tvrdnjama da „izraelska vojska koristi civile kao živi štit“? To je besmislica, kao i izraelska saopštenja u kojima se ogromne civilne žrtve pravdaju pozivanjem na argument ‘živog štita’.
Hamasu očigledno nije mnogo stalo do sopstvenog naroda, budući da dobro znaju da će Palestinci biti bombardovani čim ciljeve u Izraelu napadnu s teritorije Gaze.
To je argument koji su koristile sve okupacione sile da bi krivicu za stradanje civila prebacile na one koji organizuju oružani otpor okupaciji. Svaki pokret otpora bio je optuživan da ustajanjem na oružje protiv nadmoćne okupacione sile rizikuje živote sopstvenog stanovništva. U Grčkoj je to bio argument nacističkih kolaboracionista protiv grčkog pokreta otpora, jer grčki partizani znaju da će ako napadnu nacističku patrolu nacisti ubiti najmanje 10 grčkih muškaraca za svakog ubijenog vojnika. Nacisti i kolaboracionisti su se slagali da isključivu odgovornost za zločinačke odmazde nacista snose partizani. Otuda sledi zaključak da je jedini ‘humani’ izbor pristajanje na okupaciju. Da li izraelski zvaničnici zaista veruju da je takav način rezonovanja dobra ideja u ovom trenutku? Ja ne mislim tako.
Palestinci nastanjeni u Gazi su glasali za Hamas i zato nisu nevini.
Izraelci bi se morali uzdržati od korišćenja takvih argumenta jer se oni lako mogu okrenuti i upotrebiti protiv njih. Netanjahu i ministri u genocidnoj izraelskoj vladi (na primer, Bezalel Smotrič, Ben-Gvir) izabrani su na jasnoj agendi ratnih zločina i etničkog čišćenja. To ne opravdava i ne može opravdati palestinske oružane grupe koje ubijaju izraelske civile verujući da su oni kolektivno krivi za etničko čišćenje Palestinaca. Sam koncept kolektivne krivice, osim što je rasistički, predstavlja ratni zločin po sebi.
Ako su Palestinci zaista nevini, zašto ne izruče pripadnike Hamasa Izraelu?
Prvo, pripadnici Hamasa su naoružani, pa ih nenaoružani i nemoćni civili koje Izrael istrebljuje bombama ne mogu izručiti čak i ako bi to želeli. Drugo, pokušajmo da zamislimo šta takvim pozivima poručujemo ljudima u Gazi. Evo šta im govorimo:
Izraelske trupe su ubile dedu 1948, uzeli su maslinjak i kuću, a porodicu proterale u Gazu. Posle su izraelske bombe ubile brata, više rođaka i prijatelja, majku, a vas i dalje drže u zatvoru pod otvorenim nebom gde deca odrastaju neuhranjena, bez izgleda za pristojno obrazovanje, bez šansi za dostojan posao, bez mogućnosti putovanja, bez ikakve nade. Svakih nekoliko meseci bombe padaju s neba, a izraelske trupe povremeno ulaze i pucaju na vas i vaše susede bez razlike. Deca kojoj nije ostavljen nikakav drugi lek za frustraciju i izgubljeno dostojanstvo pridružuju se Hamasu, kao medicinske sestre, kao učitelji, kao naoružani borci koji žele da uzvrate vatru. I onda, ‘civilizovani’ zapad – koji decenijama prstom nije makao da vas zaštiti – upire prstom u vas zato što mlade borce niste izručili vojsci koja vas ubija, a čiji zapovednici polažu račune vladi koja je već ponosno objavila da nema izgleda da postanete ravnopravni građani bilo koje države. I to se događa u trenutku kada zapad vrlo dobro zna kakva bi sudbina zadesila Gazu u slučaju predaje Hamasa: etničko čišćenje iste vrste kao ono koje se ubrzano sprovodi na Zapadnoj obali, gde Hamas čak i nije prisutan.
Govorim vam, dragi čitaoci, da mi, Evropljani i Amerikanci, treba da pognemo glave i postidimo se na samu pomisao da to kažemo ljudima koji žive u Gazi.
Zašto se ne slažete s mišljenjem da se Hamas, fundamentalistička islamistička organizacija koja ne toleriše ne samo Izrael nego ni sekularne ljude poput vas, mora eliminisati da bi stanovnici Gaze mogli da se vrate normalnom životu?
Šta znači eliminisati Hamas? Ko je Hamas? Treba li ‘eliminisati’ medicinske sestre zaposlene kod ministarstva zdravlja kojim u Gazi upravlja Hamas? Učitelje zaposlene kod ministarstva prosvete kojim upravlja Hamas? Zaboravljate da je za razliku od Al Qaide, koja nikada nije bila povezana s avganistanskim zajednicama, Hamas duboko integrisan u društvo Gaze. U tom smislu su zahtevi Netanjahua i genocidnih izraelskih političara logičniji i dosledniji od predloga (možda dobronamernih ljudi) koji traže iskorenjivanje Hamasa da bi Palestinci mogli da žive srećno do kraja života. Jer Netanjahu i njegovi saradnici planiraju da ubiju tačno onoliko stanovnika Gaze koliko je potrebno da se preživeli primoraju da se presele iz Gaze u Sinajsku pustinju ili u neku zemlju koja je spremna da ih primi. Ukratko, ljudi koji veruju u projekat fizičke eliminacije svakoga ko je bio povezan s Hamasom zapravo podržavaju genocid u Gazi (što je samo korak na putu do okončanja genocida na teritoriji Zapadne obale).
Kakva je trebalo da bude reakcija Izraela posle napada Hamasa 7. oktobra?
Na prvom mestu je dužnost izraelske vojske da neutrališe napadače. Na drugom, dužnost izraelske vlade da oslobodi taoce koje je Hamas odveo u Gazu – što bi podrazumevalo pregovore koji uključuju i međunarodnu zajednicu. Ne trećem mestu je dužnost koju izraelska vlada ima pred izraelskim društvom, dužnost koju su izraelske vlada decenijama zaobilazile, a to je objava kraja aparthejda i mirenje s činjenicom da će dokle god Izrael bude primoravao Palestince da žive u režimu aparthejda nasilje uvek iznova proizvoditi novo nasilje, zbog čega za Izraelce neće biti života u miru.
Izrael je država koja sprovodi aparthejd i zbog toga joj se mora pružiti otpor – ako treba i oružjem
Da li zaista mislite da Izrael Palestincima nameće život u režimu aparthejda?
Ne morate verovati meni na reč. Poslušajte šta o tome kaže kaže Tamir Pardo, bivši direktor Mosada: „… Izraelski mehanizmi za kontrolu Palestinaca, od ograničavanja kretanja do primene ratnih zakona – dok se na jevrejske naseljenike na okupiranim teritorijima primenjuje građansko pravo – podudaraju se s metodama nekada korišćenim u Južnoj Africi… Ovo je država aparthejda“, rekao je Pardo. „Ako za dve grupe ljudi na istoj teritoriju važe dva različita pravna sistema, to je aparthejd.“ I to ne tvrdi samo Pardo. Bivši predsednik Kneseta Avraham Burg i poznati izraelski istoričar Benny Morris nalaze se među više od 2000 izraelskih i američkih javnih ličnosti koje su nedavno potpisale saopštenje kojim se potvrđuje da „Palestinci žive u režimu aparthejda“.
Da li hoćete da kažete da postoje sličnosti između Mandelinog ANC-a i ubica iz Hamasa?
Oni koji besne zbog poređenja južnoafričkog i izraelskog aparthejda treba da se sete da Nelson Mandela nikada nije imao sumnji o tome da Palestinci žive u aparthejdu. [Takođe, Izrael nikada nije krio da je bio jedan od najvažnijih saveznika belog rasističkog režima u Pretoriji.]
Desmond Tutu, još jedan od heroja otpora aparthejdu u Južnoj Africi, takođe nije imao iluzija o izraelskom aparthejdu i stradanju Palestinaca.
Zašto Palestinci ne pokušaju da ostvare svoje ciljeve mirnim putem?
Pokušali su. PLO je priznao Izrael i odrekao se oružane borbe. Šta su dobili zauzvrat? Apsolutno poniženje i sistematično etničko čišćenje na Zapadnoj obali i u Istočnom Jerusalimu. To je doprinelo jačanju Hamasa koji je u očima mnogih Palestinaca jedina alternativa genocidu – zbog čega je Hamas i osvojio vlast u Gazi.
Put napred
Šta je s antisemitizmom? Nije li i to pošast?
Naravno da jeste. Antisemitizam je na zapadu i u ostatku sveta duboko ukorenjen i protiv njega se uvek moramo boriti. Naše pitanje je sledeće: Da li genocid koji se sprovodi nad Palestincima doprinosi borbi protiv antisemitizma ili je ometa? Moje konkretno pitanje Evropljanima, koji osećaju potrebu da podrže Izrael po svaku cenu, šta god da Izraelci urade, pre svega zbog naše kolektivne krivice u vezi s holokaustom, glasi: Koliko daleko Izrael treba da odmakne u etničkom čišćenju Palestinaca da bi nam naše potpuno zasluženo osećanje krivice zbog antisemitizma i holokausta u Evropi najzad došapnulo da ne možemo više tolerisati novo etničko čišćenje koje Izrael sprovodi nad Palestincima? Drugi rečima: Koliko će nam palestinske krvi biti potrebno da speremo osećaj krivice zbog događaja holokausta? NIKADA VIŠE znači NIKADA VIŠE ZA SVE I ZA SVAKOGA – za Jevreje, za Palestince, baš za svakoga.
Moje viđenje antisemitizma izloženo je u ovom opširnom članku napisanom mnogo pre napada Hamasa
Zapad mora shvatiti da je jedini plan za rešavanje palestinskog pitanja koji Izrael trenutno ima sprovođenje genocida.
To nam otvoreno govori izraelska vlada, kao i lideri opozicije. Odbijaju svaku pomisao na mogućnost postojanja zasebne palestinske države, kao i ideju o jedinstvenoj državi u kojoj Palestinci uživaju ista građanska i politička prava i slobode kao Jevreji. Kakve opcije u tom slučaju preostaju? Etničko čišćenje, aparthejd ili genocid. Izraelske vlasti ne skrivaju nameru da anektiraju sve okupirane teritorije i etnički očiste Palestince (osim možda malog broja onih koji će prihvatiti status građana drugog reda, a potrebni su izraelskim gospodarima kao nekvalifikovana radna snaga). Takođe, već decenijama unazad (i sve više posle 7. oktobra) izraelske vlasti poručuju svetu nešto zaista jezivo:
Izraelska vojska ima pravo da UBIJE BILO KOG PALESTINCA u Gazi, Istočnom Jerusalimu ili na Zapadnoj obali. Naoružani muškarci, nenaoružani muškarci, novinari, žene, starci, lekari, medicinske sestre i zemljoradnici – koga god Izrael da ubije, službeno se proglašava za legitimnu metu kao direktan krivac ili kao živi štit (čija smrt je krivica Palestinaca koji se kriju iza živih štitova) ili kao saučesnik na osnovu etničke pripadnosti (zbog iskazanih simpatija za pokret otpora). Čak i za bebe stare jedan dan tvrde da za njihovu smrt postoji opravdanje, jer bi verovatno izrasle u teroriste.
Šta se sada može učiniti? Kako doneti mir Izraelu i Palestini?
Globalna kampanja bojkota, povlačenja investicija i sankcionisanja Izraela i Hamasa, sve dok se ne uspostavi prekid vatre, dok svi taoci ne budu oslobođeni (oni Hamasovi kao i hiljade talaca koje drži Izrael), dok Izrael ne prizna državu Palestinu i dok se pod pokroviteljstvom Ujedinjenih nacija i uz podršku međunarodne zajednice ne započne mirovni proces koji će učiniti kraj aparthejdu i doneti jednaka građanska prava i političke sloboda za sve. Da li će rezultat tog procesa biti jedna federalna država ili dve multietničke države koje dele teritoriju drevne Palestine, o tome moraju odlučiti sami Izraelci i Palestinci.
Da, ali vi i DiEM25, pokret kom pripadate, već ste podržali rešenje koje podrazumeva jednu sekularnu državu.
Da, tako je. Ali to je samo naše mišljenje. Kao internacionalisti dužni smo da imamo mišljenje o svim važni pitanjima i političkim sukobima širom sveta – što, naravno, ne znači da želimo da ljudima koji su direktno uključeni govorimo šta treba da rade. Što se mene tiče, mene je pokojni Edward Said ubedio da je rešenje s dve države neodrživo (bar sa stanovišta progresivnih internacionalista) i da je jedini humani ishod rešenje koje podrazumeva jednu državu. Što se tiče DiEM25, pre dve godine smo vodili dugu i burnu raspravu koja je dovela do usvajanja ove zajedničke pozicije. Ali, da ne budem pogrešno shvaćen, o tome svakako moraju odlučiti Palestinci i Izraelci.
Kao međunarodna zajednica dužni smo da pomognemo našim izraelskim i palestinskim prijateljima i saborcima da sruše aparthejd, iskorene antisemitizam i prevaziđu netrpeljivosti, da bi nezavisno od toga koje će konkretno rešenje biti usvojeno svi narodi koji žive, rade i sanjaju na prostoru drevne Palestine dobili ista građanska prava i političke slobode.
Prilog 1 – Šta kaže međunarodno pravo
Rimski statut Međunarodnog krivičnog suda – Genocid
Član 6(c): Namerno podvrgavanje grupe životnim uslovima koji treba da dovedu do njenog potpunog ili delimičnog uništenja;
Član 25(3)(c): U cilju olakšanja izvršenja krivičnog dela, pomaže, podstiče ili na drugi način doprinese njegovom izvršenju ili pokušaju izvršenja, uključujući ovde i stavljanje na raspolaganje sredstava za izvršenje krivičnog dela;
Član 25(3)(e): U vezi sa krivičnim delom genocida, direktno ili jasno podstiče druge na izvršenje genocida;
Ženevska konvencija Član 8(2)(a)(i): Namerno ubijanje.
Član 8(2)(a)(ii): Mučenje ili nečovečni postupci.
Član 8(2)(a)(iii): Namerno nanošenje suvišne patnje, teških telesnih povreda ili narušavanje zdravlja.
Član 8(2)(a)(iv): Obimna razaranja i prisvajanje tuđe imovine koje se ne može opravdati vojnom potrebom, i koja su pri tom izvršena nezakonito i bezobzirno.
Član 8(2)(a)(vii): Nezakonito proterivanje ili preseljavanje i nezakonito zatvaranje lica. Druge ozbiljne povrede zakona i ratnih običaja koji se primenjuju u međunarodnom oružanom sukobu, a prema utvrđenim pravilima međunarodnog prava.
Član 8(2)(b)(i): Namerno usmeravanje napada protiv civilnog stanovništva ili protiv pojedinačnih civilnih lica koja nisu direktno umešana u sukob.
Član 8(2)(b)(ii): Namerno usmeravanje napada na civilne objekte, tj. na objekte koji nisu vojni ciljevi.
Član 8(2)(b)(iii): Namerno usmeravanje napada na osoblje, instalacije, materijale, jedinice ili vozila uključena u humanitarnu pomoć ili mirovnu misiju u skladu sa Poveljom UN, sve dotle dok imaju prava na zaštitu ili pružaju pomoć civilima ili civilnim objektima po međunarodnim zakonima koji važe za oružane sukobe.
Član 8(2)(b)(iv): Namerno započinjanje napada, znajući da će takav napad prouzrokovati propratna stradanja ili nanošenje povreda civilima ili nanošenje štete civilnim objektima ili da će uzrokovati velika, dugotrajna i ozbiljna oštećenja životne sredine, što bi bilo očigledno nesrazmerno u odnosu na očekivani, konkretni i neposredni vojni učinak.
Član 8(2)(b)(ix): Namerno usmeravanje napada na verske, obrazovne, umetničke ili naučne objekte ili objekte koji se koriste u dobrotvorne svrhe, istorijske spomenike, bolnice i mesta gde se sakupljaju bolesni i ranjeni, pod uslovom da to nisu vojni ciljevi.
Član 8(2)(b)(xii): Objavljivanje da se prema neprijatelju neće postupati s milošću.
Član 8(2)(b)(xiv): Namerni napadi na objekte, medicinske jedinice, transportna sredstva i medicinsko osoblje koje koristi očigledne oznake precizirane u Ženevskim konvencijama u skladu sa međunarodnim pravom.
Član 8(2)(b)(xx): Korišćenje oružja, projektila, materijala i metoda ratovanja koji su takve prirode da mogu uzrokovati teške povrede ili nepotrebne patnje ili se njima krši međunarodno pravo oružanog sukoba, pod uslovom da su takva oružja, projektili, materijali i metodi ratovanja zabranjeni i uključeni u aneks ovog Statuta amandmanom a u skladu sa odgovarajućim odredbama preciziranim u članovima 121. i 123.
Član 8(2)(b)(xxv): Namerno pribegavanje izgladnjavanju civila kao metode ratovanja, baziranom na lišavanju namirnica neophodnih za njihov opstanak.
DiEM25, 20.11.2023.
Preveo Đorđe Tomić
Peščanik.net
