Zašto sirotinja na Zapadnom Balkanu više veruje nacionalističkoj desnici nego levici?

Zašto sirotinja na Zapadnom Balkanu više veruje nacionalističkoj desnici nego levici?

Omer Karabeg, RSE

Tema Mosta Radija Slobodna Evropa bila je šta se događa sa levicom na Zapadnom Balkanu.

Sagovornici su bili Igor Štiks, pisac i profesor na Fakultetu za medije i komunikacije u Beogradu kao i naučni suradnik Filozofskog fakulteta u Ljubljani, i Filip Balunović, profesor na Fakultetu za medije i komunikacije i naučni suradnik Instituta za filozofiju i društvenu teoriju u Beogradu. S obzirom na život na relaciji Zagreb – Beograd – Sarajevo, obojica su dobri poznavaoci političkih trendova u regionu.

Bilo je reči o tome da li se socijaldemokratske partije, koje postoje u većini država regiona, mogu nazvati levicom s obzirom da su uglavom prihvatile koncept neoliberalnog kapitalizma, zašto u regionu više nema velikih, generalnih štrajkova koji bi prinudili poslodavce i vlast da prihvate zahteve radnika i kako nezadovoljni radnici u državama Zapadnog Balkana radije idu u inostranstvo da bi tamo radili, nego da se u svojim zemljama bore za svoja prava.

Razgovaralo se i o tome kako su mladi danas više skloni ekološkoj nego socijalnoj pobuni, kako je zeleno-leva stanka Možemo, koja već tri godine vlada Zagrebom, postala značajan faktor na političkoj sceni Hrvatske, kakve su šanse Zeleno-levog fronta u Srbiji, kao i tome da li će predsednik Hrvatske Zoran Milanović, koga je Socijaldemokratska partija istakla kao svog kandidata za premijera na aprilskim vanrednim izborima u Hrvatskoj, pomoći toj stranci da pobedi na izborima i da li bi vlada, koju vodi Milanović, uopšte bila levičarska.

Omer Karabeg: Da li se današnje socijaldemokratske partije, koje postoje u većini država regiona, mogu nazvati levicom?

Igor Štiks: Teško da ih možemo nazvati istinskom ljevicom. Radi se o partijama koje su naslijedile ono što je bila ljevica 20. vijeka. Posljednjih tridesetak godina one su zapravo u centru, samo ponekad, kada se sjete socijalnih i radničkih prava, pomjere se ka lijevom centru.

Međutim, moramo napraviti razliku između partija kao što su socijaldemokratske partije u Hrvatskoj i Bosni i Hercegovini, koje donekle imaju senzibilitet za različite manjine od etničkih do seksualnih i nisu ili su u manjoj mjeri bile pogođene nacionalizmom, i Socijalističke partije Srbije koja je krajem osamdesetih otišla udesno i čvrsto ostala na desnici.

Jako je važno razlikovati etablirane “lijeve” partije koje se nazivaju socijalističkim ili socijaldemokratskim od istinske ljevice koja postoji u društvenim pokretima koji ponekad prerastu i u partije. U tom smislu pomenuo bih stranke Levica u Sloveniji, Možemo u Hrvatskoj i Zeleno-levi front u Srbiji.

Filip Balunović: U poslednjih 15 godina levica u regionu delovala je uglavnom vaninstitucionalno pošto su se političke partije socijaldemokratske afilijacije u dobroj meri distancirale od onoga što bi trebalo da bude socioekonomska agenda levice. Istinske, suštinske leve politike mogle su da se vide isključivo na ulici i van institucija, u nekim intelektualnim krugovima, na nekim fakultetima, među nekim studentskim grupama.

U međuvremenu, neki od tih aktera uspešno su prešli put od vaninstitucionalne do institucionalne borbe, s tim što institucionalna borba podrazumeva posve drugačija pravila od one koja se vodi na ulici i van institucija. U našim sistemima jako je teško napraviti bilo kakvu suštinsku promenu pošto su oni postavljeni na potpuno drukčijim, rekao bih čak suprotnim osnovama od onih koje zovemo levičarskim, socijalističkim i socijaldemokratskim. Ako je borba na ulici borba sa vetrenjačama, takva je i ona u institucijama.

Ipak, ima uspešnih priča pre svega u Sloveniji i Hrvatskoj. I u Srbiji postoji relevantni politički levi akter koji se zove Zeleno-levi front. U Bosni i Hercegovini postoji važna razlika između SDP-a BiH (Socijaldemokratska partija), dakle, onoga što se zove građanska opcija, i nacionalističkih opcija koje predstavljaju SNSD (Savez nezavisnih socijaldemokrata) u Republici Srpskoj i SDA (Stranka demokratske akcije) i HDZ-a BiH (Hrvatska demokratska zajednica) Federaciji Bosne i Hercegovine.

Topovsko meso

Omer Karabeg: U svim državama regiona mnogo je siromašnih i velike su socijalne razlike. Kako to da danas siromašne mnogo lakše pridobija desnica nego levica?

Igor Štiks: Organizacije ljevice, kakve smo poznavali u 20. stoljeću, više ne postoje. Nema više masovnih organizacija, masovnih sindikata, niti najrazličitijih vrsta organiziranja radničke klase i svih onih koje smo zvali radnim narodom. To je nestalo. Političke partije, nasljednice Saveza komunista, otišle su ka centru i u potpunosti prihvatile neoliberalnu ekonomsku logiku.

Nacionalističko-konzervativna hegemonija pod kojom živimo prodrla je u sve pore društva. Bez obzira što je devastirao naša društva i direktno pridonio osiromašenju, nacionalizam se i dalje ispostavlja kao okvir u kojem zamišljate svoju političku zajednicu, odnose u regionu i konačno samog sebe. O svojim društvima ne razmišljamo u klasnim terminima.

Kada bismo tako razmišljali, govorili bismo o tome kako je jedan posto najbogatijih prigrabio, u stvari pokrao u ratu i poraću, svo bogatstvo ili se pretvorio u ono što se nekada zvalo kompradorskom buržoazijom. Klasa je u potpunosti izbačena iz političkog rezoniranja i retorike, a za to su krivi i mnogi nekadašnji lijevi intelektualci i političari koji su opsjednuti identitetskim politikama koje se kod nas svode na etnonacionalnu matricu.

Filip Balunović: Desnica lakše pridobija siromašne zbog potpune nonšalancije ili ignorancije s kojom se levica ili nominalna levica, koja to više nije, odnosila spram pitanja koja muče najsiromašnije. Oni koji su na marginama društva, kojima je ugrožena egzistencija vrlo retko mogu da nađu svoje predstavnike među socijaldemokratskim partijama koje se apsolutno ne bave time kako da se najugroženijima poboljša materijalna situacija nego nekakvim makroekonoskim pokazateljima.

U taj vakuum uskočilo je nešto što se zove različitim imenima – ekstremna desnica, alterantivna desnica itd. Te partije su siromašnima ponudile vrlo jednostavan odgovor na pitanje zašto su ugroženi, a taj odgovor je uvek etnički, nacionalni i verski.

Ekstremna desnica uvek nudi simplifikovane odgovore i zbog toga je prijemčivija radničkoj klasi. Da li uvek radnička klasa glasa za desnicu? Apsolutno ne. Da li problem rasta ekstremne desnice treba svaliti na leđa radničke klase i upasti u elitistički diskurs o neobrazovanoj i zaostaloj radničkoj klasi? Apsolutno ne. Radnička klasa u našem regionu služila je čitavu deceniju kao topovsko meso u ratovima koji su se vodili na prostorima bivše Jugoslavije, a onda je nakon 2000. godine u vreme tranzicije potpuno ostavljena po strani i niko zapravo nije mario za nju.

Patriotizam u egzilu

Omer Karabeg: Postoji li uopšte u regionu radnička klasa koja je nekada bila baza klasične levice? Kako danas nazvati ljude koji su izloženi najgoroj eksploataciji, rade za bedne plate, nemaju nikakva prava i prepušteni su na milost i nemilost poslodavcima?

Igor Štiks: Pošto smo na tom terenu – da se koristimo marksističkim vokabularom. Radnička klasa – ekspoatirane mase bez ikakve zaštite – postoji po sebi, ali ne postoji za sebe. Nije se formirala kao subjekt koji bi mogao zaštititi svoja prava i biti politički akter kakav je bila od sredine 19. sve do sedamdesetih godina 20. stoljeća. Radnici su uglavnom disperzirani i fragmentirani. Oni su svjesni svojih problema, ali nemaju mogućnost političke artikulacije. A i kada dođe do političke artikulacije, ona je u potpunosti marginalizirana u političkim sistemima kakvi postoje u zemljama regiona. Siromašni i potlačeni su u katastrofalnoj situaciji, a istodobno nema političke artikulacije njihove pozicije.

Zbog toga ljudi traže izlaz u emigraciji – odlaze tamo gdje će imati bolje radno mjesto, bolju plaću, budućnost za svoju djecu, a ta zemlja za najveći broj ljudi je Njemačka, možda i Austrija.

Izlaz je, dakle, da se ode daleko od domovine, pa se onda nju nastavlja voljeti tamo negdje u Frankfurtu ili Diseldorfu. To su paradoksi u kojima živimo. Ljudi odlaze odavde jer ne žele biti eksploatirani u svojim državama koje toliko vole, idu tamo gdje će biti nešto manje eksploatirani i gdje će onda u svojim kafićima i klubovima pjevati nacionalističke pjesme prepune ljubavi za tu domovinu u koju će možda doći kad odu u penziju.

Filip Balunović: U ovom trenutku ne postoji politički akter koji ima želju ili potencijal da istinski zastupa interese radničke klase. S druge strane, ne postoji ni ono što je bilo karakteristično za 20. vek, a to je radničko organizovanja izvan institucija i mimo političkih partija – pre svega mislim na sindikate – koje bi moglo da natera vlast da radi u interesu većinskog dela stanovništva koji možete nazvati radnim narodom, radničkom klasom, proletarijatom, prekarijatom, kako god vam je drago, ali to je ona većina u svakoj zemlji koja radi da bi sebi obezbedila sredstva za život i da pruži doprinos razvoju društva. Pitanje zašto toga nema je izrazito kompleksno, njime se možemo baviti iz različitih uglova.

Jedan od odgovora, o kojem bismo mogli da razmislimo, dao je teoretičar Vivek Chibber u svojoj knjizi The Class Matrix. On tvrdi da je dobar broj pripadnika radničke klase i te kako svestan i nivoa eksploatacije i svog potlačenog položaja, da je možda svestan i toga gde su uzroci, ali da je rezigniran, da nema snage da bilo šta promeni i da zbog toga bira individualna rešenja – daj da se pobrinem za sebe, za svoju porodicu, jer ako se angažujem u sindikatu, možda ću da ostanem i bez ovoga malo što imam. Ljudi imaju malo, pa se boje da će, ako se odluče za borbu, i to da izgube i da padnu s onu stranu egzistencije.

Pritom je vrlo važno i odsustvo poverenja. Ljudi se pitaju – ako ja krenem, da li će i drugi krenuti i rizikovati. Taj osećaj rezignacije, beznadežnosti svakako je neprijatelj radničkog organizovanja. U takvoj situaciji može se javiti individualni otpor, ali on teško može da dovede do osetnijih, supstancijalnih promena.

Omer Karabeg: Da li je rezignacija, o kojoj govori gospodin Balunović, razlog što danas u regionu nema velikih štrajkova koji bi prinudili poslodavce i vlast da prihvate zahteve radnika? Ako ih ima, onda su to protesti zaposlenih u pojedinim fabrikama ili ustanovama kojima se ostali ne pridružuju. Da li je za to odgovorna levica jer ne ume na organizuje radnike?

Igor Štiks: Svakako da postoji odgovornost ljevice koja bi morala biti most među različitim klasama. Ljudi često zamišljaju radničku klasu kao manuelne radnike, ne razumiju da ona uključuje sve ljude koji moraju dati svoj rad da bi dobili plaću, pa je i neko ko sjedi u zagrijanom uredu isto tako radnik.

Nekada je ljevica, bilo da je bila u socijalističkoj, komunističkoj ili anarhističkoj varijanti, znala osvijestiti čak i buržujsku klasu o važnosti socijalne jednakosti i socijalne pravde. Nekadašnja Socijalistička partija u Francuskoj i čuvena skandinavska socialdemokracija znale su komunicirati transklasni interes, pa je u društvu, iako je ono u suštini bilo kapitalističko, država imala ulogu redistribucije zajedničkog bogatstva.

Neoliberalizam je pokidao te veze, danas imamo prekid bilo kakve komunikacije među različitim segmentima društva, ne samo da radnička klasa nema svijesti o svom položaju, nego ni obrazovani slojevi nisu u stanju da shvate svoj klasni položaj u našim poluperifernim društvima.

Levica i ekološka pobuna

Omer Karabeg: Čini se da su danas mladi ljudi više skloni ekološkoj nego socijalnoj pobuni. Da li zato što ne veruju da je socijalna pravda uopšte moguća?

Filip Balunović: Istina je da su mladi ljudi, koji su levo orijentisani i svesni potrebe da nešto urade za društvo, uglavnom fokusirani na ekološke teme što je ispravno uzevši u obzir šta se sve dešava s našom planetom i kakve su posledice klimatskih promena. Neophodno je, međutim, te zelene borbe staviti u levi okvir iz koga su zeleni, uostalom, i potekli. Potrebno je da se zelene politike ne samo ogrnu nekakvim crvenim folklorom, već da zaista budu stavljene u širi kontekst klase, nejednakosti, kapitalizma i neoliberalnog kapitalizma. Toga kod nas ima.

Pri tome pre svega mislim na Zagreb, zatim na Beograd i neke akcije u Bosni i Hercegovini koje se događaju van institucija. Toga, naravno, ima i u Evropi. Komunistička partija Austrije godinama beleži dobre rezultate uglavnom zahvaljujući omladini koja je većim delom u tu partiju došla iz austrijskih Zelenih zbog toga što je bila nezadovoljna delovanjem Zelenih. Oni su mislili da to nije dovoljno levo, pa su odlučili da u Komunističkoj partiji prave zeleno-levu opciju za 21. vek i to, ako je suditi po izbornim rezultatima, čine prilično uspešno.

Levica u 21. veku ne može da zaobiđe zelene teme kao što su to činile tradicionalne komunističke i socijalističke partije u 20. veku. Danas su zelene teme i ekološki problemi svuda oko nas. Svesni smo ih svakog dana kada udišemo prljavi vazduh. Njima moramo da se bavimo, ali je nužno da se kroz zelene teme ne samo provuku, nego da se u njih utkaju pitanja od kojih levica ne sme da odustane, a koja se tiču socijalne pravde, velikih nejednakosti i na kraju krajeva klasne borbe.

Omer Karabeg: Da li je budućnost levice u tome da kombinuje zelene i socijalne teme?

Igor Štiks: Svakako. Bilo bi izrazito štetno odvajati ih. Ne možete razmišljati o kapitalizmu, a da ne razmišljate o devastaciji ne samo društava, nego i prirode. To je u potpunosti jasno. Logično je da mlađa generacija, koja je ušla u ljevicu preko ekoloških tema, postavlja pitanje sistema u kojem se živi.

To, nažalost, nije slučaj sa pomalo slijepom liberalnom ekološkom paradigmom koju predstavljaju Greta Thunberg i njena ekipa koji su uspjeli podići mlade ljude, ali koji ne vide da je primarni problem u kapitalizmu. Ne možete dolaziti na skupove svjetskih moćnika i poručivati im – pazite nam planetu, sačuvajte je za buduće generacije – a da ne dovedete u pitanje sistem koji zagađuje planetu zato što je tako napravljen. To je ćorsokak liberalne ekološke paradigme.

To se sada jako dobro može vidjeti u Njemačkoj sa Zelenima koji su nekada bili vrlo radikalni, a kada su ušli u vlast, postali su dio centrističke politike. Ohrabruje činjenica da su mnogi mladi ljudi shvatili da planeta ne može opstati ako se ne mijenja sistem. Oni sada otkrivaju da je problem u klasnom društvu i kapitalizmu koji uništava planetu. To je možda nada. Ali kontekst u kojem se to buđenje događa nije povoljan. To je kontekst rata, a kada grme topovi – ljevica gubi.

Možemo

Omer Karabeg: Može li se reći da je stranka Možemo u Hrvatskoj najuspešnija leva stranka u regionu. Oni vrlo uspešno kombinuju socijalni i ekološki program.

Filip Balunović: Ako u region ne računamo Sloveniju, gde je levica postala deo vlade, onda se može reći da je zeleno-leva koalicija u Hrvatskoj najuspešnija pošto je pre tri godine uspela da se izbori za gradonačelničko mesto u glavnom gradu što je jako bitno kada znamo da je prethodnih dvadeset godina tu poziciju uzurpirao čovjek koji je napravio klijentelističku mrežu koja ga je održavala na vlasti ne vodeći računa o interesima Zagreba.

Rekao bih da je pobeda Možemo u Zagrebu bila preduslov da se ta opcija učvrsti u hrvatskom političkom prostoru kako bi eventualno u godinama koje dolaze uspela nešto bitnije da uradi.

Omer Karabeg: Ima li šanse da beogradski Zeleno-levi front ostvari ono što je ostvario Možemo u Hrvatskoj?

Igor Štiks: U ovom kontekstu teško. Činjenica da je najveći grad u Hrvatskoj, drugi po veličini i jedan od najbogatijih u regiji, plebiscitarno izabrao za gradonačelnika Tomislava Tomaševića, zeleno-lijevog kandidata i bivšeg aktivista, neće se ponoviti u Beogradu. Ni u Narodnoj skupštini Srbije Zeleno-lijevi front ne igra onu ulogu koju Možemo igra u Hrvatskom saboru. Situacija u Hrvatskoj puno je povoljnija nego u Srbiji.

S obzirom na situaciju, koja vlada u Srbiji, svakako je pravo čudo da se formirala zeleno-lijeva opcija, da se prvi put u 35 godina ljevica vratila u Skupštinu. Dobila je prvo pet, a potom čak i 10 mandata. Da li će to čudo postati realna opcija koja će rasti, koja će prevagnuti, pa čak možda i usmjeriti Srbiju nekim drugim tokom – o tome zasada ne možemo ništa reći. Tome se možemo samo nadati.

‘Levičar’ Milanović

Omer Karabeg: Na kraju, da vam postavim pitanje o jednoj šansi levice u regionu. Nakon što se je predsednik Hrvatske Zoran Milanović priključio Socijademokratskoj partiji na vanrednim izborima u Hrvatskoj koji će se održati za manje od mesec dana, ta partija je stekla realne šanse da zajedno sa koalicionim partnerima pobedi na izborima i formira vladu na čelu sa Milanovićem kao premijerom. Da li bi se takva vlada mogla nazvati levičarskom?

Igor Štiks: Upad Zorana Milanovića u politički prostor iznenadio je skoro sve, pa tako i mene. Ne mogu spekulirati o tome šta će to doista značiti, da li je taj čovjek jedina šansa za neku vrstu lijevog centra, sasvim sigurno ne ljevičarske vlade.

Moram priznati da sam oprezan prema ličnosti Zorana Milanovića. Njegove izjave i ponašanje tri, četiri posljednje godine su populistički, ali to nije lijevi populizam. Nađite mi nešto lijevo u tome što on govori, pa da onda razgovaramo o tome da li će to biti ljevičarska vlada.

Omer Karabeg: Zato sam vam i postavio to pitanje imajući u vidu šta Milanović govori poslednjih godina. Ovih dana je Žarko Puhovski rekao da je on već godinama bliži desnom Domovinskom pokretu.

Igor Štiks: Složio bih se sa svojim nekadašnjim profesorom Puhovskim. Da, to je doista tako. Ja razumijem da je ljudima dosta HDZ-a i da su mnogi spremni, ako je Milanović džoker, da plate i tu cijenu. Ali doista bih zadržao skepsu. To bi Možemo moglo dovesti u nezgodnu poziciju ako oni budu ključni za formiranje vlasti. Treba se nadati da će Možemo ipak držati poluge vlasti i da neće dozvoliti tom brodu da ode desno.

Filip Balunović: Prema mom mišljenju, Milanović u ovom predsedničkom mandatu apsolutno nije igrao niti jednu drugu ulogu osim što je vrlo uspešno nabacivao HDZ-u teme s kojima se ta partija dobro snalazi. Sa svojim sveobuhvatnom catch all politikom, kojom pokušava da prigrabi glasove i sa desnice i sa levice i da sebe predstavi kao dominantu i autentičnu figuru, Milanović sve vreme igra isključivo za sebe.