logo
bios

‘Vrli novi svijet’: O zamkama udobnog ropstva

Objavljeno prije 5 mjeseci . u pon, jan 20th, 2020

Orvelovo djelo ‘1984’ se i dalje percipira kao opis moguće dramatične opasnosti koja dolazi spolja, a Hakslija i ‘Vrli novi svijet’ i ne opažamo, jer je već u nama

Od svetog trojstva modernih antiutopija o opasnostima budućeg totalitarizma – u kojem su još Mi, remek-delo Jevgenija Zamjatina (1924), i najpoznatija od svih, 1984 Džordža Orvela (1949) – knjiga Oldosa Hakslija Vrli novi svet (Aldous Huxley, Brave New World, 1932) izgleda da je najmanje čitana. Mnogi znaju za nju, ali to ne znači da ju je prosečan čitalac ikad pogledao, a ako i jeste, ne znači da je se seća. Štaviše, mnogi će vam napamet reći da Orvel i Haksli gledaju na isti način na moguće buduće naopako društveno uređenje. Naravno, ništa ne može biti pogrešnije: Orvel opisuje produžetak pobedničkog staljinizma i njegovu golu silu nad pojedincem, dok Haksli sagledava konačne posledice industrijskog kapitalizma i eksploatatorskog socijalnog inženjeringa, kao njegovog produžetka.

Neki motivi iz Orvelove sage o totalitarno uređenom svetu postali su opštepoznata mesta u kulturi, koja citiraju i oni koji knjigu nisu ni videli (newspeech i doublethink, kao preteče fenomena posttruth i fake news), ali Haksli nije zadobio takvu slavu. Verovatan razlog za to jeste činjenica da su njegova predviđanja, nažalost, uspela umnogome da se ostvare i postanu naša svakodnevnica, pa su samim tim neuzbudljiva u svojoj neprijatnoj prepoznatljivosti, dok je Orvel i dalje zadržao auru mistične opasnosti, kreirajući neku vrstu političkog horora o zlom poretku stvari, koji u njegovoj viziji može prevagnuti u svakoj istorijskoj situaciji. Orvelovo delo se zato i dalje percipira kao opis moguće dramatične opasnosti koja dolazi spolja, a Hakslija i ne opažamo, jer je već u nama. Ako sad uzmemo da čitamo njegovu knjigu, na ključnim stranicama prožeće nas uznemirujući osećaj da smo za skoro sve iznesene principe vladanja već čuli, i to nedavno, samo nam se nisu učinili tako naopakim.

Konačno, 1984 je dugi niz godina služila da se svet opravdano plaši mogućnosti pobede sovjetske verzije komunizma, a potom i Rusije kao takve, dok Vrli novi svet nije mogao imati takvu vrstu propagandne aure oko sebe, jer je razbijao iluzije o “slobodnom svetu” liberalnog kapitalizma, koji je samo naizgled oslobođen totalitarnih tendencija. U stvari, najveće otkriće koje je Haksli ponudio svetu kroz ovaj romaneskni čin jeste da je savremeni kapitalizam zapravo majka svih totalitarizama.


ONO ŠTO VOLIMO ĆE NAS UPROPASTITI

Naš Ford je lično učinio mnogo da se naglasak prebaci sa istine i lepote na komfor i srećuMasovna proizvodnja zahtevala je tu promenuOpšta sreća stvara uslove da se točkovi stalno okrećuistina i lepota to ne moguI naravnokad god su mase uspele da uzmu političku moćtada je bila važna sreća – a ne istina i lepota.”

(Mustafa Mondjedan od lidera Svetske Države)

Hakslijeva knjiga poseduje pomalo didaktičku crtu – napisana je da bi se istina proširila, u maniru francuskih prosvetitelja. Dolazeći iz slavne porodice biologa, mladi Oldos imao je drugačiji pristup stvarnosti nego književni krugovi – posle posete Americi i posebno upoznavanja sa sistemom serijske proizvodnje Henrija Forda, smatrao je da naučni, analitički pogled na stvari, pokazuje kako se društvo namerno skreće u zlom pravcu isključivo profita radi. Kao bivši načitani oksfordski student, sa svojim progresivnim, levičarskim i humanističkim pogledima, spreman da se podsmehne starom H. DŽ. Velsu i njegovim pozitivističkim utopijama, imao je očigledan osećaj misije sastavljajući Vrli novi svet.

Roman se zbiva u kalendarskoj godini 2542. (odnosno u 632. Fordove ere) i počinje šokantnom šetnjom kroz porodlište, za koje se ispostavlja da je neka vrsta uzgajališta beba, što se sad prave bez seksa – in vitro ili “iz epruveta” – sa tačnom predviđenim genetskim karakteristikama, čime se određuje kojem društvenom sloju će pripadati kao odrastu: Alfa, Beta, Gama, Delta ili Ipsilon. Svaki nivo niže, znači i niže mesto u socijalnoj stratifikaciji. U daljem razvoju, njih uslovljavanjem uče da prihvate svoje buduće uloge – pre svega da treba da budu poslušni potrošači.

Glavni likovi u knjizi su u konfliktu sa okolinom koja prihvata ove norme, samo zato što shvataju da se oni sami ne uklapaju najbolje u sistem – jedan je žgoljav, drugi previše inteligentan za svoju poziciju u društvu. Prvi, Bernard Marks, obožava Lenjinu Kraun, zamamno zgodnu službenicu u odeljenju za vakcinaciju dece koja će živeti u tropskim krajevima; drugi, Helmholc Votson, jednostavno je salonski otpadnik. Tražeći drugačiji put, dva prijatelja se nađu u Rezervatu u kome upoznaju Divljaka, vanbračnog sina jednog od svetskih vladara. Kad ga dovedu u London, pojava “prirodnog čoveka”, koji nije prošao civilizovano uslovljavanje, izaziva veliko interesovanje i on postaje instant celebrity. Divljak to ne želi i ne slaže se sa tom novostečenom ulogom, dovodeći svojim postojanjem u pitanje svetsko ustrojstvo. Na kraju, on neće izdržati pritisak, i izvršiće samoubistvo onog časa kad shvati da je i sam – bez ikakve prisile – počeo da se ponaša po pravilima Svetske Države.

No, strašnije od ovog kratkog sinopsisa, jeste izlaganje principa pocepanog društva na kojima počiva Svetska Država, kao i opisi njene prakse, u kojoj se kombinuju jeftino zadovoljstvo ponuđeno jednako svima u vidu lake droge po imenu “soma“, ohrabrivanje slobodnog seksa po želji, odsustvo porodice i individualne ljubavi, prezir prema knjigama i informacijama, te posledično nemanje bilo kakvog ličnog uporišta u takvom svemiru. Ovo nam svakako zvuči nekako poznato – kao što je Haksli sam naknadno zaključio, u knjizi-komentaru pod imenom Vrli novi svet – revisited (1958):

Godine 1931kada sam pisao ‘Vrli novi svet’bio sam ubeđen da do njega imamo još dosta vremenaTotalno organizovano društvonaučno zasnovan kastinski sistemukidanje slobodne volje metodičnim uslovljavanjemropska poslušnost koja postaje prihvatljiva uzimanjem propisanih doza hemijski indukovane srećedoktrine utuvljene u glavu noćnim kursevima učenja u snu – sve te stvari u njemu su bile sasvim prihvatljiveali ne u moje vremei ne čak ni u vreme mojih unukaNaš je bio košmar nedostatka redau sedmom veku Fordove Erenjihov je bio košmar preteranog redaMislio sam da će se proces prelaska iz jednog ekstrema u drugi protegnuti u dužem vremenskom periodutokom kojeg bi srećnije treće čovečanstvo izvuklo najbolje od oba svetahaotičnog sveta liberalizmai preterano uređenog ‘Vrlog novog sveta’u kojem savršena efikasnost ne ostavlja prostora slobodi ili ličnoj inicijativi.”

Ukoliko je još 1958. bilo jasno da idemo putem koji je Haksli prepoznao, godine 1985. izašla je izazovna analitička studija Neila Postmana “Amusing Ourselves to Death”, pojasnivši dokle smo u tome stigli – postalo je jasno da nam droge neće biti potrebne, pored onoga što nudi zlatno doba televizijske zabave i njena svetlucava infantilnost za milione. Knjiga između ostalog nudi jedan ovakav zbir zaključaka o prirodi buduće vlasti iz Vrlog novog sveta, otkrivajući u njima osnovne postulate savremenog društva:

– Ljudi će zavoleti svoje gospodare i njihovu represiju, obožavaće tehnologije koje umanjuju našu sposobnost da razmišljamo.

– Vlast će vladati tako što će nam nanositi zadovoljstvo (a ne bol).

– Vlast će nam davati toliko toga, da ćemo se sami povući u pasivnost i egoizam.

– Neće biti razloga da se knjige zabrane jer niko neće želeti da ih čita.

– Istina će se udaviti u moru nevažnih informacija.

– Preovladaće trivijalna kultura.

– Ono što volimo će nas upropastiti.

Bile su to prepoznate osnove neoliberalizma i neoneokolonijalizma 21. veka, koji će doći u vreme digitalizacije kompletnog korpusa društvenih odnosa na globalnom nivou. Svetska Država počela je da radi 1995, kad je internet postao dostupan, a da nismo ni primetili.


NAPOMENE O MEDIJSKI INTEGRISANOM DRUŠTVU

Mislim da će u budućnosti diktatori shvatitiu duhu jedne stare izrekeda sa bajonetima mogu da rade sve – osim da sede na njimaUkoliko žele da svoju moć sačuvaju na neodređeno vrememoraće da imaju saglasnost onih nad kojim vladajui to će postići jednim delom uz pomoć drogaa drugim delom uz pomoć novih propagandnih tehnikaOni će to uraditi tako što će zaobići racionalnu stranu ljudske prirode i obratiti se podsvesnojdubokim emocijamaterajući nas da u stvari zavolimo sopstveno ropstvoMislim da je sasvim realna opasnost da ljudina neki načinpostanu srećni pod tim novim režimomali to će biti sreća u situaciji u kojoj uopšte ne bi trebalo da je bude.”

(Oldos Haksli18maja 1958TV emisija “Intervju Majka Valasa“)

Nova politička stvarnost nam govori da Haksli ništa nije pogrešno naslutio. Kad bi danas zvanično bila proglašena Svetska Država, ona verovatno ne bi bila demokratska na način na koji se oblikuju građanska društva. Upravo suprotno, ona bi bila populistička utopija, u kojoj su glavne vrednosti red, rad i mir, kao i u bilo kom totalitarno postrojenom društvu. “Zajednica, identitet, stabilnost / Community, identity, stability” – slogan je što opisuje najviše društvene vrednosti koje struje vrlim novim svetom u knjizi, a to nije nipošto daleko od onog što danas čujemo od aktuelnih političkih lidera najmoćnijih zemalja, trenutno jednako u Americi, Rusiji, Kini, Indiji, Turskoj, Brazilu i drugde.

Ovo pre svega stoga što najmanje petnaestak godina živimo u okolini koja je postala istinski globalna sa dolaskom društvenih mreža i smart telefona – ali više ne podrazumeva fizičku povezanost sa ljudima čije vrednosti delimo i mišljenja podržavamo. Trenutno smo na dva klika od bilo koga na svetu, dok prve komšije i ne poznajemo. No to socijalno uređenje ima svoja nova pravila, i više se ne može nazvati građanskim društvom, sa svoja tri oslonca (zakonodavni, izvršni i javnost), niti se mi više možemo smatrati građanima u nekadašnjem smislu te reči – danas živimo u medijski integrisanom društvu, čiji osnovu čine razni medijatori. U njemu, mi smo uloge, osećajna stanja su norme, a društvo postoji samo kao servis.

Tako novoj definiciji javnosti više nisu potrebni mediji u ulozi donosioca informacija o tome šta se dešava, već njihova integrativna sposobnost – današnji mediji ne služe više izveštavanju, nego povezivanju sličnih, čineći naš živi društveni kontekst, u kome obitavamo po svom izboru, a ne na osnovu geografske determinisanosti. Nova definicija izvršnih organa, posledično, takođe postaje jasna – u njoj su uspešni političari samo oni koji su najvidljiviji, pa nam skupštine i poslanici možda više nisu ni potrebni – glasa se mnogo rečitije lajkovima i na Tviteru. U daljini postaje jasno da će se nešto menjati i u pravnom sistemu, koji jednostavno izgleda nepovratno zakrečeno – danas je dozvoljeno i prihvatljivo i za najviše predstavnike vlasti da besomučno lažu, odnosno govore ono što je uhu milo, ne bi li bili popularni, bez ikakve odgovornosti, dok bez otpora sve očigledniji postaje kastinski sistem, u kome su najbogatiji jednostavno izuzeti od bilo kakvih pravnih posledica svog delovanja u svim oblastima života. Zato prava informacija mora ostati skrivena, i zbog toga je mora zameniti utisak, kao osnovna merna jedinica novih društvenih odnosa. Danas vladaju najzabavniji, a gledanost je neupitno ogledalo moći.

medijski integrisanom društvu, posrednici u komunikaciji diktiraju ne samo kako će se govoriti, nego i šta. Kodirani jezik smajlija, duboko ukorenjen u jeziku pop kulture, kao i svi emotikoni, pogodan je samo za izražavanje afektivnih sadržaja, a ne misli. Ali nekadašnji građanin više i ne želi ništa da zna, niti da kaže o sebi, osim kako se oseća.

Pitanjekada ste pisali o američkim političkim kampanjamarekli ste: ‘Sve što vam treba su novac i kandidat koga možete uvežbati da deluje iskreno?

Paradi se o ideji da kandidata treba prodati glasačukao da se radi o sapunu ili pasti za zube i da se u potpunosti morate osloniti na ličnostMislimličnost jeste važnaali svakako postoje osobe koje deluju veoma privlačnonaročito kada se pojave na TVa koje i ne moraju da se obavezno pokažu kao dobre kada dospeju na pozicije od političkog značajaOd čega zavisi demokratijaOna zavisi od svakog pojedinačnog birača koji inteligentno i racionalno bira ono što smatra za svoj lični prosvetljeni interesu nekoj određenoj situacijiAlišta rade ovi ljudi o kojima pričamo – oni se trude da zaobiđu našu racionalnu stranu i direktno se obrate onim podsvesnim silama ispod površinei na taj način zapravo u potpunosti obesmišljavaju demokratske procedure koje se zasnivaju na svesnom izboru na racionalnim temeljima.”

(Oldos Haksli18maja 1958TV emisija “Intervju Majka Valasa“)


TRIVIJALNI DIKTATORI TRAJU DUŽE

Sama radnja Vrlog novog sveta skoro da i nije bitna, jer je skoro sve tačno kad se gleda iz ugla predviđanja: medijski integrisano društvo u kome sad živimo ostvarenje je Hakslijeve vizije planetarne zajednice svakodnevno uslovljenih ljudi, koji su zaboravili da su građani i samo ih još zgrade u kojima su bile vlade, sudovi, novinske i radio-televizijske kuće, podsećaju na to da je nekad postojao javni život mimo današnje nadzirane komunikacije.

No jedna stavka ostaje otvorena, i čini se do sad neostvarena, a to je pitanje proizvodnje ljudi – jedan od centralnih motiva ove knjige. Ne moramo mnogo da nagađamo, jasno je da bi takav poduhvat predstavljao ostvarenje vrhunskog finala logike kapitalizma – ne samo proizvodnja proizvoda, koji neki put nikome ni ne trebaju; ne samo proizvodnja senzacija, koje postoje samo površne zabave radi, nego i proizvodnja samih potrošača, što bi zatvorilo krug i ugasilo svaku dozu nepredvidljivosti u društvu.

Čovek kao roba svakako je ultimativna fantazija tržišnog totalitarizma.

Hakslijeva storija na ovom mestu zaista deluje kao čista fantastika, neka vrsta antiutopije naseljene perfektno funkcionalnim ljudskim klonovima, što će možda jednog dana postati moguće, ali je veliko pitanje da li će to biti ikada u razmerama opisanim u Vrlom novom svetu. Međutim, da li je uopšte potrebno da kopiranje ljudi postane biološka činjenica da bi čovek postao proizvod u onoj meri koja je potrebna totalitarnom poretku? Putem diktiranog odsustva individualne ljubavi i porodice, opsesije fizičkim zadovoljstvom i zloupotrebom tehnologije – on je možda mnogo bliže tome nego što mislimo.

Kao i kod Orvela i Zamjatina, i kod Hakslija je jasno da se vrhovna vlast mora baviti “upravljanjem prošlošću” i njenim stalnim redefinisanjem, odnosno podešavanjem stvarnosti, tako da odgovara njenim sadašnjim interesima i izmišlja opravdanja za njenu vladajuću poziciju. Takođe, bavi se i “upravljanjem budućnošću”, odnosno oduzimanjem prava pojedincu da uopšte vidi drugačiju socijalnu budućnost i svoju perspektivu, mimo one koja mu je servirana kao jedino poželjna, a koja nekako uvek ostvaruje marketinške planove vladajuće klase.

Obratite pažnju: u tom novom sistemu, koji se pred nama rađa, građanin kao takav više ne samo da ne postoji: za njim više nema potrebe. I o tome se radi kad je u pitanju nadiranje populizma kao oblika uređenja koji ispunjava sudbinu medijski integrisanog društva. On je predigra za budući svet u kome pojedinac neće imati nikakvo sećanje, niti osećaj društvene perspektive… Neko će uvek brinuti za njega, pa neće imati nikakvu odgovornost za sebe ili druge, samim tim uskoro neće imati ni prava, samo obaveze, a na kraju će izgubiti i predstavu o tome šta je to sloboda.

Biće proizvod.


PRIČAJMO O DANAŠNJICI

Haksli je svoju knjigu pisao suočen sa posledicama svetske ekonomske krize 1929, domišljajući koji bi bio krajnji cilj kapitalističkog društvenog narativa. Danas, kad se posledice nove svetske ekonomske krize 2008. još uvek tek naslućuju, postaje jasno na koliko je nivoa bio u pravu kad su u pitanju krajnji ciljevi kapitalističke doktrine socijalnog inženjeringa – ona je jednako totalitarna kao i staljinistička ili nacistička, uz primenu eksploatatorskog uslovljavanja u svakodnevnom životu, i manje otvorenog nasilja, koje, naravno, uvek postoji kao stalna pretnja, što se povremeno upotrebljava na neposlušnima, primera radi.

U toj paradigmi, sve što nam se čini dobrim u društvenom uređenju, deo je istog kondicioniranja: školstvo, sportski spektakli, komunikacioni servisi, bankarske usluge, mainstream kultura, pa čak i zdravstvo – i te kako služe kontroli. Njihova primarna uloga – da život drže uređenim i snošljivim – zapravo krije dugoročnu namenu održavanja statusa quo u društvu koje večno vodi ista oligarhija, uvek se predstavljajući kao “vrla i nova”.

Autor: Dragan Ambrozić, Vreme, br. 1514 (vreme.com)

Copyright 2016 Magazin Plus d.o.o. Sva prava zadržana.
Zabranjeno preuzimanje sadržaja bez dozvole izdavača.

Programiranje: Magazin plus
Na vrh